О НЕОПХОДНОСТИ ПРОМЈЕНЕ ПАРАДИГМЕ СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА

 

(ЗАШТО СМО ПРИСТАЛИ ДА БУДЕМО "ЕТРУРСКА МЛАДА"?)

„Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла“. (Мт. 21, 42)

“И занети у диму гордости,

Пијани мудрошћу земаљском,

Одрекли сте се сваке светиње,

Од срца земље рођене.“

Хомјаков

„Закукаше Срби у невољи,

Ал' се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нити својих гријеха.“

Владика Николај Велимировић „Небеска литургија“

„Тешко оном који брата свога поји мутним отровом.“ (Авак. 2, 15)

1.      ГДЈЕ СМО ДАНАС?

(Савремени човјек на развалинама некада силног здања)

Велики савремени руски мислилац, професор Александар Дугин, упоредио је савремени Запад са трулим лешом. Тачније, тамо гдје је некада била хрићанска Европа, која је дијелила исте идеале као и ми православни, тамо се сада налази мртав леш у фази убрзаног труљења и ширења отровног кужног задаха у виду болесних учења и идеологија. Да би појачао ову језиву компарацију, Дугин је навео чувени начин мучења који су примјењивали древни Етрурци – „мучење етрурске младе“. Наиме, Етрурци су највеће злочинце привезивали уз распадајући леш. Није било страшније казне од ове. Некроза полако улази у човјечије тијело, ћелију по ћелију. Ова агонија би трајала данима, седмицама и мјесецима док осуђеник и сам на крају не би оболио и умро. Ми смо већ дуго у загрљају тог „распадајућег леша“ – Европе. Он је почео да одумире прије хиљаду година од како је одлучио да прекине доток „воде живе“ тј. нестворену Божију благодат у свој организам. Побунивши се против саборног учења Цркве и самовољно извршивши богохулну интерполацију  Filioque-a (јеретичког учења да Дух Свети исходи од Оца и од Сина) у Символ вјере, Запад је – хтио то да призна или не - деградирао Духа Светог на ниво обичног створења. Као природна посљедица овога, услиједило је и одбацивање учења о нествореној божанској благодати. Све до 1054. године, западани и источни ум су – тако да кажемо – били једно и тежили су ка стицању нествореног Бога и Његове нестворене благодати. Све је било засновано на овој тежњи и на том темељу. 1054. године долази до пада западног ума, јер су западни хришћани, на мјесто нествореног и бесмртног Бога поставили створеног и смртног човјека – папу. Као посљедица тога, јавља се сумња и одбацивање западних хришћана у православно учење о нествореним божанским енергијама (благодати). Према православном учењу божанска суштина је непричасна за створења, али око Бога се налазе његове бесмртне и нестворене енергије (благодати) – „дисање Божије” - које су причасне и доступне човјеку. Оне су извор исцјељења и освећења. Негирајући постојање нестворених енергија (благодати) Божије, западњаци су почели да негирају и стварно (рус. действительно) и дјелатно присуство Бога у свијету. За њих божанске енергије су створене (лат. gratia – милост). Бог се дакле, у свијету пројављује искључиво на „материјалан начин“. Тако је и римки епископ – папа - постао „материјална пројава (милост)“ Бога у свијету. Он је постао „замјеник Сина Божијег“ (Vicarius Filii Dei). Одбацивши учење о нествореној благодати Божијој, дошло је до распада и дробљења западног ума. Од тог тренутка он је почео лагано да умире и вене. Његово мјесто заузео је разум (лат. ratio). То се најбоље види у појави рационалистичке схоластике. Најцитиранији мислилац код схоластичара није нико од великих отаца Цркве него Аристотел. Схоластичари су се у својим списима користили његовим „Органоном“ као најсветијим могућим оруђем. Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus – Чисти акт. Ово учење Бога је учинило недјелатним, статичним и на тај начин недоступним човјеку. Може се слободно рећи да је оно породило и касније јављање „деизма“ – учења према којем Бог постоји, али се пуно не мјеша у ствари овог свијета. Одбацивши нестворени темељ, западни ум се све више дробио и распадао. Као реакцију на „стерилност“ и „мртвило“ схоластике, имамо појаву хуманизма и ренесансе, који су заправо представљали ревитализацију хеленског натурализма и материјализма. Из овога даље појављују се друге интелектуалне немани: рационализам (Декарт, Лајбниц, Спиноза), емпиризам (Лок, Хјум), њемачки идеализам (Кант, Фихте, Шелиг, Хегел). Кретења западног ума свој „врхунац“ доживљава у Шопенхауеровом песимизму и Ничеовом нихилизму. Сам Ниче је рекао да се „људски ум од Коперника креће од центра ка периферији“. Ектремна посљедица нихилизма биле је „нихилизам деструкције“. Историјски, он се манифестовао у два чудовишна облика: њемачком националсоцијализму и руском комунистичком бољшевизаму. Свијет без Бога тежи ка ништавилу и самоуништењу. Међутим, најжилавија посљедица распада западног ума, а која и дан данас постоји је либерализам. Националсоцијализам и комунизам су се у прошлости и појавили као реакција на појаву либерализма. Оба су побјеђена од стране либерализма. Нацизам 1945. а комунизам 1991. године. Након тога, либерализам се позиционирао као суверени владар свеукупног живота савременог човјечанства. Његови савремене мутације су: глобализам, хедонизам, ЛГБТ агенда, родне и квир тереорије, трансхуманизам итд.

2.      ГДЈЕ СМО НЕКАД БИЛИ?

(Синови нествореног божанског сијања)

Свети Сава је у 13. вијеку препознао овај суноврат  западног ума. Додуше ова духовна гангрена била је још увијек у свом младалачом повоју. Али, она је и тада показивала своје наказно лице, које ће се највише испољити у вијековима који предстоје. Папа Гргур IX и Инокентије IV су били савремници Светог Саве. Њихова имена се вежу за покретање чудовишне институције – тзв. „свете инквизиције“. Папа Инокентије IV издао је булу Ad extirpanda (Да се искорјени). Ова була експлицитно је допуштала употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције, и експлицитно праштала праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Индикативно је примјетити да су окосницу инквизиције сачињавали чланови домониканског монашког реда, чији је најзначајнији припадник био управо горе поменути Тома Аквински, кога римокатолици називају Doctor Angelicus (Анђеоски Доктор). Римокатоличка Црква је његово учење прогласила за своје званично учење. Он је јадан од главних апологета учења римокатоличке Цркве о Filioque-у. Треба рећи да је и Тома Аквински живио у вријеме Светог Саве, дудуше он ће бити тек дијете када се упокојио Свети Сава. Међутим,  духовна атмосфера која се у то вријеме уздизала на западу, била је један од битаних фактора дефинитивне оријентације Светог Саве за исток и Свето православље. Велику је улого одиграло и духовно исихастичко искуство стечено на Светој Гори. Свети Сава се на Светој Гори упознао са молитвеном праксом која је водила ка неисцрпном богатству у виду стицања нестворене божанске благодати. Поред овог Свети Сава је боравио и на Синају одакле је донио и сјеме те традиције у Србију. Та традиција се темељила на учењима Светог Јована Лествичника и његове Лествице. Познато је да ће Љествица касније бити неизоставно духовно штиво наших великих владара (Светог Сетефана Дечанског, Светог кнеза Лазара, Светог деспота Стефана Лазаревића...) На Светој Гори, Свети Сава је свједочио још једној духовној аномалији са запада – крсташким ратовима. Изгубивши вјерују у то да Бог у свијету дјелује и да је стварно присутан, кроз нестворену благодат Духа Светог, западни хришћани предвођени римским понтифексом, умислили су да имају право да насиљем заводе своја вјеровања и убјеђења. С обзиром на папску булу Ad extirpanda то није никакво чудо. Поред тога што су 1204. године напали и разорили Цариград, крсташи су нападали и Свету Гору. То ће бити и један разлога због којег ће се 1207. године Свети Сава вратити у Србију. Дошавши у Србију, он је неуморно радио на стварању српске Цркве и српске државе. И једну и другу ће засновати на православљу и светогорском исихастичком предању. Идеал човјека који је поставио у темеље и Цркве и државе био је идеал светитеља тј. човјека просветљеног и обоженог нествореном благодаћу Духа Светог. Доказ за ово је велики број Срба светитеља, који су били не само свештеници и монаси него и владари као и обични људи. Цјелокупни живот концентрисан је око реланог пристуства Бога у овом свијету кроз нестворену божанску благодат. За тадашње Србе Бог је био ту. Нису имали потребу за некаквим човјеком (Vicarius filli Dei) који би представљао супституцију за Богу или Његову материјалну оприсутњеност у овом свијету. Сваки крштени човјек, који живи светотајинским благодатно-подвижничким животом Цркве, могао је, ако се довољно потруди опитовати (искусити) нестворену божанску свјетлост у овом свијету. Нестворена божанска благодат и светитељски идеал били су камен темљац цјелокупног немањичког дијела српске историје. Светосавско образовање и просвета почиваће управо на овом чврстом темељу. То ће се наставити и након немањића. Протођакон Милорад Лазић у својој књизи „Српска естетика аскетизма“ пише: „Као и у периоду XIII и прве пооловине XIV вијека, естетизам историјског мишљења и схватања историјског процеса и догађаја темељио се на естетизму живота светитеља, који је био изражен у најеминентнијим жанровима официјалне црквене књижевности и теологије као што су житија и службе, а такође и у другим пригодним жанровима који се односе на ову тематику...У епохи од 1375. до 1459. године, по свом особеном  значају, истиче се кнез Лазар, косовски великомученик, који је био носилац језгра цјелине српске духовности и културе, и као такав значајан чинилац историјског процеса религијског философско-историјског плана и чинилац естетизоване догађајности која обликује историјску и духовну свијест, и ствара нове вриједности универзалне и васељенске византијско-јужнословенске културе[1] У вријеме косовске битке, а и након ње - све до дефинитвног пада Србије под Турке, падом града Смедерева 1459. године - исихазам ће се налазити у самом епицентру српског бића. Стварно и дјелатно присуство Живога Бога, у исихастичком доживљају Срба тога доба, биће моћан духовни замајац за сва она чувена и велика дјела којима се и данас дивимо: недвосмисленост опредјељења за нераспадљиво Царство Небеско, умјесто пролазног царства земаљског; спремност на самопрегорну жртву и страдање; очинска и мајчинска брига о народу; градња најљепших цркава и манстира; непревазиђена архитектонска достигнућа; књижевност испуњена светачким духовним искуствима наших владара. Све то када упоредимо са стањем у којим се данас налазимо, изгледа прилично бајковито и митски. Неко би могао да посумња у истинитост свих тих историјских извјештаја. Али, будући да су наши преци зидали кућу српског друштва на нествореном темељу (Христу и исихастичкој нествореној свјетлости) то постојано стоји и дан данас, јер је вјечно и на искуству вјечности сазидано. То су необориви докази и артефакти који не могу да оспоре ни највећи скептици, као ни они који шире причу о наводном лажном миту српске средњевјековне историје. С друге стране, оно што смо створили у протекла  два вијека тешко да ће претрпити „испитаније“ мало дужег зуба времена. Многа достигнуђа буду заборављена и прије него што буду завршена. Ово нарочито важи за најсавременију епоху српске историје тј. 21. вијек.Сламањем српске државе и потпадањем српског народа под османско ропство, долази до институционалног слома светосавско-исихастичког усмјерења (будући да је дошло до гашења светосавске државе и школе, те до укидање самосталности српске цркве), али не и до народног. У народу, тај дух сачуван је кроз цијелокупно вријеме турске владавине. Главна одлика тог духа је и даље опредјељење за Царство небеско умјесто за Царство земаљско. Ова одлика је најбоље изражена у српским народним епским пјесмама. С друге стране, треба признати да долази до одређеног дисконтинуитета са оним иницијалним светосавско-исихастичким импулсом. Тај импулс је и даље био присутан, али у знатно мањој мјери. Разлог тога треба тражити у константном саботирању, укидању и забрањивању српских светосавских школа, у којима би се образовале будуће генерације оних, који би требало да предводе српски народ. Црква је радила што је могла. Међутим, и она је непрестано била под снажним притиском и опструкцијама од стране Порте и фанариота (представника цариградске патријаршије). Знамо да је Пећка патријаршија два пута била укидана – први пут 1463. а други пут 1766. године. Оба пута је насилно подвођена под јурисдикцију цариградске патријаршије и утицај фанариота. Добронамјерност фанариота према српском народу свима нам је добро позната: немилосрдна финансијска глоба већ ојађеног и осиромашеног народа, укидање српских слава, забрањивање употребе словенског језика, наметање грчког, спаљивање књига на српском и словенском итд. Упркос свему овоме, светосавље се донекле успијева очувати, као што рекосмо, у оквиру народне епске поезије и народог предања уопште.

3.      ГДЈЕ СМО ОМАНУЛИ?

(Одлазак у свијет „блудног сина“)

Међутим, онда се дешава оно што ћу ја да означим као „псеудоморфозу доситејизма“ тј. до снажног уплива реликата западно римокатоличко-протестантних идеја у српски народни дух кроз просвећеност коју нам је донио Димитирије (у монаштву Доситеј) Обрадовић. Шта тачно мислим под „псеудоморфозом доситејизма“ објаснићу детаљније касније у тексту. Већ смо навели пут којим се кретала западна просвећеност. Показали смо да се њен извор налази у учењу западних хришћана (како римокатолика тако и протестаната). Коријен те просвећености јесте, видјели смо, у погрешном учењу о Духу Светоме – Filioque. Погодну климу за то примање западне просвећености, коју ће донијети Доситеј, припремила је већ Карловачка митрополија. Ова напаћена и мученичка митрополија, већ дуго прије Доситеја била је под снажним унијатским утицајем и притиском римокатоличке Цркве. Право је чудо, како су митрополити и свештенство уопште успјели да очувају Православну Цркву на тим просторима. Машинерија Ватикана и римске курије није знала за милост. На све могуће и немогуће начине радили су на покатоличавњу српског православног живља. Нажалост, доста су и успјели у том погледу. Међутим, већина српског свештенства и народа јуначки се држала. Доласком пак Доситеја, дешава се духовна експлозија која је имала несагледиве размјере. Доситеј ће из коријена промјенити прагадигму образовања код Срба. Након њега, велики број Срба шаље своје синове на школовање на западне унивезитете. Иако се ми и дан данас дивимо достигнућима те српске интелигенције, треба рећи да нам је она са запада осим добрих и племенитих ствари донијела и рационалистичко-материјалистички-дух. Тај дух ће бити крунисан у појави атеистичке државе и „златног телета“ који је у њој замјенио Бога и Светог Саву, те обављао функију предсједника државе – друга Тита. То је дакле био резултат позападњичења српског народа и Доситејеве „несвете просвете“. Свети ава Јустин Поповић, велики критичар те просвете као и комунистичке идеологије уопште, на једном мјесту каже: „Боље бити тигар у гори и лав у пустињи, него човјек несвете просвете“[2]. Није ни чудо зашто су га комунисти отјерали са Православног Богословског факултета у Београду и затворили у манастир. Ипак, он им се реваширао тако што је написао колосална теолошка дјела која спадају у сам врх савремене православне мисли. Његово дјело, будући да је засновано на нествореном темељу – Господу Христу – опстало је и данас доживљава прави препород. Слава Богу, потражња за књигама Светог аве Јустина данас је већа него икад. А дјела оних који су га затворили – будући да су почивали на нихилизму – покрила је прашина заборава. Можда ће ми неко приговорити, да је моја теза о томе да је Доситеј проузроковао Тита, пренатегнута. Међутим, покушаћу то да објасним овако. Већ сам рекао да после Доситејеве просветитељске олује, цијеле плејаде младих Срба одлазе на западне универзитете. Моги од њих су били у Њемачкој. Тамо су се нпр. сусрели са њемачком идеалистичком философијом Канта и Хегела. Познато је да је Кант у свом чувеном дјелу „Критика чистог ума“ (Kritik der reinen Vernuft) извршио деконструкцију метафизике. Подругљиво ју је назвао Хекубом, некада великом тројанском крљицом, женом краља Пријама и мајком Хектора и Париса, а сада у ери модерне западне науке,  скитницом и бескућницом. По Kанту човјек може да има знање само о ономе што подлијеже чулним искуствима (феноменима) која опет бивају процесуирани кроз начине сазнања, које човјек a priori има самом себи. Ти a priori начини сазнања по Канту су: простор, вријеме и каузалитет. О метафизичким (ван граница чулног свијета тј. ван феномена) стварима човјек не може имати никаквог сазнања. Довољно је да су наши интелектуалци прогутали овај мамац и да су након тога повјеровали у Хегелов дијалектички принцип историјског кретања духа (Geist), за који су многи вјеровали да ће своје испуњење достићи управо у модерним временима. Хегел је нпр. вјеровао да је он дошао управо у његово вријеме и да се историја као и философија завршава управо са њим. У свом чувеном дјелу „Феноменологија духа“ (Phänomenologie der Geistes) поредећи своју философију са растом биљке, Хегел даје следеће објашњење: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да оповргава пупољак; тако исто плод оглашава цвијет за неко лажно постојање биљке, те као истина биљке наступа плод на мјесто цвијета. Ове се форме  не само разликују, већ се такође узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и тек та једнака нужности сачињава живот цјелине.“[3] Хегелово схватање духа (Geist) се креће у искључиво рационалистиким оквирима. Хегел је одбацио оно што се у философији назива „ствар по себи“. Код њега, дух се непрестано дијалектички креће кроз историју и непрестано усавршава. Одатле идеја оптимистичког прогреса. Међутим, код њега не постоји појам апсолутне истине у метафизичком смислу, тј. у смислу вјечне постојаности и непромјењивости. Код њега истина се непрестано постиже у кретању (духа – Geist) историје. Поменуо сам да је Хегел вјеровао да се та његова „апсолутна истина“, на неки начин дешава, у његово вријеме и са појавом баш његове философије. У његовој философији, људски ум, на самом крају крунише самог себе. Познато је да је Хегел био опчињен Наполеоном као рушитељем старог средњевјековног система и поретка и као „апостола“ идеја француске револуције. До тог открића, да на крају ум крунише самог себе, Хегел је вјероватно дошао под инспирацијом Наполеоновог самокрунисања у катедрали Нотр-Дам у Паризу 1804. године. Познато је да је Наполеон у последњем часу, из руку папе Пија VII узео царску круну и крунисао самог себе и своју супругу Жозефину. Дубинска позадина свега овога гласи: човјек, а не Бог. Међутим, када се погледа сва стерилност западног хришћанства, није ни чудо како се на крају дошло до овога. Најпознатији ученик Хегелов је био ни мање ни више него Карл Маркс. Он је свог учитеља – како је он то волио да каже – само поставио на ноге. На мјесто ријечи ,,дух'', Маркс ставља  ријеч ,,материја''. Марксова философија је позната као ,,дијалектички материјализма'''. То би изгледао отприлике овако:

1.      ТЕЗА: комунално власништво + сиромаштво (првобитни комунизам).

2.      АНТИТЕЗА: приватно власништво + богатство (робовласништво, феудализам и капитализам).

3.      СИНТЕЗА: заједничко власништво + богатство (коначни (есхатолошки) комунизам, који се налази у будућности)

Код Маркса, умјесто Хегеловог духа, имамо материју која се дијалектички креће кроз историју. Њен пут је ,,непрестана револуција'' тј. рушење старог. Отац Серафим Роуз у својој књизи ,,Нихилизам – коријен револуције новог доба'' наводи један занимљив примјер. Када су једном питали, Mихаила Бакуњина, руског анархисту и нихилисту, који је иначе био опчињен писцем „Катихизиса револуционара“[4] Сергејем Начајевим, шта би урадио ако би нови поредак који је сањао постао стваран, он је отворено рекао: „Одмах бих смјеста почео да рушим све што сам створио“[5] Али, ипак, они (комунисти) су вјеровали, да ће неизоставно на крају наспутити комунистички рај. Исту ову шему новог српског светоназора имали су и српски интелектуалци. Коријен те биљке је била Хегелова мисао, стабљика Маркс а плод Тито. Тито је био остварење српске и југословенске комунистичке идеологије. Међутим, плода у виду Тита не би ни било да није посијано хегелијанско сјеме у „псеудоморфози доситејизма“. С друге стране они који се нису задовољили Хегелом и Марксом, задовољили су се Шопенхауером и Ничеом. Постоји једно увјерење да је цјелокупна историја новијег европског, па и свјетског страдања, дошла као посљедица интерпретације Кантове философије. Његова философија је „зацарила“ људски разум и прогнала метафизику. Из ове философије произилазе два битна правца: 1. присталице општости и колективизма: Хегел, Маркс и Лењин и 2. присталице појединачног и индивидуалитета: Шопенхауер, Ниче и Хитлер. Као што видимо и један и други правац воде у нихилизам деструкције о којем смо већ говорили. Сјетимо се само бољшевичког СССР-а и Хитлерове нацистичке Њемачке. Обије државе су засноване – да се изразимо Кантовим „бриљантним“ ријечима -  на „деконструкцији метафизике“ или на отвореном атеизму. С једне стране налазе се гулази, немилосрдни прогон Цркве, одстријел неистомишљеника...а са друге концентрациони логори, паганска идеологија, свеопшто насиље и милиони мртвих широм свијета.

Да се вратимо на Србе поклонике Шопенхауерове песимистичке философије. За разлику од Хегелове оптимистичке философије, Шопенхауер је заступао позицију екстремног песимизма. За њега овај свијет је најгори свијет од свих могућих свјетова. Штавише, он је говорио и о томе, да када би овај свијет био само мало гори, престао би да постоји. Он се без икаквог суздржавања ругао Хегеловом оптимизму и учењеу о прогресу (развоју духа). Хегелову философију је означио као „лажну, лошу, апсурдну и бесмислену“[6]. На сваком кораку ругао се духу „хегелијанштине“. За своју философију Шопенхауер каже да се заснива на два битна темеља: 1. Кантова философија и 2. учење Упанишада (хиндуистички свети списи).  Из Кантове философије извукао је учење о „начелу разлога“ (простор, вријеме и каузалитет). Из Упанишада је преузео учење да је цијели свијет само једна илузија или представа – „Маја“. Његово главно дијело се зове „Свијет као воља и представа“. У тој књизи читамо да човјек може да има сазнање само о ономе што се тиче „представе“ (илузије) тј. о ономе што долази до наших чула. Но, иза те илузије долазимо до Шопенахауерове „метафизике“ тј. до силе која покреће и проузводи овај свијет представа, а то је „безразложна воља“. По Шопенахауеру ту безразложну (нелогосну прим. Б.Ч.) вољу интересује само репродукција и одржање врсте. Њу идивидуалност и појединачно неинтересује. Шопенхауер излаз из овде дробилице „безразложне воље“ види само у апсолутној „негацији воље“ која се најбоље манифестује у престантку репродукције. Због тога се он много диви хиндуистичким и будистичким аксетама, који излаз из паклене самсаре, проналазе управо у негацији воље за овоземаљски живот и достизање „мокше“ или „нирване“. Дјела бројних српских писаца су дубоко прожети песимизмом. Руку на срце, не мора да значи да је њихова песимистичка мисао имала идентичне контуре као и Шопенхауерова, али она је свакако у том духу. Чувени српски философ Ксенија Атанасијевић, даје нам неколико значајних примјера. Она пише: „Најбољи српски комедиограф, Јован Стерија Поповић, који је у оштрим, неизгледивим цртама приказао читаву поворку недостатака и смијешних страна неизрађених људских бића, - имао је дубоко песимистички поглед на сва свјетска збивања, и њега је искрено изразио у својим пјесмама, као нпр. збирци Даворја“[7]. По њему, „живот не може значити никакву вриједност, јер се све ствари у њему смењују и губе - Царства се са муком стварају и у трен ока расточавају; само безумност људска заошијава очајнике да се пропињу до њених тобож привлачних положаја...Уопште, живјети није нимало пријатно, а свијест не ублашава патње, јер бесмислености постојања оштро подвлачи. Поводом тога, Стерија завиди лудаку, који је бесвјесно прошао кроз све промашености и неупутности ове земље; у ријетко изразитој пјесми написаној поводом смрти „Једног с ума сишавшег“.

„Дволични језик пријатељства лажна

За тобом није бацио јед;

Нит' љуте стреле душмана силних

Нанесе теби вред.

Од црне злобе, зависти јетке

Стрепио ниси нигде.

--------------------------

У вечном света немиру, ти си

Један уживао мир...“

Чак и код Његоша има песимизма:

„Нико срећан, а нико довољан,

Нико миран, а нико спокојан;

     Све се човјек, брука са човјеком;

Гледа мајмун себе у зрцало!“[8]

Ксенија Атанасијевић даље наводи: „Кроз пјесништво Милана Ракића досљедно је спроведена чисто песимистичка  оријентација, тијесно сплетена са једним достојанственим стојичким ставом, у коме беспомоћна јадиковања не долазе до помола.“[9] Довољно је у разматрање узети само његову поему Долап.

„Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и 'ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.“

„Ракић сугестивно дочарава  стицај у коме човјек долази на овај свијет. Беспомоћно биће не дочекује нико сољу и хљебом: оно као туђин пада „међу браћу људе“, на овој земљи гдје га чека проживљеност отегнутог ланца „мемљивих ноћи и плесних дана“, све док не заврши кукавно бивање на земљи „у болести гнусној, у ропцу и болу“[10]. Атанасијевић даље закључује да „овакво судбоносно тешка разматрања одводе пјесника у присно предосјећање непомичности Нирване, гдје обамиру и сва задовољства и сви болови[11].  Отуда не треба да нас чуди и последња строфа пјесме Долап:

„Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!“

Још радикалнији песимиста био је пјесник Сима Пандуревић. „Пандуревићев песимизам није повремено душевно стање које смјењује друга и другачија; оно је основно расположење, оно је подлога свем унутрашњом збивању. Смрт је проблем који је овако предиспониранога пјесника најјаче привукао. У оловном једном кошмару, кад су пијетлови кукали, а црни просјаци, инкарнације пјесникових жеља, нада и страсти, чудовишно му пријетили, овладало је сазнање да је истина о свему равна разлучивању у гробу:

„Једна црна јама...

Ту ће нам ући жеља и страст свака!

Сетно се небо облацима мрачи.

Лудост, весеље! Рака! Рака! Рака!“

Заниљмиво је да је писац ових стихова написао и пјесму „Доситеј“ посвећене управо Доситеју Обрадовићу. У њој читамо сљедеће стихове:

„И народу, ком се из борбе и крви,

Будућност лепша почела да јавља,

Он је био зора, син велики, први,

Гласник слободе, истине и здравља.

Учитељ, песник, просветитељ своме

Народу, он је проводио дане

У бурном, тешком, злом времену томе

у раду, с вером из младости ране,

усред мучних дана и борбених јека.

Он је био дете свог великог века.

------------------------------

Да ће му прошлост и будућност бити,

И да неће општа и вечита рака

И траг славног, плодног живота му скрити;

И да ће, и даље, као светла трака,

Сијати траг благи његових идеја,

Мирно леже кости старог Доситеја.“

Оно што је трагично је да ће се лики у дјелу Доситејевом дивити и чувени владика темиштварски и пјесник Лукијан Мушицки у својим стиховим:

„Видевши многе народе, градове,

И школе, нраве, својему народу на

Стократну ползу, сребровласи,

Мили Обрадовић навек усну.

......

За браћу своју (как'Анахразис за

Нелене Ските), ревношћу, подвиги,

Не златом богат; вкусив нектар

Истине, појити жедне нача.

.....

Ти себи вечни воздвиже памјатник,

К високој  цели влекушч пресилно род.

Почивај тихо, душе чисти,

С крепкима духови храбрих оцев.“

Владика Лукијан није био једини свештеник који се дивио Доситеју. Недавно сам слушао један „подкаст“ на „Јутјубу са једним нашим бившим свештеником и теологом, који се исто тако диви овом типу „просвећивања“. У стилу доситејевштине, овај наш „теолог“ прича о некаквој апстрактној слободи, о борби против ауторитета Цркве, о потреби развијања индивидуалности наспрам колективности нашег народа, и о другим неолибералним фиктивним мантрама.       

Теме које дакле, доминирају српском „доситејевском“ поезијуом су: долап, смрт, бесмисао живљења, рака и смрти. „Стари Доситеј“ је духовни деда ових идеја. Моја жеља није да се овде бавим умјетничком вриједношћу ових пјесама. Оно што мене интересује је прије свега духовна позадина овог феномена. Кључно питање је: како смо ми као народ, прешли пут, од дјела као што су „Слово љубве“ и „Похвале кнезу Лазару“ до „Долапа“ и  Пандуревићевић усклика„Рака, рака, рака“? На основу свега горе образложеног, мислим да је читалац у стању да и сам дође до одговора.

4.      ГДЈЕ ЈЕ ИЗЛАЗ?

(Нестворено свјетло на крају тунела)

Одговор на ово питање треба прије свега тражити у светосавском моделу и повратку Светом Сави. Свједоци смо сви куда нас је одвело експериментисање са „псеудоморфозом доситејизма“ и идејама западне просвећености. Према ријечима митрополита Амфилохије Радовића „Свети Сава и Доситеј Обрадовић су два езгистенцијална става према животу и свијету, два става који се узајамно додирују и прожимају на многим тачкама, али и који се суштински разликују у оном што је најбитније и најпресудније за човјеков живот у времену и простору, али и дубље и шире од времена и простора[12]. Савин је онај који води у манастир, а Доситејев је онај који води из манастира у свијет.

Православни манастири су у Савино вријеме, а и после њега, били стециште светогорске исихастичке монашке духовности. Све је врвило од монаха жељних да се науче молитвеном методу, уз помоћ који су они који то истински желе, и који су узнапредовали у подвигу постајали кадри за опит Бога и божанске свјетлости „лицем к лицу“. Хиљаде и хиљаде калуђера свакодневно је упражњавало молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ сабирајући свој ум у тијелу и на тај начин учећи се трезвеноумљу. Некима од њих, који су узнапредовали у том благочешћу јављала се нестворена божанска свјетлост. То је истинско просвјетљење. Према учњењу Светог Григорија Паламе, који је био велики заштитник учења о нествореној свјетлости, та нестворена свјетлост је била и хаљина нашег прародитеља Адама. Човјек није носио материјалне хаљине него је сијао као мало сунце, као мали Бог. Тако је – уз помоћ нестворене свјетлости и благодати - цјелокупна творевина у њему и препознавала свога свештеника и цара. Препознавала је онога који је узводи до Бога и који је освећује. Тек након првобитног гријеха, Адам и Ева остају без тог сијања и увиђају да су голи. Бог им зато ствара „кожне хаљине“ (Пост. 3, 21). По учењу отаца Цркве човјек је из првобитног стања, у којем је био покретан и освећиван од стране нестворене благодати (свјетлости) Духа Светога, сада редукован на пуки биолошки начин постојања. Умјесто нестворене свјетлости, човјековим бићем сада овладавају закони физике, хемије и биологије. Они постају његови окови. Међутим, Бог се у Старом Завјету јављао светим својим људима као свјетлост или као ватра. Гледајући Бога и бесједећи са њиме и сами су постајали причасници те нестворене божанске свјетлости. Имамо случај са „пламеном купином“ када се Бог јавио Мојсију да се врати у Египат и да изведе народ свој из египатског ропства. Такође, након силаска са планине Синај, гдје је добио Десет Божијих заповјести, Мојсије је сав сијао. Његови сународници нису могли да гледају у његово лице, јер је светлост била прејака. Морао је да покрије главу покривачем да би ови могли да разговарају са њим. Бесједећи са Богом, Мојсије је и сам постао причасник Његове нестворене благодати и барем за неко вријеме надишао биолошке законе. Даље имамо Светог пророка Илију. Познато је да је његов отац Савах видио како малог Илију, док је био још беба у колијевци, анђели хране ватром. Цијели живот пророка Илије био је прожет ватром. То није била створена ватра, него управо нестворена ватра и нестворена свјетлост Духа Светог. Ту исту ватру и свјетлост видјели су и апостоли на Гори Тавор за вријеме Преображења. Гледајући преображеног Христа и њихове очи су се преобразиле. И саме су попримиле нешто од те нестворености. За тренутак су надишле окове биологије. Дигресије ради: у духу западне просвећености, модерна западна наука сматра да су „природни закони“ (тј. закони физике, хемије и биологије) управо некакви божански закони, које је Бог у њих посадио. Они то и јесу, али они долазе као посљедица пада – из више стања у ниже. Отуда се и једно од најновијих достигнућа „суперсударача честича“ у CERN-у у Женеви назива и „Хигзов бозон или Божија честица“. Многи савремени физичари, астрофизичари и биолози заступници „Теорије Великог праска“ и „Теорије еволуције“ сматрају да би човјек требао да има једну врсту богобојажљивог духовног приступа тим „божанским законим“. Међу њима најпознатији су популаризатори теоријске физике и астрофизике Карл Саган, Стивен Хокинг, Нил Деграс Тајсон и Мичио Каку. Некако је испуштено из вида да су оваква научна размишљања дошла као деривати, западне верзије хришћанства и њеног погрешног учења о Духу Светом. Цијела научна терминологија која се користила чак и у модерној науци, произилази из схоластичке теологије. Један од тих термина је например и термин „супстанција“. „Схоластици“ су ову ријеч користили да објасне, да је човјекова душа, као претежнији и важнији дио човјековог бића била „супстанција“ (суштина или природа човјекова), а да је тијело његова акциденција (споредно). Како је дошло до одбацивања религије са појавом модерне науке и философије, дошло је и до обрта када су и ови термини у питању. Сада је тијело постало човјекова супстанција (главни дио бића) а душа акциденција (споредно). Један од научника који је тако размишљао, био је горе помињани философ Шопенхауер. Међутим, да се вратим на оне који су највише утицали на модерне научнике да имају готово религиозни став према „законима природе“. Један од највећих утицаја имао је филозос Барух Спиноза, са својим учењем о супстанцији. По њему, цијели свијет је „супстанција“ или Бог, а закони који владају у њему су божански закони. Познато је да је овај – тако да кажемо - пантеистички приступ свијету имао и један од „стараца“ савремене науке Алберт Ајнштајн. Ајнштајнова „теорија релативитета“ у умовима савремених научника има статус научне догме. Сви се одушевљавају њоме. Са радошћу и одушевљењем узвикује се да је „све релативно. До Њутна владало је мишљење о „апсолутном времену и простору“ тј. метар на земљи и секунда на земљи, јесу и метар и секунда било гдје у космосу. Апсолутно вријеме и простор ишли су у корак са схватањима тадашег религиозног свијета. Иако, се западни ум налазио у фази непрестане декомпозиције, он је још увијек задражавао клице старог учења. Са Ајнштајном долази до опште пометње. По Ајнштајну простор и вријеме постају релативне категорије. Све зависи о угла посматрача и брзине кретања. Овај релативистички поглед на вријеме и простор савршено се поклопио са већ релативитичком и нихилистичком духовном климом тога времена. Слично се десило и са Дарвиновом „тероијом еволуције“чије би сјеме одмах увенуло, да јој Хегел није својим непрестаним дијалектичким кретањем духа (Geist), прије тога припремио интелектуално и духовно тле. Данас се јавља све већи број савремених научника који доводе у питање, како Дарвинову тако и Ајнштајнову „теорију релативитета“. Појављују се нове теорије: „теорије кватне физике“, „теорије струна“, „теорија суперсиметрије“, „теорија инфлације“ и др.

Но, да се ми вратимо на нестворену божанску свјетлост и „физичке, хемијске и биолошке законе“. За нас православне они нису никакви божански закони којим треба да се дивимо. За нас они су „посљедице првобитног пада“. Оставши без сијања нестворене божанске свјетлости, човјек је постао роб биологије, хемије и физике. Од цара и свештеника до роба. Зато се Христос на гори Преображења и преобразио да би показао које је право и истинско достојанство људског тијела. Рекли смо да су се и апостоли преобразили гледајући у Њега преображеног. Иста та свјетлост јавила се и Светом апостолу Павлу на путу за Дамаск. Свети Григорије Палама наводи да ће та свјетлост бити и она у коју ће се праведници обући у вјечном животу. Он каже: „Тада (тј. у Царству Божијем) синови „будућег вијека“, по учењу богослова, „неће имати потребе за ваздухом, ни за свјетлошћу, ни за простором, нити за ичим сличним, него ће умјесто тога имати Божанство. Биће Бог све у свему, а по апостолу (Павлу), и тада, по Григорију Богослову, „ми више нећемо бити многи, као што смо сада кад због (душевних) кретњи и страсти немамо у себи апсолутно ништа, или тек нешто мало од Бога; него ћемо (тада) сви бити богообразни, и имаћемо у себи цјеловитог Бога и само Њега, јер то је оно савршенство коме тежимо.[13]“ Иста та свјетлост јављала се кроз цијелу историју благодатно-подвижничког живота Цркве. Јавља се и дан данас. Имамо примјере светих стараца који дане и сате проводе у исихастичкој молитвеној пракси, без престанка, призивајући Име Божије у виду Исусове молитвне. Сви знамо за Светог Серафима Саровског, Светог старца Пајсија, Порфирија, Јосифа Исихасту, Светог старца Тадеја, Јефрема и многе друге. Знамо и њихове необичне дарове које су имали. Ти дарови дошли су управо као резултат њиховог сједињења (причешћа) на нествореном благодату (свјетлоошћу) Божијом. Свети Григорије Палама на једном мјесту у свом дјелу „Полемичка слова“ о овом каже сљедеће: „Ум који постаје заједничар те енергије (божанске енергије прим. Б.Ч) и који је удостојен оне свјетлости, он и на тијело са којим је сједињен, преноси многе знаке божанске љепоте, посредујући између божанске благодати и вештаствености тијела, и предајући (божанску) силу свему што је немоћно. Отуда се јавља она богообразна и неугасива тежња за врлином, као и потпуно некретање и непокретност ка злу; отуд се јавља логос који разјашњава логосе бића и који сам, по сопственој чистоти, отркива тајне природе, кроз које се разум оних који са вјером слушају, по аналогији, узвисује до поимања натрпиродних тајни, које је овај отац разума појмио кроз невештаствена заједничарења; отуд потичу сваковрсна чудотворства и бесједништва чак и о оним стварима које се збивају негдје далеко и које измичу погледу“[14]. Постоји и једна интересантна анегдота коју је испричао један грчки професор са атинског универзитета. Он је рекао да су он и још неколико његових колега, такође доктора наука, ишли на Свету Гору да слушају Старца Пајсија, неписменог човјека, као они који не знају гдје је лијево, а гдје је десно. Знање које је старац демонстрирао пред овим људима није било аналитичко-синтетичко тј. „научно знање“ које се учи у световним школама. Знање које је имао старац Пајсије, потицало је из старчевог сједињења (причешћа) са нествореног благодаћу (свејтлошћу) Божијом. Старац овај свијет није посматрао као што га посматрају научници, него га је гледао „Божијим очим“. Он је гледао саму суштину свијета. Он је видио и саму суштину онога за чим узалудно трага савремена теоријска физика са својим бесконачним и безизлазним теоријама – суштину Универзума. Старчева је света просвета, а ова друга је несвета. Доситеј Обрадовић је као што смо рекли одбацио ову прву тј. светосавинску у увео западну. За њега људски рацио био је све и свја. Он је сматрао да гријех долази из незнања. Зато је сматрао да би човјек престао да гријеши, када би био довољно добро образован. Он као да одбацује библијски извјештај отпадања човјека од Бога и од првобитног рајског стања. Доситеј не познаје „демонизован разум“ тј. разум који је оптерећен гријесима и злом. За њега гријех није онтолошка категорија која утиче на саму суштину његовог бића, већ нешто спољашње, што се може лако ријешити адекватним образовање.

Но, шта је срж и који су основни ставови „просвештенија“ којим је Доситеј хтио да просвети и васпита свој народ?

Да бисмо на ова питања дали адекватне одговоре ми ћемо се овде држати ставова изнесених од стране митрополит Амфилохија у његовом познатом чланку „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“ у којем он до сржи раскринкава овог „просветитеља“. Тако он каже да код Доситеја не постоји ниједна оригинална идеја. Надахнут идејама терезијанства и језефинизма, потпомогнут изузетним даром упрошћавања идеја, употребом  народног језика, лакоћом стила, префињеном иронијом и хумором, који се на моменте граничи са демагогијом, он је успио да многим веома старим схватањима, којима је само вријеме погодовало, да чар новине и откровења и да, истовремено, многа изузетно важна предања свога народа учини у очима својих читалаца смијешним и бесмисленим[15]. Основни став Доситејев јесте: вјера је рационална, а здрав разум је сагласан природи, ономе што он назива „јестество“. У име тог разума и јестества он се труди да искорјени старе „обичаје“, и да их замјени оним што он и његово вријеме сматрају новим, а што је често много застарелије и од самих тих обичаја. Доситеј нам уводи западно образовање, које се добрим дијелом заснива на хуманистичком одушевљењу хеленском културом. Ријеч је дакле, само о изнова прежваканим старим дохрићанским вјеровањима и погледима на свијет. Само хришћанство је направило огроман искорак у односу на хеленску културу.  Ово је нарочито изражено у погледу према достојанства човјека. За разлику од хеленског свијета, које је углавном имало благонаклон став према робовласништву, хришћанство с друге стране, захваљујући библијском учењу да је сваки човјек саздан „по лику Божијем“, прави епохалну промјену, која ће касније довести и до укидања истог. 

Доситеј је дакле, био убијеђен да је људска природа у својој основи чиста. Као да није признавао „првородни гријех“. На једном мјесту он каже: „Човјек који је савршено расмортио и сазнао природна дејства, како материје тако и ума, бит ће умјерен и правичан у свем што изискује од Божијег промисла“[16]. Закони јестества су за њега „свети закони“, кроз које нам Бог даје живот на неодређено вријеме и који детерминишу наш живот и мјеру нашег знања и усавршавања.“ И не само то: по њему су сва знања и сви „закони“, тј. све вјере и религије, „основати на закону јестества“. Држећи се тог начела он у суштини следује „јестествену“ свеобухватну религију која одабира из сваког учења и схватања само оно што се слаже са правилима здравог разума и што следује законима јестества. Отуд, каже он, „јестества испитатељ и здравомудрец правим разумом вођен јесу истињејши проповедници и учитељи богопознанства“[17]. Митрополит Амфилохије каже да је Доситеј вјаровао да је Бог Творац природе и човјека и да постоји њиме подарена сагласност разума и стварности (старо схоластичко начело: adaiquatio rei et intelecti)[18]. Ово начело опет се везује за најчувенијег схоластичког теолога Тому Аквинског. За Доситеја разум је главни арбитар и мјерило врлине. Колико Доситеј иде далеко у том свом рационализму и ограничавању свега законима јестества, види се и из тога да он чак и Царство Божије поистовјећује са ,,просвештенијем разума''. Није, дакле, случајно Доситеј порекао и одбацио монаштво, чуда, мошти, иконе. Иза свега пак тога скрива се у ствари порицање самог оваплоћења Бога Логоса и потребе тог оваплоћења[19]. Сјетимо се и чувењих његових крилатица: ,,Књиге браћо моја, књиге, а не звона и прапорци'' и друга: ,,Мало мање калуђера, мало више учитеља и Срем би постао нови Едем''.

Доситеј је био трагична личност, као што је трагична и наша модерна култура и просвета чији је он био ,,први попечитељ''. Отуда, зидати на њему будућност значи одрећи се свог истинског континуитета и идентитета, одрећи се Светог Саве и светосавског предања. Његови противници, још за његовог живота, нису били само горњокарловачки владика Евгеније и цариградски патријарх Антим V  који су тражили забрану Доситејевих дијела, због мисли и одељака скроз безбожних и јеретичких. И међу Србима је имао своје критичаре. Његош је списе Доситејеве називао, „источницима...горким и отвровним“; а његово просвешченије – „развратним“, сматрајући да није корисно народу, јер није саобразно „данашњим опстојатељствима нашим“ и није утемељено на „благочестију“ (православној вјери): Његош Доситејево „просвешченије“ не воли јер су му „зли основи учињени на поруганије светиње словенске“. И додаје: „Ја бих Доситеја почитавао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије потсмјејанија над благочестијем.“[20]

Постоји једна зачуђујућа сличност између Доситеја Обрадовића и Варлаама Калабријског – монаха, који се сукобио са горе помињаним Светим Григоријем Паламом. Тај Варлаам је дошао са југа Италије (Калабрија) и постао учитељ на цариградском универзитету. Иако је био номинално православан, са собом је у Цариград донио идеје западог хришћанства као и идеје ренесансе која је тада већ почела да се рађа. Једно је вријеме боравио и на Светој Гори желећи да се научи исихастичкој пракси. Оптужио је светогорске калуђере за „маселијанство“ јер су они тврдили да могу створеним очима да угледају нестворену божанску благодат. У њихову заштиту ступа Свети Григорије Палама који је саставио бројне списе у заштиту свештених исихаста – монаха светогораца. У њима је доказао да је исихазам (тиховање) није ништа ново, него да је оно заправо древна молитвена пракса. Палама наводи прегршт доказа из Светог Писма Старог и Новог Завјета као и из цјелокупног светототачког предања. Насупрот њему, Варлаам је учио да нам је световно образовање – ми бисмо рекли рационализам – неопходано у богопознању. Варлаам је и дијалектику сматрао једном од вјештина уз помоћ које се човјек уздиже до познања истине. С друге стране Палама га кори због овога и каже да је неопходно имати аподиктичан приступ у питањима ствари које се тичу темљних учења Цркве. Ту нема никаквог експериментисања и тражења истине. Истина нам је објављена и откривена у Светом Писму и Светом Предању и ми је као такве вјером прихватамо. Познање Бога се не постиже логичким закључивањима или употребом разума, већ сједињењем или причешћем са нествореном благодаћу Божијом. Варлаам је био осуђен на Сабору 1341. године у Цариграду. Побјегао је назад у Калабрију гдје је прешао у римокатоличанство и постао бискуп у Гераћеу. Вриједно је помена да је Варлаам био један од учитеља, једног од отаца ренесансе Франческа Петрарке. Варлаам му је био учитељ грчког језика али и других идеја и свјетоназора. Наш Доситеј слично као Варлаам долази у фрушкогорски манастир и ту покушава на силу да постане „светац“. Након неуспјеха на том плану одлази у свијет гдје се учи, а касније и сам постаје учитељ. Његова наука је почивала на темељима западног просветитељства. Његова најпознатија дјела су „Живот и прикљученије“, „Совјети здравог разума, „Мезимац“ и др. Познато је и његово одушевљење реформом Петра Великог у Русији након читања „Духовног регуламента“. Овим документом Петар Велики је укинуо Патријашију и увео Синод као и западну просвећеност.

Као што видимо, Доситеј је истиснуо Светог Саву и његов светогорско-исихастички прицип из образовања и на његово мјесто подметнуо идеје западне просвећености у чијим основа се налазе учења западног хришћанства. Шта више, он му отворено ругао и потсмијавао. На неки начин  Доситеј  је одговоран за својеврсну шизофренију нашег народа, која се данас најбоље манифестује у све већој подјељености – на присталице „небеске Србије“ и на присталице „земаљске Србије“ тј. на оне који су опредјељени за Србију и православље и на оне који теже Европи и евро-идеалима, тј. западњаштву. Из приложеног се јасно види да је он више стимулисао ову другу (прозападну) страну. Није тешко закључити да је Доситеј заслужан за прво везивање српског бића за распадајући леш западне цивилизацие. Он је српски народ убацио у загрљај „етрурске младе“. Да би се та дихотомија превазишла, и да би се српско биће зацијелило од некрозе западних идеја, неопходно је опет цјелокупно грађење српског бића отпочети на идејама светогорског-исихиастичког предања, на нествореној божанској свјетлости. Исихазам опет мора постати главни дио нашег наратива. Јасно је да је ово задатак прије свега Српске Православне Цркве и њеног свештенства, монаштва, теолога, али и интелектуалаца и свеукупног вјерног народа.  Времена нам је остало јако мало. С овим мора да се крене што прије. Исихазам треба убацити у све дијелове обољелог ткива нашег народа. Разумије се, прво треба почети од образовања. Жалосно је видјети како се наша теологија, која би требала да буде главни генератор исихастичког предања, готово са стидом односи према овоме, те само понавља западњачке рационалистичке мантре о образовању, сарадњи, дијалогу и екуменизму између „Цркава“. Ово је све рађено под изговором градње мостова и свједочења наводног православног етоса западним хришћанима. Тобоже, сматрало се да ће се на тај начин утицати на то да западњаци пожеле да се врате у православље. Руку на срце, треба признати да један мали дио и јесте прешао, међутим, обрнути процес био је много интензивнији и бројнији. Ми смо градили мостове да бисмо на крају сами прешли на другу страну – у дефетистичко одбацивање свога и прихватање туђег. У последње вријеме огроман број и теолога наше Цркве школован је и мисаоно форматиран на западним римокатоличко-протестантским универзитетима . У ову скупину спада и сам писац ових редова. Немогуће је било остати имун на убризгавање западних идеја. И онда, они који би први требало да раде на оздрављењу свога народа, они су још више допринијели убризгавању западне некрозе. Зато смо данас ту гдје јесмо – у фази дефинитивног распада и нестанка за свјетске позорнице.

5.      ГДЈЕ СУ ПРИМЈЕРИ КАКО БИ ТРЕБАЛО?

(Свјетлост са Истока)

Било је неколико врло интересантних примјера како би требало приступити „западним псеудоморфозама“. Углавном су се овим питањем бавили руски философи, познатији као славјанофили. Поред њих овом тематиком су се доста бавили, највећи руски писци – нарочито Гогољ и Достојевски. Код нас, у последње вријеме „о духу самопорицања“ доста говори професор Мило Ломпар. Но, прије него што пређемо на неке примјере како би требало приступати овом проблему, објаснићемо шта подразумјевамо под појмом „псеудоморфоза доситејизма“, тј. прво ћемо видјети шта значи појам „псеудоморфоза“, а онда ћемо је довести у везу са нашим Доситејем. Чувени њемачки мислилац Освалд Шпенглер у свом монументалном дјелу „Поропаст запада“ даје сљедеће објашњење шта је псеудоморфоза. „У стјеновитом слоју затворени су кристали неког минерала. Настају расцјепи и пукотине; вода прокапљује и постепено испира кристале, тако да преостаје само њихов шупљи облик. Касније настају вулканички догађаји од којих попуцају брда; ужарене масе пониру,  хладе се и коче, и такође се искристалисавају. Али оне нису слободне и не могу то да учине у свом сопственом облику; морају да испуне облике који већ постоје, и тако настају фалсификовани облици, кристали чији унутарњи склоп противрјечи спољашњој грађи, врста камена која се појављује на начин туђе врсте. То минеролози зову псеудоморфоза. Историјским псеудоморфозама Шпенглер назива случајеве у којима туђа култура тако силно притискује тле да млада култура, домаћа на том тлу, не може да дође до даха, и не само што не доспјева да образује чисте, сопствене изражајне облике, него чак не доспјева ни да развије своју самосвјест. Све оно што се диже из дубина ране душевности излива се у шупље облике туђег живота; млада осјећања умртве се у старачким дјелима, и намјесто да се испрсе у сопственој стваралачкој снази – само џиновски расте мржња на далеку силу.“[21] Занимљиво је да Шпенглер даје примјер руске псеудоморфозе тзв. „псудоморфозе петринизма“.  Већ смо рекли да је Петар Велики насилно увео западне идеје у руски живот. Петар Велики је постао зла коб свега онога што можемо назвати „рускост“. До Петра Великог, Москва је била центар руског свијета и свети град. Доласком Петра Великог гради се Петроград који је „јеретички“ град по свему. До њега, свети руски град био је Москва. Сама концепција Петрограда је западњачка, вјештачка. И данас слушамо како је то „руска Венеција, само много већа“. Он није произникао из руске душе и руске културе. О занемаривању Моске тј. свега онога што је руско пише и Гогољ у „Мртвим душава“ у коментару мужика који посматрају долазак кочија у град Н. :

„Видиш ти, рече један другом, какав је оно точак! Шта

мислиш: хоће ли онај точак, ако би требало, доћи до Москве

Или неће доћи?

Доћи ће, одговори други.

А до Казања, мислим неће доћи?

До Казања неће доћи, одговори дуги“.

Гогољ се кроз ликове јунака својих дијела пита: „Куда летиш Русијо?“. Несумњива стилизација бесмисленог разговора руских мужика која је овде предочена може се, такође, прочитати и као расправа о томе куда ће пут одвести „птицу-тројку“ схваћену као алегорију Русије: до небеске невјесте Москве, па самим тим и до спасења; или до Казања, казана, односно до пакла. Гогољ – као и Достојевски - је вјеровао да ће се Русија,  ипак уздигнути и да ће стићи до своје небеске невјесте - Москве, али до пакла (казана) неће.

            Шпеглеровски речено, Петар Велики је снажна млада осјећања руске културе умртвио у старачким дјелима западне тј. фаустовске културе. Ово називамо „псеудоморфозом петринизма“. Слично то код нас ради Доситеј Обрадовић. На то сам и мислио када сам Доситејев лик и дјело повезао са изразом „псеудоморфоза доситејизма“. Доситеј је младо српско биће утемељио на старом и старачком западном тј. „фаустовском“ културном и духовном обрасцу, које је пред фазом тоталне декаденције и пропасти. Ово се најбоље очитује у наше вријеме. Ми присуствујемо терминалној фази. Уколико подхитно не промјенимо парадигму нашег образовања и живота уопште и ми ћемо пропасти заједно са Западом.

Занимљиво је Шпенглерово поређење два највећа руска писца: Достојевског и Толство. За њега Достојевски је светац, а Толстој само револуционар. Само и једино од њега (Толстоја прим. Б.Ч.), правог Петровог насљедника, потиче бољшевизам: не супротност већ последња консеквенца петринизма, екстремно унижавање оног што је метафизичко оним што је социјално, и баш зато један нови облик псеудоморфозе[22]. Сјетимо се само „Толстојевог Јеванђеља“, у ком он својевољно врши једну компилацију текстова из Новог Завјета. Одабрао је само она која се њему се лично виђају и која се уклапају у његов стистем мишљења. Занимљиво је да у свом рационалистичком погледу на свијет Толстој из њега избацује сва чуда и остаља само моралне поуке. Тако у његовом „јеванђељу“ нема: зачећа и рођења Светог Јована Крститеља, његовог живота у затвору и смрти; рођења Исусовог, његовог родословља, бјекства с матером у Египат, чудеса Исусовог  у Кани и Капернауму, изгнању бијесова, идења по мору, сасушења смоквиног дрвета, лијечења болесника, васкрсавања мртвих, васкрсења самог Христа итд[23]. Сличан презир према чудима, моштима и монаштву имао је и Доситеј. Шпенглер даље каже, да ако је оснивање Петрограда било прво Антихристово дјело, друго је његово дјело само уништење друштва које је створио Петроград[24]. Јер бољшевици нису народ, нити дио његов. Они су најдубљи слој „друштва“, туђ, позападњичен, као и оно само што је, и зато испуњен мржњом ниских. Прави Рус је ученик Достојевског, икао га не чита, иако и зато што уопште не чита. Да бољшевици, који у Христу гледају сродника, напросто социјалног револуционара, нису тако уски духовно, они би у Достојевском упознали свог правог непријатеља. Оно што је овој револуцији дало снаге – то није била мржња интелигенције. То је био народ, који је без мржње, а само из нагона да се излијечи од једне болести, разорио позапдњичени свијет својим устанком. Толстојево хришћанство био је један неспоразум. Он је говорио о Христу, а мислио је на Маркса. Хришћанству Достојевског припада наредно тисућлеће[25]. Достојевски је био сељак, а Тостој човјек велеградског живота – иако је у стварном животу Достојевски живио у граду а Толстој на селу. Први се никад није мога ослободити тла, други га никад није пронашао, упркос свем свом очајном мучењу. Сјетимо се само Љевина из „Ане Карењине“ који је на неки начин аутобиографски приказ Толстојев. Толстој је прошла, а Достојевски будућа Русија[26]. Познато је да је Шпеглер сматрао да ће се следећа култура изградити на тлу руског православља. Овде читаоцу скрећем пажњу на то, да су све ове мисли произашле из главе једног Њемца. Како је то могуће? Одакле му те идеје? Зна се да је у његовој личној библиотеци посебно мјесто заузимала књига Николаја Данилевског „Русија и Европа“. Читајући упоредо Шпеглера и Данилевског, човјек не може да се отме утиску да је Шпенглер многе идеје и мисли позајмио управо од Данилеског. Обрнуто није било могуће јер Данилевски хронолошки претходи Шпенглеру. Нпр.Шпенглер као и Данилевски говори о цикличном кретању једног народа од културе (етничког материјала) до цивилизације (историјског постојања)[27]. Доналевски је то назвао културно-историјским типовима. Шпенглер је додуше мало редуковао број цивилизација у односу на Данилевског, али суштина је иста. И код једног и код другог следећа цивилизација која долази је руска и словенска базирана на православљу. Исто говоре и о Петру Великом. Данилевски на једном мјесту у књизи „Русија и Европа“ у поглављу „Европјештина – болест руског живота“ пише: „Ако је Европа Петру уливала страсну љубав, страсан занос, према Русији се он односио двојако. Он је њу у исто вријеме и волио и мрзио. Волио је он у њој њену снагу и моћ, коју је не само предосјећао, волио је материјал за зидање које је хтио да подигне по слици и прилици идеје која се у њему родила, под утицајем европског узора; мрзио је саме принципе руског живота – сам тај живот, како њене недостатке, тако и њене вриједности“[28]. Данилевски се пита: „Зашто је требало бријати браде, одијевати се њемачким кафтанима, нагонити у скупштине, приморавати на пушење дувана, организовати пијанке, унакаживати језик, уводити у дворски живот и живот вишег друштва инострану етикецију, мјењати календар, ограничавати слободу свештенства?“[29] Јасно је да је Шпенглер био управо под утиском ове аргументацији када је говорио о Петру Великом и „псеудоморфози петринизма“. Ово је један од могућих начина на који би требало радити и у којем працу би требали да и иду наши интелектуалци. Ријетко ћемо негдје на западу чути да неко преузима научну аргументацију од једног источног православног мислиоца. Савремена наука је „духовно чедо“ западног фаустовског ума и опште је мишљење, да су у том погледу они увијек у праву. Фасцинантно је да је Данилевски успио да утиче на једног њемачког мислиоца – иначе невјерујућег човјека - да каже да је будућност  Европе у руској цивилизацији заснованој на православљу тј. да је будућност Европе је у Христу о којем пише Достојевски. И сам Достојевски је говорио похвално о Данилевском: „Књига Данилевског у мојим очима постаје све важнија и капиталнија. Та то је будућа стона књига свих Руса за дуго...Она се до те мјере подудара с мојим сопственим закључцима и убјеђењима, да сам на неким страницама запрепашћен сличношћу заључака...Како је то радосно осјећање када сада налазим оствареним готово све то што сам желио да остварим у будућности...[30] Главне теме у дјелима Достојевског јесу управо проблеми који су настали усљед „псеудоморфозе петринизма“. У роману „Зли дуса“ нпр. спмињу се нихилисти предвођени Петром Верховенским. Нихилизам је као што смо показали болест западне мисли. Занимљиво је да Достојевски ту књигу завршава одломком из Јеванђеља када је Христос истјерао демоне из гадаринског бјесомучника. Христос је истјерао демоне из човјека и пустио их да уђу у свиње које су се стровалиле у језеро. Ту његов главни јунак Трофим Верховенски, иначе отац нихилисте Петра Верховенског умирући говори: Ми смо те свиње (он, његов син, нихилисти и сви западњаци) које ће се стровалити у језеро ништавила (нихилизма). А овај паметни и исцјељени, који је здрав сједио крај ногу Исусових је Русија. Русија ће оздравити. Сјетимо се и других дјела: Браће Карамазових и приче о Ивану Карамазову и инквизитору. Сјетимо се „Младића“ и Версилова. Сјетимо се и „Записа из подземља“ и градитеља „кристалног дворца“ итд. И од Достојевског можемо препочети приступ прада западним идејама. Већ дуго времена наша интелигенција – како духовна тако и световна – служањски повија своје вратове пред западним идејама. Са срамом, дефетизмом и самопрезиром посматрају своје а диве се туђем не схватајући да оно што сами већ посједују у многоме превазилази све оно што долази са запада. Отуда и Достојевски у једном писму Н.Н. Страхову пише о потреби одлучнијег и жустријег приступа када су у питању  наши домаћи понављачи и кописти западних идеја. Наиме, Страхов је објавио чланак у часопису „Зора“ у којем је расправљао управо са идејама западњака. И сада пише Достојевском интересујући се какво је његово мишљење о свему овоме. Достојевски му одговара: „Али зар ви мислите да они (западњаци прим. Б.Ч.) разумеју такав тон? Једном речју: Ви не можете да не пишете оваквим тоном, јер је то озбиљност, љубав и поштовање према послу. Даље, постоји тон часописа, тај је тон висок, што је изванредно и што чини суштину „Зоре“. Али, понекад, мислим, треба спуштати тон, узимати бич у руке, и не треба се бранити, већ нападати, кудикамо грубље“[31]. И нама је неопходан један такав бич. Бич јасне, недвосмислене и нелицемјерне ријечи и позиције. Једино нас он може одбранити од исфорсиране, извјештачене и лицемјерне позападњичене елоквенције, која је још један продукт нашег утапања у западне обрасце. По ријечима великог српског владике и пјесника Његоша: „Бич сам Божији ја сплетен за тебе, да се стављаш што си урадио“.

Један о таквих „бичева“ био је Иван Васиљевич Киријевски – један од утемељитеља славјанофилске мисли. Иван Киријевски (1806-1856) је био веома значајан руски мислилац. Познат је по својој концепцији цјеловитог ума, утемељеној на светоотачкој традицији византијског Истока, али истовремено отворена и за мисаона достигнућа Запада. У његовом интелектуалном подухвату га је прекинула болест. Питање је шта би било да је успио свој рад да доведе краја. Умро је усљед колере. Школовао се на Западу тј. у Њемачкој гдје је слушао предавања Хегела и Шелинга. Након тога написао је чланак „Деветнаести век“ у којем је изразио највише разумјевање  и наклоности Западу. После женидбе (1834), међутим, слиједи окретање православљу и развијање славјанофилства. Тада пише и текст „О неопходности и могућности нових начела за философију“. Овај чланак је требао да послужи као увод за књигу на ову тему, коју је намјеравао да напише. Нажалост, изненадна смрт га је у томе спријечила. Прије него што наведем неке његове идеје које нам могу послужити као смјернице у креирању нашег новог приступа у свему, осврнуо бих се само на неколико занимљивих догађаја везаних за његов живот и рад. Као и већина ондашњих Руса образованих на Запада, он са собом доноси и запади поглед на свијет. Уосталом, и то је један од продуката „псеоудоморфозе претинизма“. Поменули смо и његове учитеље на Западу – Хегела и Шелинга. Хегел је у то вријеме био истинска философска звијезда. Његова популарност би се у данашњим мјерилима могла упоредити са најпознатијим холивудским глумцима. Сматрало се да је Хегел мислио „Божије мисли“ тј. да је одгонетнуо тајну свијета. Са тим увјерењем Киријевски је и дошао у Русију. Међутим, након женидбе Наталијом Петровном Абрењевом у његовом животу ће наступити корјенита промјена. Наталија је била права Рускиња која се држала православне вјере као и руске народне традиције. Редовно је одлазила на богосложења у Новоспаски манастир.То је Киријевског нервирало. Водили су дуге разговоре и он јој је дао да чита Кузена, затим Волтера, па Шелинга. Наталија је то све прочитала и рекла му да ту има занимљивих увида, али да мисао светих отаца у многоме превазилази све што је ту прочитала. Киријевски на почетку није хтио да чита свете оце. Затим је почео кришом да чита када Наталија није била код куће. Својим очима није могао да вјерује када је схватио да оно што је прочитао у светоотачкој литератури у многоме превазилази оно што су говорили и учили његови западни учитељи. Наталија га је наговарала да пође са њом до манастира у који је она редовно одлазила. Он је то у почетку одбијао. У новоспаском манастиру је служио чувени старац Филарет. Једном када је Наталија пошла у манастиру, Киријевски јој је рекао да би носио крст ако би му послао отац Филарет. Наталија је отишла код Филарета и рекла му то. Он је скинуо свој крст са груди и послао Киријевском рекавши: „Да крст буде Ивану Васиљевичу на спасење“. Када је Наталија дошла кући, Иван ју је упитао: „Па шта је рекао отац Филарет?“ Она скине крст и пружи га Ивану Васиљевичу и каже му да је старац скинуо свој прст са груди и послао њему да му буде на спасење. Киријевски је одмах пао на кољена и рекао: „Па сада се надам спасењу душе моје, јер сам у свом уму одредио: ако отац Филарет скине са себе крст и мени га пошаље, биће очито да ме Бог призива на спасење“. За Ивана Васиљевича Киријевског ово искуство је било слично оном апостола Павла на путу за Дамаск. Он ће редовно одлазити у манастир да разговара са старцем Филаретом. Након његове смрти, живећи у близини Оптине Пустиње, проводио је разговоре  са оцима Леонидом, Макаријем и другим старцима и све се више учвршћивао у побожности.

Намјерно сам детаљно навео биографске податке о овом великом човјеку, јер ми је он – поред Александра Дугина - био прва инспирација за овај текст. Син царске православне вјере, одлази од дома очевог (тј. из мајке Русије) на запад гдје се школује. Тамо расипа остатке бисера православне душе и храни се рошчићима западне шелинговско-хегелијанске мисли. Враћа се најзад у Русију гдје доживљава духовни преображај и увиђа да оно што је оставио за собом (православље), не да није слабије у поређењу са западном мишљу, већ толико моћно да је у стању да га исцјели и васкрсне. Сам наслов збирке његових текстова, под насловом „Ка целовитом уму“ говори о идеји која му је била на уму. Његова је замисао била да дође до сарадње или својеврсне синтезе између западне науке и православне мисли и духовности. Сматрао је да једино на тај начин може доћи до исцјељења већ раздробљеног западног ума. Тај западни ум се налазио и у самом темељу руског образовања 19. вијека. И он је, као уосталом и остали славјанофили сматрао, да је Петар Велики порушио зид који је постојао између Русије и Европе. Велику улогу у овоме имала је и царица Катарина Велика. И по Киријевском, Петар Велики је на силу увео западно образовање и просвећеност. У руску православну душу, на силу је утиснуо западну потку, која опет почива на три суштинска елемента: 1. римско хришћанство 2. свијет необразованих варвара који су разорили римску империју и 3. класични свијет. На једном мјесту Киријевски пише: „Овај класични свијет древног паганства, који није предат у наслеђе Русији, у суштини представља тријумф формалног ума човјековог над свиме што се унутар и изван њега налази – чистог, голог ума, који је сам у себи заснован, који изнад себе и изван себе не признаје и који се појављује у два њему својствена вида – у виду формалне апстрактности и апстрактне чулности“. Киријевски даље закључује: „Али, да ли зато што су се хришћани на Западу незаконито препустили утицају класичног свијета или се јерес случајно сложила са паганством, тек Римска црква у свом одступању од источне разликује се управо истим оним тријумфом рационализма, предањем спољашње умности, над унутрашњим духовним умом. Тако је, усљед овог спољашњег силогизма, изведеног из појма о божанској једнакости Оца и Сина, измјењен догмат о Тројици супротно духовном смислу и предању; тако је, усљед другог силогизма, папа постао глава Цркве умјесто Исуса Христа, затим мирски господар, на крају непогрешив; биће Божије се у читавом хришћанству доказивало силогизмом; читава цјелокупност вјере ослањала се на силогистичку схоластику; инквизиција, језуитизам - рјечју, све особености католичанства развиле су се снагом истог тог формалног процеса ума, тако да је и сам протестантизам, који католици коре због рационалности, произашао директно из рационалности католичанства. У овом потоњем тријумфу формалног ума над вјером и предањем проницљива памет је већ унапријед могла у клици да види сву садашњу судбину Европе као посљедицу узалуд започетог почетка, то јест и Штрауса, и нову философију са свим њеним видовима, и индустријализам као покретача друштвеног живота, и филантропију, засновану на прорачунатом користољубљу, и систем васпитања, убрзан силом побуђене зависти, и Гетеа, круну нове поезије, књижевног Таљерана, који своју љепоту мења као овај своје владе, и Наполеона, и хероја новог времена, идеал бездушног прорачуна, и материјалну већину, плод рационалне политике, и Луја Филипа, последњи резултат таквих нада и таквих скупих опита!“[32] Кирјевски примјећује да „сви велики умови Европе на садашње стање моралне апатије, на недостатак увјерења, на свеопшти егоизам, захтјевају нову духовну снагу изван ума, захтјевају нови покретач живота изван прорачуна – ријечју, траже вјеру и не могу је наћи у себи, јер се хришћанство на Западу изопачило индивидуалним мишљењем.“[33] Образовање у Русији до Петра Великог и Катарине Велике било је засновано на православној Цркви (као код нас до појаве Доситеја прим. Б.Ч.). Међутим, на Западу „заједно са хришћанством на развој просвећености дјеловали су још плодоносни остаци древног паганског свијета. Само западно хришћанство, одвојивши се од васељенске Цркве, примило је у себе клицу тог начела, које је представљало заједничку нијансу грчко-паганског развоја: начела рационализма. Зато се и карактер европске образованости одликује превагом рационалности...Римска Црква се од источне (Православне прим. Б.Ч.) одвојила, тако што је неке догмате, који су постојали у предању читавог хришћанства, замјенила другим усљед закључивања. Неке је раширила усљед истог тог логичког процеса и такође насупрот предању и духу васељенске Цркве. На тај начин логичко увјерење је постављено у саму прву основу католичанства. Унутрашње и спољашње устројство Цркве, које је претходно већ обављено у другачијем духу, дотад је постојало без очигледне промјене, док читава цјелокупност црквеног учења није прешла у свијест мислећег свештенства. То се десило у схоластичкој философији, која из разлога логичког начела у самом темељу Цркве није могла другачије да усагласи противречност вјере и ума него силом силогизама, који је тако постао први услов сваког увјерења. Спочетка је, природно, тај исти силогизам доказивао вјеру против ума и потчињавао јој ум снагом умских аргумената. Али, ова вјера, логички доказана и логички супростављена уму, више није била жива, већ формална вјера, не заправо вјера, већ само логичко негирање ума. Зато је у овом периоду схоластичког развоја католичанства, управо из разлога своје рационалности, Западна Црква постала непријатељ ума, угњетавајући, смртни, ужасни непријатељ његов. Али, развијајући се до крајности, настављањем истог тог логичког начела, ово безусловно уништавање ума произвело је оно познато противдејство, чије посљедице представљају обиљежје садашње просвећености.“[34] Источно хришћанство није знало ни за ту борбу против ума, нити за тај тријумф ума над вјером. Разматрајући друштвено устројство пређашње Русије, налазимо многе разлике у односу на Запад, а као прво: формирање друштва у малене такозване свјетове. Безбројно мноштво ових малених свјетова, који су сачињавали Русију, читаво је било прекривено мрежом цркава, манастира, боравиштима обједињених отшелника, одакле су се свуда ширила иста схватања о друштвеним и приватним одностима. Ова схватања мало- помало морала су да прелазе у опште увјерење, а увјерење у обичај који је замјењивао закон, стварајући на читавом простору земаља потчињених нашој Цркви једну мисао, један поглед, једно стремљење, један поредак живота. Ова свеопшта једноврсност обичаја била је, вјероватно, један од разлога његове невјероватне чврстине, која је његове живе трагове сачувала чак и до нашег времена (прве половине 19. вијека прим. Б.Ч.) кроз све противдјеловање утицаја током 200 година, који су намјесто њега настојали да уведу нова начела. Усљед ових јаких, једноврсних и свеопштих обичаја, свака промјена у друштвеном устројству, несагласност у поретку цјелине, била је немогућа. Породични односи сваког били су одређени прије његовг рођења; у истом таквом предодређеном поретку породица се потчињавала сеоској оптшини, општина ширем збору, збор – вијећу итд., док су се сви посебни кругови спајали у једном центру, у једној Православној Цркви.[35]

Да би се овај хијатус (насилно уведеног прим. Б.Ч.) између двије крајности – западне просвећености и руског образовања заснованог на Православној вјери и Цркви – превазишао, неопходно је да се отпочне са стварањем наше философије – руске, а ја бих додао и српске. Та философија мора, као основни темељ да има учење Православне Цркве, тј. светогорско-синајско исихастичко искуство.На том „крајеугаоном камену“ даље треба зидати све. Кријевски нигдје експлицитно не говори о исихазму, али с обзиром да је и сам посјећивао многе велике руске старце и духовнике свога времена, сигурно њега има на уму када говори о специфичности учења Источне (Православне) Цркве. Занимљиво је и његово – тако да кажемо – „месијанско поимање“ руске идеје о цјеловитом уму. Он је сматрао, слично као што је говорио и горе помињани Освалд Шпенглер, да је задатак руске мисли засноване на православљу да спаси хришћанску Европу. На једном мјесту Кријевски каже: „Можда је, стога, благо Провиђење и допустило руском народу да кроз незнање пређе ка потчињености иностраној образованости, да би у борби са страним стихијама православна просвећеност овладала, на крају, читавим умским развојем савременог свијета, достављајући му у удео од читавог претходног умског живота човечанства и да би, обогативши се световном мудрошћу, хришћанска истина тим потпуније и - тријумфалније објавила своје господарење над релативним - истинама људског ума. Јер, без обзира на привидну превласт иностране образованости, без обзира на ту штету коју је ова нанела моралном карактеру народа, поколебавши код једне класе осећање правде, код друге поколебавши уједно и правду и истину - без обзира на све зло које је она нанјела, још су у Русији преостала, још у њој постоје несумњива јемства препорода у пређашњу православну цјеловитост. Та јемства су жива вјера народа у свету Православну Цркву, памћење своје раније историје и очигледно сачувани трагови раније унутрашње цјеловитости свог бивствовања, који су се сачували у обичној и природној усмјерености његовог духа у овоме још неумуклом одјеку ранијег његовог живота, његованог унутар истоврсног друштвеног састава, скроз прожетог православним учењем Цркве. Разматрајући пажљиво и хладнокрвно однос западне философије према руској просвећености, чини се, може се без самозаваравања рећи да време потпуног општег преокрета у руском мишљењу још није далеко. Јер, када схватимо да недовољност западног љубомудрија захтева ново начело, које оно не налази у читавом опсегу западне просвећености, да се то више начело знања чува унутар Православне Цркве, да би за ум и науку могао да буде благотворан развитак мишљења који је у складу са овим вишим начелом, да би само богатство савременог спољашњег знања могло да послужи као подстицај за овај развитак и његов ослонац у човјековом уму, да оно не би било тегобно за све оно што је истинско у природним тековинама људског ума - како је животворно за све оно чему треба живота - да би оно задовољавајуће могло да одговори на сва питања ума и срца, која траже и за себе не налазе рјешења када схватимо све ово, онда нам неће изгледати сумњиво, брзо разабире, већ прије чудно због чега се код нас до сада још није развила ова нова самосвјест ума, коју тако упорно захтјева цјелокупност наше умске и моралне образованости. Могућност таквог знања тако је блиска уму сваког образованог и вјерујућег човјека, да је, чини се, довољна једна случајна искра мисли да се запали огањ неугасиве тежње ка овом новом и животворном мишљењу, које мора да усагласи вјеру и ум, да испуни празнину што раздваја два свијета која захтјевају спајање, да у уму човјека учврсти духовну истину њеним видљивим господарењем над природном истином и да уздигне природну истину њеним исправним односом према духовној истини, и да, на крају, обије истине повеже у једну живу мисао, јер истина је једна, као што је један и ум човјека, створен да стреми ка Једином Богу.[36]

Навешћемо и величанствени примјер једног од највећих духова славјанофилског покрета – Алексеја Степановича Хомјакова. Човјек огромне ерудиције који је познавао тако добро латински језик да је и папске енциклике знао да критикује због граматичких грешака. Писац је бројних дјела, од којих је нашој читалачкој публици најпознатија његова књига „Црква је једна“, као и његово „Писмо Србима“ из 1860. године. Као и сви славјанофили сматрао је да усљед Петрове реформе, тог насиља над свиме оним што је руско, дошло до дисконтинуитета у развоју православне мисли у Русији. Западне идеје су нагло преплавиле руско друштво да нису оставиле скоро никаквог простора за њихово спонтано усвајање. Он сматра да је неопходно вратити се православљу и руским обичајима, а оно што је на западу добро са великом пажњом треба преиспитати прије него што буде усвојено.За нашу тему је значајан његов приступ који је он имао према Западу. Наиме, он није копистички декламовао западне фразе и флоскуле у исто вријеме дефетистички стидећи се свога, него је храбро и са поносом истицао преимућство православне теологије над западном. У књизи „Црква је једна“ Хомјаков жестоко полемише са западним мислиоцима наводећи да су ови у заблуди и присталице јеретичког учења. Не стиди се да ствари назове правим именом. Није лицемјер и дипломата који би лаж замотавао у свјетлуцави и шарени целофан. Иако сматра да су западњаци у заблуди, он им се обраћа од срца, братски и хришћански. У раду смо већ говорили о томе да готово цјелокупни токови данашње западе мисли, па чак и у његовом посветовњаченом смислу, базирају се на западној религиозности (римокатоличко-протестантској). Хомјаков је као и Киријевски сматрао да православна мисао може да помогне да дође до изљечења Запада. У књизи „Црква је једна“ Хомјаков објашњава: „Због тога гордост ума и незаконите власти која је себи, супротно осуди цијеле Цркве (исказане на васељенском сабору у Ефесу), присвојила право да дода своја посебна објашњења и човјечија домишљања око символа Никејско-Константинопољског, већ је само по себи нарушавање светости и неприкосновености Цркве. Зато што сама гордост појединих Црава без сагласности браће своје, није били надахнута духом љубави него је била злочин пред Богом и светом Црквом: исто као што је слијепа мудрост, која није спознала тајну Божију била изопачење вјере, јер вјера се неће сачувати тамо гдје је пресахла љубав. Стога додатак ријечи Filioque садржи некакав тобожњи догмат који није био познат ником од богоугодних писаца  или од епископа, или од апостолских насљедника у првим вијековима Цркве, нити га је изрекао Христос Спаситељ[37]. Осим што је критиковао Римску Цркву на челу са папом, критиковао је и протестантизам. За њега протестантизам није просто реформа: протестантизам значи изражавање сумње у постојећи догмат; другим ријечима, одрицање предатог догмата или живог Предања, краће: Цркве[38]. „Свијет протестантизма није свијет слободног истраживања, јер слобода истраживања припада свим људима. Протестантизам јесте свијет који негира други свијет. Одузмите му тај свијет који негира и протестантизам ће умријети: јер је сав његов живот у негирању[39]. Хомјаков критикује обије линије протестантизма – и Лутерову и Калвинову. Духовни коријен протестантизма је у римокатолицизму. И они потичу из атмосфере у којој је улога Светог Духа минимизирана, јер Filioque видјели смо то, уводи субординацију у Свету Тројицу. Консеквентно то је доволе до преваге рационализма у западној теологији, а касније и у цјелокупној научној мисли, која и јесте прави дериват западне теологије. Зато Хомјаков и каже да „другачије и није могло бити: јер на мјесто Духа Божијег, који се удаљио, дошло је царство чисто рационалистичке логике“[40]. „Западни раскол – за Хомјакова је према томе – самовољно, ничим заслужено изопштавање цијелог Истока, освајање монопола Божанског надахнућа – ријечју, духовно братоубиство. Такав је смисао велике јереси против васељенскости Цркве, јереси која вјери одузима њену духовну основу и управо је тиме чини немогућом“[41]. Хомјаков међутим, позива западне хришћане да се покају и исцјеле од заблуде. Он на једном мјесту каже: „Ја га  (западњака прим Б.Ч.) преклињем да учини духовни подвиг : да се ишчупа из рационализма, да осуди изопштење изречено источној браћи...Болест је смртоносна, али исцјељење није тешко, оно захтјева само акт праведности[42].

Његово „Писмо Србима“ данас је актуелније него икада. Писано је 1860. године, непосредно пред његову смрт. Може се слободно рећи да се главна тема тог писма у многоме поклапа и са темом овога рада. Једно је сигурно. Срби до дана данашњег нису добро прочитали ово писмо. Није нам намјера да овде детаљно излажемо шта је Хомјаков све рекао у том писму, али навешћемо неке најзанимљивије савјете, који ни до дана данашњег нису спроведени. Упозоравао је наше претке, који су се тек ослободили турског ропства на безумност Грка. У Својој гордости и поноситости они превазилазе чак и Рим. Он каже: „Богу је било угодно изабрати њихов језик за прослављање Његовог имена, а њих за распострањење вјере у свијету. Незаборавна је памет њихових мученика, незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просвјетлили многи народи, и ми, Словени, од њих смо добили своје најбоље благо, истинито познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су помрачени западни народи...Али ради тих заслуга су се понијели до безумности. Славу својих пређашњих бораца за вјеру преносе они на себе китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу браћу. Вјеру којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је исповједају, но као своју грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као слуге и посвојчад[43]. Узевши у обзир тренутну помахниталост цариградског патријарха Вартоломеја и његових неканонских интервенција у питања других помјесних Цркава, ове Хомјаковљеве ријечи и данас нас опомињу да према Грцима треба бити опрезан. Њихове аспирације према овим просторима, добро су познате. Опет сила и власт. Циљ није ширење очинске и братске љубави, него чиста доминација. Примјер Украјинске Православне Цркве је најбољи доказ за то. Крв хиљада невиних жена, дјеце, стараца као и војника (како руских тако и украјинских) налази се и на рукама овог новог лицемјера и Кајафе. Украјина је најбољи примјер „љубави“ тзв. „Мајке Цркве“ према другим православним народима.

Осим овога, Хомјаков нас упозорава на све пагубности Петрове реформе. Једна од најгорих је била и стварање класне подјеле у руском друштву. Са Петровом реформом имамо и појаву аристоркатије са једне стране, а са друге стране имамо и поробљавања сељака – дојучерашње равноправне браће и сестара ових првих. Милиони сељака су готово преко ноћи постали робови. Познато је да је копистичка аристократија опонашала западњаке у свему. Од језика (нарочито француског језика), стила живота, моде облачења, манира и свега осталог. Нарочито се истицао презир према сељацима. Они су за њих били нижа каста. Хомјаков упозорава Србе да код њих не буде виших и нижих. Сви смо једнака браћа у Христу. Међутим, Срби се подијелише на више и ниже. Тако и ми добишмо своју самопрокламовану „аристократију“ – наше прозападно оријентисане људе. У очима ових „племића“ све што је истински српско и православно је достојно презира. У њиховим очима, они су грађани а сви остали су најобичнији примитивци и сељаци. За себе воле да кажу да су они „пристојна Србија“. Испада онда, да је онај други дио Србије непристојан. Многи међу њима се гнушају ријечи народ. Они нису народ, они су грађани – умишљена и уображена елита. Исти онај бивши свештеник, кога сам горе наводио је– очито и сам у потпуности прожет западним духом -  гостујући у једној подкаст емисији на Јутјубу изјавио да ријеч народ код нас треба забранити. Да би поткријепио ту своју чудовишну мисао, призвао је у помоћ, ни мање ни више него изјаву Хајнриха Химлера који је рекао: „Када чујем ријеч народ, ја се одмах ухватим за пиштољ“. Начин иступања овог бившег свештеника и „теолога“ се у потпуности уклапа у дух „псеудоморфозме доситејизма“ о којој смо горе говорили.  Сјетимо се Шпенглеровог поређења Толстоја и Достојевског. За њега Достојевски је светац, Толстој је револуционар. Достојевски представља све оно што је руско у руском човјеку, Толстој је истински западњак. Достојевски је сав у руском тлу, Толстој и поред свег свог мучења, чезне за велеградским животом. Толстој прича о ХРИСТУ, а мисли на МАРКСА! Ова аналогија се савршено поклапа и када је у питању савремена српска либерална теологија. Не могу да се отмем утиску да многи наши теолози када говоре о Христу заправо мисле на Маркса. Говоре о слободи и личности, а мисле заправо на револуцију. А о револуцији смо говорили када смо говрили о нихилизму. Циљ револуције није духовни преображај, него рушење. Зато многи од њих често и подржавају разне протесте и митинге. Промовише се и тзв. "теологија бунта" - шта год то значило. Против чега бунт? Једина истинска револуција и побуна коју је Христос проповједао јесте револуција, побуна и бунт против старог човјека Адама у нама, против клица палог Адама - а то су гријех, смрт и ђаво. Све остало је чист идол и "златно теле". Циљ је смртвити свој его и свести га на нулу. Тај его нас је и одвео у смрт. Пошто је он коријен наше пропасти, треба га напросто ишчупати. То се међутим, не може постићи никаквим "хипи- заобилазним“ методама. Једини начин да се то постигне дат нам је у благодатно-подвижничком Предању Цркве, кога треба читати и разумјевати онако како су то радили Свети оци, а не како се коме ћефне. Свака његова релативизација и наводна контестуализација је загарантован пут у пропаст. Релативизација је једна од гордих кћерки нихилизма. Ако нема апсолутних мјерила нити апсолутних истина тј. Истине - Бога, онда је све релативно. Све подлијеже измјенама и промјенама. Ништа није чврсто и постојано. Све тече (Panta rei) . Другим ријечима, све тече у непрегледно море ништавила (нихилизма). Оно што је за наш рад индикативно, је да се управо исти западни – тј. Шпенглеровски речено „фаустовски дух“ -  налази у позадини и руске као и наше српске заблудјеле интелигенције. Зато ће ова интелигенција увијек храмати на једну ногу. Она нити је истински „западна-фаустовска“, нити „источно-православна“. Она је копистичка и имитаторска. Зато је и јалова.

Навешћемо још један пријмјер, на којем нам Хомјаков у „Писму Србима“ показује сву штетност који је некритички примљена западњаштина и европејштина имала за руски дух. То је примјер флоте Петра Великог. „Свима је познато да су бријегови Црног мора прије цара Петра Великог припадали Турској, и само је ушће Дњепра било у рукама руских козака, наше браће Запорожаца. Они нису имали ни лађа, ни могућности да их граде. На лаким чамцима, често и на ораницама, пуштали су се они на бурно море, страшно још из старине морнарима, страшно и сада поред свег савршенства морске пловидбе, и налијетали су хиљадама на бријегове вјечних непријатеља хришћанског имена. Од Батума до Цариграда ширили су страх и трепет.[44]“ Али, онда долази цар Петар Велики са реформом и када је у питању руска флота. Руску флоту организује по принципима западне. Некадашњи застрашујући козаци сада постадоше предмет подсмјеха. Хомјаков пише: „Они су постали сасвим други људи, а не они који су били прије. Цар Петар почео је први градити у нас велике лађе, по угледу на холандске (и за то му част и слава!), али, паметном послу он је додао велику лудост. Имена свих дијелова лађе, све ријечи које се тичу пловидбе, све ријечи за команду он је узео од Холанђана. Какве су се јавиле посљедице? Таких немачких ријечи, таквих имена која су за руско ухо без икаква смисла, и која руском уху не представљају ништа, накупило се на хиљаде. И сад ступа на лађу будући морнар, човјек кога је Бог одбарио необичном окретношћу и смјелошћу, човјек као и они који су у стара времена са уским чамцима разоравали обале Црног мора, потресали Цариград и уништавали турске флоте – али он не ступа сад у морнаре, већ у ђаке. Он мора да учи напамет хиљаде бесмислених ријечи, које му необично звуче, и у том бесмисленом учењу пролазе године његове ватрене и живе младости. Умјесто да заволи свој посао, да стече морнарско искуство, он постаје равнодушан и добија чак и неку одвратност од свога посла, од своје лађе, па и од самога себе. Прођу године, и морски јунак претвори се у полумртви њемачки ријечник. Сва руска земља претворила се у једну лађу на којој се чују само ријечи њемачке команде.[45]“ Нешто слично догађа и са лађом српском народа. И код нас, на свим дијеловима наше српске лађе, све више одјекују ријечи њемачке и англо-саксонске команде.

За сам крај навешћу и примјер чувеног савременог руског философа Александра Дугина. Нема спора да је Дугин један од ријетких Руса који је одавно чуо позиве великих руских мислилаца и интелектуалаца да је неопходно вратити се себи, својој традицији и православљу. Неопходно је одбацити оно старо и труло – европско и западно – који нимало није напредно, него је напротив назадно и декаденто. Позната је и крилатица која се може наћи на његовом сајту Геополитика.ру а која гласи: „Carthago delenda  est” (Картагина мора бити избрисана). Ова фраза везује се за античка времена и Катона Старијег (239-149). Он је био војни трибун и цензор. Након путовања у Картагину запрепастио се богатством и неморалом обновљење картагинске државе. Иако је Рим био успјешнији у оба Пунска рата, Картагина је на волшебан начин успјела да се обнови и да постане моћна држава. Катон је постао свјестан опасности који ће Картагина постати за Рим. Зато је сваки говор у Сенату Катон започињао и завршавао са горе поменутом фразом. У новом Дугиновом контексту ово значи следеће: запад је нова Картагина. Картагина је и била земља у којој је поштован језиви и сатанистички култ бога Ваала (Баала). Картагинска цивилизација је поникла на темељима приношења људских жртава (мале дјеце и беба) које су приношене Ваалу. Одатле и име Ханибал  (милост Ваалова). Рим, иако је био пагански у античка времена, ипак је био свјетлост у поређењу са Картагином. Људске жртве су приношене, али спорадично и повремено. С друге стране темљи Картагине су почивали на овом језивом култу. И тако је Катон Старији предосјетио „милост Ваалову“ зато је и захтјевао да се „Картагина избрише“, те да се покрене Трећи Пунски рат – што ће се на крају и десити. Када погледамо савремену западну цивилизацију која је некада била хришћанска, можемо видјети да се „милост Ваалова“ на велика врата вратила. Ваал је био бог плодности и материјалног благостања тј. новца. Цјелокупна данашња цивилизација је заснована на новцу. Све се врати око новца. Али опет и то је првобитно настало као посљедица кретања западног ума. Сјетимо се чувене књиге „Протестантска етика и дух капитализма“ Макса Вебера, у којој аутор на детаљан начин објашњава како је капитализам тј. предаторска трка за новцем, настао као дериват етике протестантизма[46]. Друга западна умотворина: развратна ЛГБТ идеологија и родне теорије у многоме нас подсјећају на развратни култ древне сумерске богиње Иштар[47]. Култови који су вршени њој у част били су сакрална проституција као и педерастија (њене „свештенице“ биле су тзв. асину и кургару – мушкарци који су се облачили у жене и причали женским гласом). Ту је и трећа западна умотворина: промоција абортуса и еутаназије као нечега лијепог и пожељног. Овде нам се враћа и трећи морбидни идол старог свијета – Молох који је био незасит дјечије крв. На сцени имамо повратак „црног старозавјетног тројства – Ваала, Молоха и Иштар. Они су дошли као посљедица одбацивања праве православне вјере од стране Запада (незаконитим уметањем ријечи Filioque у Символ вјере) и уласка у фазу духовне декаденције и пропасти. Цјелокупно западно друштво плива у жртвоприношењу људи, сакралне проституције и перверзије. Силни ратови које су они кроз историју водили, а и данас воде, крсташких ратова, инквизиције, спаљивања људи на ломачи, материјалистичке и нихилистичке философије и науке, сексуалне револуције, холивудских филмова и серија који су прије свега служили за рушење хришћанског морала, промоција содимије и настраности у виду ЛГБТ идеологије и родних тероија...само су мали примјер онога што Дугин сматра да „треба бити избрисано“.  Нова Картагина (Америка и Запад) морају бити избрисани. Наравно не насиљем и ратовима, него нашом борбом, да нашу идеју, базирану прије свега на нашој православој вјери и традицији презентујемо цијелом свијету и да их позовемо на сарадњу. Наш је задатак је да живећи нашу православну вјеру (базирану прије свега на синајско-исихастичком искуству), нашом богословском и снажном интелектуалном дјелатношћу, нашим бројним писаним радовима и књигама, који ће третирати ову тему, учинимо да свјетлост православља „избрише“ и више него очите демонске утицаје на свим пољима. Такав треба да буде наш одзив на сарадњу са другима. Одатле и прича о мултиполарнпом свијету. Не више само један центар – био он Ватикан, Лондон или Вашингтон одакле би се диктирала нечија мултиполарна воља. Идеја је да се у мултиполарном свијету свачији глас мора подједнако чути и поштовати – без обзира на финансијску или војну моћ земље. Не доминација него, истински дијалог и сарадња. Али, да бисмо то могли, ми с наше стране прво морамо да разграничимо шта је то наше, а шта је оно што смо увезли са стране (са запада) и што је вјештачки припојено нашем духу. Данас траје битка за постмодерну. Дугин чак и саме западњаке позива да се врате својим истинским коријенима, који су исти као и наши - хришћански. Неопходно је вратити се „крајеугаоном камену“(православном Христу) којег су одбацили наши интелектуалци након Доситејец+ве реформе и опет све сазидати на Њему: и државну, и школство и све остало.

Најпознатије Дугиново дјело је „Четврта политичка теорија“ у којој нам објашњава да су након слома средњевјековног поретка Европе – након Француске револуције 1789. године – на сцену ступиле политичке теорије: прво либерализам а затим као одговор на њега, јављају се комунизам и нацизам (у италијанској верзији фашизам). У међусобој борби, либерлизам је најзад изашао као побједник: 1. нацизам (фашизам) је побјеђен 1945. године, а 2. комунизам 1991. године распадом Совјестског савеза. Либерализам је, побједивши одмах мутирао у свакодневницу, трошаџијство, индивидуализам, постмодернистички стил фрагментисаног субполитичког битка[48]. Свака од трију политичких теорије имала је свој субјекат. Субјект комунизма била је класа. Субјект фашизма – држава (у италијанском Мусолинијевом фашизму) или раса (у Хитлеровом националсоцијализму). У либерализму је субјект био индивидуа ослобођена од сваког облика колективне самосвојности, сваке припадности (l’appartenance). Управо ту искрсава феномен глобализације, јавља се модел постиндустријског друштва, почиње епоха Постмодерне. Индивидуални субјект није више исход избора већ некаква општеобавезна датост. Човјек ослобођен припадности, идеологија људских права, постаје општеприхваћена (макар у теорији) и заиста општеобавезна. Човјечанство које се састоји од индивидуа природно тежи универзалности, постаје глобално и уједињено. Тако се рађа пројекат „свјетске државе“ и „свјетске владе“. У последњој етапи либерализам престаје да буде Прва политичка тероија и постаје једина постполитичка пракса. Долази „крај историје“ (како је то говорио Френсис Фукојама), политику замјењује економија (свјетско тржиште), државе и нације се увлаче у котао свјетске глобализације на претапање[49]. То је све оно што данас тако болно осјећамо на нашој кожи. Због тога Дугин сматра да нам је пријеко потребна Четврта политичка теорије. Она не смије бити наставак ниједне пређашње теорије. Четврта политичка теорија – по Дугину – треба да буде усресређивање у заједничком пројекту и заједничком пориву свега оног што је одбачено, срушено, понижено током изградње „друштва спектакла“ (Постмодерне). „Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла“ (Мат. 12, 10). Дугин нас позива да се укључимо у „битку за Постмодерну“. Традиција (религија, хијерархија, породица) и њене вриједности срушене су у освит Модерне. Заправо су све три политичке теорије замишљене као вјештачке идеолошке конструкције људи који (различито) поимају „смрт Бога“ (Фридрих Ниче), „скидање чаролије са свијета“ (Макс Вебер), „крај сакралног“. У томе се састојао живац Новог доба: на мјесто Бога долазио је човјек; на мјесто религије – философија и наука; на мјесто Откривења – рационалне, вољне и технолошке конструкције. Али, док се у Постмодерни Модерна исцрпљује, у исти мах се завршава и раздобље отвореног „богоборства“. Људи Постмодерне нису ненаклоњени већ равнодушни према религији. Штавише, одређени аспекти религије, који се по правилу тичу подручја пакла („бјесовска текстура“ философа-постмодерниста), прилично су привлачни[50]“. Зато, према Дугину, главни елемент Четврте политичке теорије треба да буде – Теологија. Она се полако враћа на сцену. Свједоци смо да о теологији данас говоре чак и они који су се до јуче заклињали у свој атеизам и агностицизам. А пошто се теологија враћа, Постмодерна (глобализација, Постлиберализам, постиндустријско друштво) лако се препознаје као „царство антихриста“ (или његових аналога у другим религијама – „деџал“ код муслимана, „ерев рав“ код Јудејаца, „кали-југа“ код Индуса итд. И сада то није просто метафора која мобилише масе, то је вјерска чињеница чињеница Апокалипсе[51].

У недавном интервјуу који је дао америчком новинару Такеру Карлсону, за западне медије, Дугин је рекао сљедеће: либерализам је поникао из англо-саксонске протестантске борбе против колективизма римокатоличке Цркве и даље се развијао по фазама. У посветовњаченој варијанти он је прво био у фази борбе против средњевјековних империја, затим против националаних држава. У конфронтацији са комунизмом и фашизмом изашао је као побједник - са фашизмом 1945. године, а са комунизмом 1991. године. Након тога, мутирао је у свакондевницу конзумеризма, промоције хедонизма, Холивудских филмова, порнографије, релативизацију традиционалне породице. Последња фаза либерализације јесте ослобађање од колективних типова сексуалности (мушко и женско). Са ЛГБТ и флуидним родним (џендер и квир) теоријама уводи се преко 100 родова (џендера) (најновији је овај да се можеш изјаснити као једно од годишњих доба). Према Дугину следећа фаза, после ове, би била, ослобађање човјека од своје човјечности - трансхуманизам, вјештачка интелигенције и сајбернизам[52]. Дакле, тотална дезинтеграција људског бића каквог смо до сада знали. Православна теологија мора да се укључи у борбу против овога. Она мора да постане темељ прије свега нашег образовања, а онда и осталих аспеката друштва. То је услов sine qua non. Ако прије свега наше образовање и даље буде фалширало западну мелодију, не можемо да рачунамо на неку значајну промјену.

Ништавило и празноћа које је остало иза терора нихилизма претходне три политичке теорије мора бити испуњено Садржајем и Смислом – православним Христом. Ми, православни теолози не смијемо овде остати по страни. Наш задатак је да иступимо, те да свијету понудимо и посвједочимо сво богатство наше православне исихастичке мисле, баш онако како је то у своје вријеме чинио и Свети Сава.

И за сам крај, навео бих ријечи Светог аве Јустина Поповић који у свом чланку „Лелек за Христом“ каже сљедеће: „По вољи Провиђења ми живимо на георгафској и религиозној раскрсници Истока и Запада. И стога се, ваљда, често обретемо на мучном беспућу. Јесте ли примјетили како на нашу православну душу не иде рационалистичко-схоластичка просвета римокатоличке и протестантске Европе? То се тако јасно огледа у идејној и моралној пометености већег дијела наше интелигенције. Однарођена, она је изгубила православно осјећање и православну оријентацију у главним проблемима живота и смрти. Просвета у стилу европског Aufklarung-а (Просвећености) никад за нас не може бити просветом. Православно осјећање, православно сазнање хоће и признаје само Светитеље за просветитеље, и само Светост за свјетлост. Дубока је глад наше душе, дубља но што многи интелигентни наши слуте; нико је осим Господа Христа и Његових Светитеља - просветитеља утолити не може[53]“.

Да не бисмо доживјели судбину „етрурске младе“ неопходно је што прије наше биће одвојити од западне цилизијације и њеног нихилизма. Најприје треба почети од образовања.У образовању је кључ. Видјели смо да је Доситејева псеудоморофза управо одатле кренула када је кренула са подривањем светосавских основа на којима је почивао српски дух. Сада је потребно да и ми кренемо тим стазама, с тим што ћемо са њих уклањати Доситејев кукуљ, а на његово мјесто засађивати образовање засновано на светосављу и православљу. Само на тај начин, моћи ћемо, не само утолити нашу духовну глад, него и понудити (синајско-исихастичку) сламку спаса, свијету који по свему судећи иде у пропаст.

Бојан Чечар, протођакон

---

[1] Лазић, М. , Српска ететика аскетизма, Библиотека Тавор, Београд 2008, стр. 302.

[2] Поповић, Ј. Човек и Богочовјек, Манастир Ћелије, Ваљево 2018, стр. 45.

[3] Хегел, Феноменологија духа, Београдско Издавачко-графички завод, Београд 1986. , стр. 2.

[4] https://www.marxists.org/subject/anarchism/nechayev/catechism.htm

[5] Роуз, С. , Нихилизам, коријен револуције новог доба, Синај, Бијељина 2021. године, стр. 67

[6] Шопенхауер, Свет као воља и представа, Feniks libris, Београд 2018. , стр. 17.

[7] Атанасијевић, К. ,Јуословенски мислиоци, Библос Фронесис, Београд 2023. ,  стр. 135.

[8] Исто, стр. 137.

[9] Исто, стр. 139.

[10] Исто, стр. 139.

[11] Исто, стр. 140.

[12] Радовић, А. Светосавско и просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића, чланак објављен у збирци „Православна теологија“, Богословски факултет, Београд 1995. ,  стр. 380.

[13] Свети Григорије Палама, Полемичка слова (4-7), Беседа, Нови Сад 2014. , стр. 241.

[14] Свети Григорије Палама, Полемичка слова (4-7), Беседа, Нови Сад 2014. , стр. 412-413.

[15] Радовић, Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића, стр. 389.

[16] Исто, стр. 389..

[17] Исто, 389.

[18] Исто, стр. 389.

[19] Исто, стр. 391.

[20] Исто, стр. 411-412.

[21] Шпенглер, О. , Пропаст Запада (Књига  2), Гласник, Београд 2020. ,  стр. 199.

[22] Исто, стр. 207.

[23] Толстој, Л. Н. ,Јеванђеље, Metaphysica 2004. , стр. 14.

[24] Шпенглер, Пропаст Запада, стр. 207.

[25] Исто, стр. 207-208.

[26] Исто, стр. 206

[27] Шпенглер говори о 6 цивилизација: индијска, кинеска, египћанска, античка, европска и арабљанска. С друге стране Данилевски наводи 11 културно-историјскиих типова: (цивилизација): египатска, кинеска, 3. асирско-вавилонско-феничанска, 4. индијска, 5. иранска, 6. јеврејска, 7. грчка, 8. римска, 9. новосемитско или арабијска, 10. германо-романска или европска.

[28] Данилевски, Русија и Европа, Нолит Досије, Београд 2007. , стр. 207.

[29] Исто. , стр. 207.

[30] Достојевски, Писмо Н.Н. Страхову 30. марта 1869. године

[31] Достојевски, Писма, Књига 2, стр. 152.

[32] Киријевски, И.В. , Ка целовитом уму, Библос  Отачник, Београд 2021. , стр. 33-34.

[33] Исто. , стр. 35.

[34] Исто. , стр. 36-37.

[35] Исто. , стр. 37-38

[36] Исто. стр. 97-98.

[37] Хомјаков, А.С. , Црква је једна, Zepter book world, Београд 1999. , стр. 11.

[38] Исто. стр. 36.

[39] Исто. стр. 37.

[40] Исто. стр. 43.

[41] Исто. стр. 70.

[42] Исто. стр. 71.

[43] https://www.ljudigovore.com/2015/05/aleksej-stepanovic-homjakov-1804-1860-pismo-srbima/

[44] Исто.

[45] Исто.

[46] Читаоцима препоручујем мој текст у којем детаљно анализирам ово дјело. Наслов тог мога рада је „Православна етика и дух капитализма“.

[47] Такође, читаоцима препоручујем мој други текст под насловом: Срби и повратак богова (идола): Ваала, Иштар и Молоха.

[48] Дугин, А. , Четврта политича теорије. пдф.

[49] Исто.

[50] Исто.

[51] Исто.

[52] Tacker Carlson, “Schwab, Transgenderism, an AI (Russian philosopher Alexandr Dugin): https://www.youtube.com/watch?v=GIULmTprQ6o

[53] Поповић, Ј. , Човек и Богочовек, стр. 54-55.