О НЕОПХОДНОСТИ ПРОМЈЕНЕ ПАРАДИГМЕ СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА

 

(Зашто смо пристали да будемо „етрурска млада“?)

 

Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла. (Мт. 21, 42)

И занети у диму гордости,

Пијани мудрошћу земаљском,

Одрекли сте се сваке светиње,

Од срца земље рођене.

 

Хомјаков

 

Закукаше Срби у невољи,

Ал' се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нити својих гријеха.

 

Свети владика Николај Велимировић - „Небеска литургија“

Тешко оном који брата свога поји мутним отровом. (Авак. 2, 15)

 

 

ГДЈЕ СМО ДАНАС?

(Савремени човјек на развалинама некада силног здања)

Велики савремени руски мислилац, професор Александар Дугин, упоредио је савремени Запад са трулим лешом. Тачније, тамо гдје је некада била хришћанска Европа која је имала исте идеале као и ми православни, тамо се сада налази мртав леш у фази убрзаног труљења и ширења отровног кужног задаха у виду болесних учења и идеологија. Да би појачао ову језиву компарацију, Дугин је навео чувени начин мучења који су примјењивали древни Етрурци, тзв. „мучење етрурске младе“. Наиме, Етрурци су највеће злочинце привезивали уз распадајући леш. Није било страшније казне од ове. Некроза полако улази у човјечије тијело, ћелију по ћелију. Ова агонија би трајала данима, седмицама и мјесецима, док осуђеник и сам на крају не би оболио и умро. Ми смо већ дуго у загрљају тог „распадајућег леша“ – Европе. Он је почео да одумире прије хиљаду година од како је одлучио да прекине доток „воде живе“, тј. нестворену Божију благодат у свој организам. Побунивши се против саборног учења Цркве и самовољно извршивши богохулну интерполацију Filioque-a  (јеретичког учења да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина) у Символ вјере, Запад је – хтио то да призна или не - деградирао Духа Светога на ниво обичног створења. Као природна посљедица овога услиједило је и одбацивање учења о нествореној божанској благодати. Све до 1054. године, западни и источни ум су, такорећи, били једно и тежили су ка стицању нествореног Бога и Његове нестворене благодати. Све је било засновано на том темељу и надахнуто том тежњом. Међутим, 1054. године долази до пада западног ума, јер су западни хришћани на мјесто Нествореног и Бесмртног Бога поставили створеног и смртног човјека – папу. Као посљедица тога јавља се сумња код западних хришћана и коначно одбацивање православног учења о нествореним божанским енергијама (благодати). Према православном учењу божанска суштина је непричасна за створења, али око Бога се налазе његове бесмртне и нестворене енергије (благодати) – „дисање Божије” - које су причасне и доступне човјеку. Оне су извор исцјељења и освећења. Негирајући постојање нестворених енергија (благодати) Божије, западњаци су почели да негирају и стварно (рус. действительно) и дјелатно присуство Бога у свијету. За њих су божанске енергије створене (лат. gratia – милост). Бог се за њих, дакле, пројављује у свијету искључиво на „материјалан начин“. Тако је и римски епископ – папа - постао „материјална пројава (милост)“ Бога у свијету. Он је постао „замјеник Сина Божијег“ (Vicarius Filii Dei). Одбацивањем учења о нествореној благодати Божијој дошло је до распада и дробљења западног ума. Од тог тренутка он почиње лагано да умире и вене. Његово мјесто полако заузима разум (лат. ratio). То се најбоље види кроз појаву рационалистичке схоластике. Најцитиранији мислилац код схоластичара није нико од великих отаца Цркве, него је то Аристотел. Схоластичари су се у својим списима користили његовим „Органоном“ као најсветијим могућим оруђем. Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus (лат. чисти акт). Ово учење Бога је учинило недјелатним, статичним и на тај начин недоступним човјеку. Може се слободно рећи да је оно породило и касније јављање „деизма“ – учења према којем Бог постоји, али се пуно не мијеша у ствари овог свијета. Одбацивши нестворени темељ, западни ум се све више дробио и распадао. Као реакцију на „стерилност“ и „мртвило“ схоластике, имамо појаву хуманизма и ренесансе, који заправо представљају ревитализацију хеленског натурализма и материјализма. Из овога се даље пројављују и друге интелектуалне немани: рационализам (Декарт, Лајбниц, Спиноза), емпиризам (Лок, Хјум), њемачки идеализам (Кант, Фихте, Шелиг, Хегел). Кретања западног ума свој „врхунац“ доживљавају у Шопенхауеровом песимизму и Ничеовом нихилизму. Сам Ниче је рекао да се „људски ум од Коперника креће од центра ка периферији“, дакле – распада се. Ектремна посљедица нихилизма био је „нихилизам деструкције“. Историјски, он се манифестовао у два чудовишна облика: њемачком националсоцијализму и руском комунистичком бољшевизаму. Свијет без Бога тежи ка ништавилу и самоуништењу. Међутим, најжилавија посљедица распада западног ума која и дан данас опстаје је либерализам. Националсоцијализам и комунизам се у прошлости и јављају као реакција на појаву либерализма. Оба су у једном моменту побијеђена од стране либерализма, нацизам 1945. године, а комунизам 1991. Након тога, либерализам се позиционира као суверени владар свеукупног живота савременог човјечанства. Његове савремене мутације су: глобализам, хедонизам, ЛГБТ+ агенда, родне и квир теорије, трансхуманизам итд.

 

 

 

 

ГДЈЕ СМО НЕКАД БИЛИ?

(Синови нествореног божанског сијања)

 

Свети Сава је у 13. вијеку препознао овај суноврат западног ума. Иако је ова духовна гангрена била још увијек у свом повоју, она је и тада показивала своје наказно лице које ће највише бити испољено у вијековима који предстоје. Папа Гргур IX и Инокентије IV су били савремници Светог Саве. Њихова имена се вежу за покретање једне чудовишне институције – тзв. „свете инквизиције“. Папа Инокентије IV издао је булу Ad extirpanda (лат. Да се искоријени). Ова була експлицитно допушта употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције и експлицитно прашта праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Индикативно је примијетити да су окосницу инквизиције сачињавали чланови доминиканског монашког реда чији је најзначајнији припадник био управо горе поменути Тома Аквински, кога римокатолици називају Doctor Angelicus (лат. Анђеоски Доктор). Римокатоличка Црква је његово учење прогласила својим званичним  учењем. Он је један од главних апологета учења Римокатоличке Цркве о Filioque-у. Треба рећи да је и Тома Аквински живио у вријеме Светог Саве, додуше, он је тек дијете у периоду Савиног упокојења. Међутим, духовна атмосфера која се у то вријеме уздиже на Западу, биће један од битних фактора коначне оријентације Светог Саве ка Истоку и Светом Православљу. Велику улогу одиграло је и његово духовно исихастичко искуство стечено на Светој Гори. Свети Сава се на Светој Гори упознао са молитвеном праксом исихазма која је водила ка неисцрпном духовном богатству у виду стицања нестворене божанске благодати. Поред овог, Свети Сава је боравио и на Синају одакле је ће и донијети сјеме ове традиције у Србију. Та традиција се темељила на учењима Светог Јована Лествичника и његове ,,Лествице“. Познато је да ће ,,Љествица“ касније бити неизоставно духовно штиво наших великих владара (Светог Стефана Дечанског, Светог кнеза Лазара, Светог деспота Стефана Лазаревића...). На Светој Гори, Свети Сава је свједочио још једној духовној аномалији са Запада – крсташким ратовима. Изгубивши вјеру у то да Бог у свијету дјелује и да је стварно присутан кроз нестворену благодат Духа Светога, западни хришћани предвођени римским понтифексом умислили су да имају право да насиљем спроводе своја вјеровања и убјеђења. С обзиром на папску булу Ad extirpanda то није изненађујуће. Поред тога што су 1204. године напали и разорили Цариград, крсташи су нападали и Свету Гору. То ће бити и један од разлога због којег ће се 1207. године Свети Сава вратити у Србију. Дошавши у Србију, он неуморно ради на стварању српске Цркве и српске државе. И једну и другу ће засновати на Православљу и светогорском исихастичком предању. Идеал човјека који је уградио у темеље, како Цркве, тако и државе, био је идеал светитеља, тј. човјека просвијетљеног и обоженог нествореном благодаћу Духа Светог. Доказ за ово је велики број Срба светитеља, не само у редовима свештеника и монаха, него и међу великашима и владарима, али и међу обичним људима. Цјелокупни живот концентрисан је око реалног присуства Бога у овом свијету кроз нестворену божанску благодат. За тадашње Србе Бог је био ту. Нису имали потребу за некаквим човјеком (Vicarius Filli Dei) који би представљао супституцију за Бога или Његову материјалну оприсутњеност у овом свијету. Сваки крштени човјек који живи светотајинским благодатно-подвижничким животом Цркве, могао је, ако се довољно потруди опитовати (искусити) нестворену божанску свјетлост у овом свијету. Нестворена божанска благодат и светитељски идеал били су камен темљац цјелокупног немањићког дијела српске историје. Светосавско образовање и просвета почиваће управо на овом чврстом темељу. То ће се наставити и након Немањића. Протођакон Милорад Лазић у својој књизи „Српска естетика аскетизма“ пише: „Као и у периоду XIII и прве пооловине XIV вијека, естетизам историјског мишљења и схватања историјског процеса и догађаја темељио се на естетизму живота светитеља, који је био изражен у најеминентнијим жанровима официјалне црквене књижевности и теологије као што су житија и службе, а такође и у другим пригодним жанровима који се односе на ову тематику. (...) У епохи од 1375. до 1459. године, по свом особеном  значају, истиче се кнез Лазар, косовски великомученик, који је био носилац језгра цјелине српске духовности и културе, и као такав значајан чинилац историјског процеса религијског философско-историјског плана и чинилац естетизоване догађајности која обликује историјску и духовну свијест, и ствара нове вриједности универзалне и васељенске византијско-јужнословенске културе.“^[1] У вријеме Косовске битке, а и након ње - све до дефинитивног пада Србије под Турке означеног падом града Смедерева 1459. године - исихазам ће се налазити у самом епицентру српског бића. Стварно и дјелатно присуство Живога Бога у исихастичком доживљају Срба тога доба биће моћан духовни замајац за сва она чувена и велика дјела којима се и данас дивимо: недвосмисленост опредјељења за нераспадљиво Царство Небеско умјесто пролазног царства земаљског; спремност на самопрегорну жртву и страдање; очинска и мајчинска брига о народу; градња најљепших цркава и манастира; непревазиђена архитектонска достигнућа; књижевност испуњена светачким духовним искуствима наших владара. У поређењу са стањем у коме се данас налазимо све ово изгледа прилично бајковито и митски. Неко би могао да посумња у истинитост ових историјских извјештаја. Али, будући да су наши преци зидали кућу српског друштва на нествореном темељу (Христу и исихастичкој нествореној свјетлости), плодови њиховог труда опстају и дан данас као вјечности слични, јер су на искуству вјечности саздани. Опстају необориви докази и артефакти које не могу да оспоре ни највећи скептици, као ни они који шире причу о наводном лажном миту српске средњовјековне историје. С друге стране, оно што смо створили у протекла два вијека тешко да ће претрпити „испитаније“ зуба времена. Многа тзв. достигнућа буду заборављена и прије него што су завршена. Ово нарочито важи за најсавременију епоху српске историје, тј. 21. вијек. Сламањем српске државе и потпадањем српског народа под османско ропство долази до институционалног слома светосавско-исихастичког усмјерења (будући да је дошло до гашења светосавске државе и школе, те до укидања самосталности српске цркве), али не и до народног. У народу, тај дух сачуван је кроз цјелокупно вријеме турске владавине. Главна одлика тог духа и даље је опредјељење за Царство Небеско умјесто царства земаљског. Ово опредјељење је најбоље изражено српским епским пјесмама. С друге стране, треба признати да долази до одређеног дисконтинуитета са оним иницијалним светосавско-исихастичким импулсом. Тај импулс је и даље присутан, али у знатно мањој мјери. Разлог за ово треба тражити у константном саботирању, укидању и забрањивању српских светосавских школа у којима би се образовале будуће генерације оних који би требало да предводе српски народ. Црква је радила што је могла. Међутим, и она је непрестано била под снажним притиском и опструкцијама од стране Порте и фанариота (представника Цариградске патријаршије). Знамо да је Пећка патријаршија два пута била укидана – први пут 1463. године, а други пут 1766. године. Оба пута је насилно подвођена под јурисдикцију Цариградске патријаршије и утицај фанариота. Добронамјерност фанариота према српском народу свима нам је добро позната: немилосрдна финансијска глоба већ ојађеног и осиромашеног народа, укидање српских слава, забрањивање употребе словенског језика, наметање грчког, спаљивање књига на српском и словенском итд. Упркос свему овоме, светосавље се донекле успијева очувати, као што рекосмо, у оквиру народне епске поезије и народног предања уопште.

 

 ГДЈЕ СМО ОМАНУЛИ?

(Одлазак „блудног сина“ у свијет)

 

Међутим, дешава се нешто што ћу да означим термином „псеудоморфоза доситејизма“, а то је: снажан уплив реликата западних римокатоличко-протестантских идеја у српски народни дух кроз просвећеност коју нам је донио Димитирије (у монаштву Доситеј) Обрадовић. Шта тачно мислим под „псеудоморфозом доситејизма“ објаснићу детаљније касније у тексту. Већ смо навели пут којим се кретала западна просвећеност. Показали смо да се њен извор налази у учењу западних хришћана (римокатолика, али и протестаната). Коријен те просвећености јесте, видјели смо, у погрешном учењу о Духу Светоме – Filioque. Погодну климу за примање западне просвећености коју ће донијети Доситеј припремила је Карловачка митрополија. Ова напаћена и мученичка Митрополија дуго прије Доситеја била је под снажним унијатским утицајем и притиском Римокатоличке цркве. Право је чудо како су митрополити и свештенство уопште успјели да очувају Православље на тим просторима. Машинерија Ватикана и римске курије није знала за милост. На све могуће и немогуће начине радили су на покатоличавњу српског православног живља. Нажалост, постигли су и доста успјеха у том погледу. Међутим, већина српског свештенства и народа јуначки се држала. Доласком пак Доситеја, долази до духовне експлозије која ће имати несагледиве размјере. Доситеј ће из коријена промијенити прагадигму образовања код Срба. Након њега, велики број Срба шаље своју дјецу на школовање на западне универзитете. Иако се ми и дан данас дивимо достигнућима те српске интелигенције, треба рећи да нам је она са Запада осим добрих и племенитих ствари донијела и рационалистичко-материјалистички дух. Тај дух ће бити крунисан појавом атеистичке државе и „златног телета“ које је вршећи улогу предсједника државе у народу замијенило Бога и Светог Саву– ,,друга Тита“. Ово је био резултат позападњачења српског народа и Доситејеве „несвете просвете“. Свети ава Јустин Поповић, велики критичар те просвете као и комунистичке идеологије уопште, на једном мјесту каже: „Боље бити тигар у гори и лав у пустињи, него човек несвете просвете“.^[2] Овим је јасније зашто су га комунисти отјерали са Православног Богословског факултета у Београду и затворили у манастир. Ипак, он им је дао одговор написавши колосална теолошка дјела која спадају у сам врх савремене православне мисли. Његово дјело, будући засновано на нествореном темељу – Господу Исусу Христу – опстало је и данас доживљава прави препород. Слава Богу, потражња за књигама Светог аве Јустина већа је него икад. А дјела оних који су га затворили – будући да су почивала на нихилизму – покрила је прашина заборава. Можда ће ми неко приговорити да је моја теза о томе да је Доситеј проузроковао Тита пренатегнута. Међутим, покушаћу то да објасним на сљедећи начин. Већ сам истакао да послије Доситејеве просветитељске олује цијеле плејаде младих Срба одлазе на западне универзитете. Многи од њих били су и у Њемачкој. Тамо су се сусрели са њемачком идеалистичком философијом Канта и Хегела. Познато је да је Кант у свом чувеном дјелу „Критика чистог ума“ (њем. Die Kritik der reinen Vernunft) извршио деконструкцију метафизике. Подругљиво ју је назвао Хекубом, некада великом тројанском краљицом, женом краља Пријама и мајком Хектора и Париса, а сада у ери модерне западне науке, скитницом и бескућницом. По Kанту човјек може да има знање само о ономе што подлијеже чулним искуствима (феноменима), која опет бивају процесуирана кроз начине сазнања које човјек a priori има у самом себи. Ти a priori начини сазнања по Канту су: простор, вријеме и каузалитет. О метафизичким (ван граница чулног свијета, тј. ван феномена) стварима човјек не може имати никаквог сазнања. Довољно би било да су наши млади интелектуалци прогутали овај мамац и да су након тога повјеровали у Хегелов дијалектички принцип историјског кретања духа (њем. Geist), за који су многи вјеровали да ће своје испуњење достићи управо у модерним временима. Хегел је нпр. вјеровао да је он дошао управо у његово вријеме и да се историја као и философија завршава управо са њим. У свом чувеном дјелу „Феноменологија духа“ (њем. Phänomenologie des Geistes) поредећи своју философију са растом биљке, Хегел даје сљедеће објашњење: „Пупољак се губи у избијању цвета, те би се могло рећи да цвет оповргава пупољак; тако исто плод оглашава цвет за неко лажно постојање биљке, те као истина биљке наступа плод на место цвета. Ове се форме не само разликују, већ се такође узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто време моментима органског јединства, у коме оне не само не противрече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и тек та једнака нужности сачињава живот целине.“^[3] Хегелово схватање духа (Geist) се креће у искључиво рационалистиким оквирима. Хегел је одбацио оно што се у философији назива „ствар по себи“. Код њега, дух се непрестано дијалектички креће кроз историју и непрестано усавршава. Одатле идеја оптимистичког прогреса. Међутим, код њега не постоји појам апсолутне истине у метафизичком смислу, тј. у смислу вјечне постојаности и непромјењивости. Код њега, истина се непрестано постиже у кретању (духа - Geist) историје. Поменуо сам да је Хегел вјеровао да се та његова „апсолутна истина“, на неки начин дешава, у његово вријеме и са појавом баш његове философије. У његовој философији, људски ум, на самом крају крунише самог себе. Познато је да је Хегел био опчињен Наполеоном као рушитељем старог средњовјековног (хришћанског) система и поретка, сматрајући га „апостолом“ идеја Француске буржоаске револуције. До открића да на крају ум крунише самог себе Хегел је вјероватно дошао под инспирацијом Наполеоновог самокрунисања у катедрали Нотр Дам у Паризу 1804. године. Познато је да је Наполеон у посљедњем часу из руку папе Пија VII узео царску круну и крунисао самог себе и своју супругу Жозефину. Дубинска позадина свега овога гласи: човјек, а не Бог. Међутим, када се сагледа сва стерилност западног хришћанства, није ни необично што се на крају дошло до овога. Најпознатији ученик Хегелов је био ни мање ни више него Карл Маркс. Он је свог учитеља – како је он то волио да каже – само поставио на ноге[4]. На мјесто ријечи ,,дух'', Маркс ставља  ријеч ,,материја''. Марксова философија је позната као ,,дијалектички материјализма'''. То би изгледао отприлике овако:

1. ТЕЗА: комунално власништво + сиромаштво (првобитни комунизам).
2. АНТИТЕЗА: приватно власништво + богатство (робовласништво, феудализам и капитализам).
3. СИНТЕЗА: заједничко власништво + богатство (коначни  ,,есхатолошки'' комунизам, који се налази у будућности)

Код Маркса, умјесто Хегеловог ,,духа'', имамо материју која се дијалектички креће кроз историју. Њен пут је ,,непрестана револуција'', тј. рушење старог. Отац Серафим Роуз у својој књизи ,,Нихилизам – коријен револуције новог доба'' наводи један занимљив примјер овакве животне философије. Када су једном питали, Mихаила Бакуњина, руског анархисту и нихилисту, који је иначе био опчињен писцем „Катихизиса револуционара“^[5] Сергејем Нечајевим, шта би урадио ако би нови поредак који је сањао постао стваран, он је отворено рекао: „Одмах бих смјеста почео да рушим све што сам створио“^[6]. Ипак, они (комунисти) су вјеровали, да ће неизоставно на крају наспутити комунистички рај. Исту ову шему новог српског свјетоназора имали су и српски интелектуалци. Коријен те биљке је била Хегелова мисао, стабљика Маркс, а плод Тито. Тито је био остварење српске и југословенске комунистичке идеологије. Међутим, „плода“ у виду Тита не би ни било да није посијано хегелијанско сјеме у „псеудоморфози доситејизма“. С друге стране, они интелектуалци који се нису задовољили Хегелом и Марксом, задовољили су се Шопенхауером и Ничеом. Постоји једно увјерење да је цјелокупна историја новијег европског, па и свјетског страдања, дошла као посљедица интерпретације Кантове философије. Његова философија је „зацарила“ људски разум и прогнала метафизику. Из ове философије произлазе два битна правца: 1. присталице општости и колективизма - Хегел, Маркс и Лењин; и 2. присталице појединачног и индивидуалитета - Шопенхауер, Ниче и Хитлер. Као што видимо и један и други правац воде у нихилизам деструкције о којем смо већ говорили. Сјетимо се само бољшевичког СССР-а и Хитлерове нацистичке Њемачке. Обје државе су засноване – да се изразимо Кантовим „бриљантним“ ријечима -  на „деконструкцији метафизике“ или на отвореном атеизму. С једне стране налазе се гулази, немилосрдни прогон Цркве, одстријел неистомишљеника..., а са друге концентрациони логори, паганска идеологија, свеопшто насиље и милиони мртвих широм свијета.

Да се вратимо на Србе поклонике Шопенхауерове песимистичке философије. За разлику од Хегелове оптимистичке философије, Шопенхауер је заступао позицију екстремног песимизма. За њега, овај свијет је најгори свијет од свих могућих свјетова. Штавише, он је говорио и о томе, да када би овај свијет био само мало гори, престао би да постоји. Он се без икаквог суздржавања ругао Хегеловом оптимизму и учењу о прогресу (развоју духа). Хегелову философију је означио као „лажну, лошу, апсурдну и бесмислену“.^[7] На сваком кораку ругао се духу „хегелијанштине“. За своју философију Шопенхауер каже да се заснива на два битна темеља: 1. Кантова философија и 2. учење Упанишада (хиндуистички свети списи).  Из Кантове философије извукао је учење о „начелу разлога“ (простор, вријеме и каузалитет). Из Упанишада је преузео учење да је цијели свијет само једна илузија или представа – „Маја“. Његово главно дјело се зове „Свијет као воља и представа“. У тој књизи читамо да човјек може да има сазнање само о ономе што се тиче „представе“ (илузије), односно о ономе што долази до наших чула. Но, иза те илузије долазимо до Шопенахауерове „метафизике“, тј. до силе која покреће и производи овај свијет представа, а то је „безразложна воља“. По Шопенахауеру ту безразложну (нелогосну прим. Б.Ч.) вољу интересује само репродукција и одржање врсте. Њу идивидуалност и појединачност не интересује. Шопенхауер излаз из ове дробилице „безразложне воље“ види само у апсолутној „негацији воље“ која се најбоље манифестује у престанку репродукције. Због тога се он много диви хиндуистичким и будистичким аскетама, који излаз из паклене „самсаре“ проналазе управо у негацији воље за овоземаљским животом и достизању „мокше“ или „нирване“. Дјела бројних српских писаца из истог периода су управо дубоко прожета песимизмом. Руку на срце, не мора да значи да је њихова песимистичка мисао имала идентичне контуре као и Шопенхауерова, али је она свакако у том духу. Чувени српски философ Ксенија Атанасијевић, даје нам неколико значајних примјера. Она пише: „Најбољи српски комедиограф, Јован Стерија Поповић, који је у оштрим, неизгледивим цртама приказао читаву поворку недостатака и смешних страна неизграђених људских бића - имао је дубоко песимистички поглед на сва светска збивања, и њега је искрено изразио у својим песмама, као нпр. збирци Даворја“^[8]. По њему, „живот не може значити никакву вредност, јер се све ствари у њему смењују и губе. Царства се са муком стварају и у трен ока расточавају; само безумност људска заошијава очајнике да се пропињу до њених тобож привлачних положаја. (...) Уопште, живети није нимало пријатно, а свест не ублажава патње, јер бесмислености постојања оштро подвлачи.“^[9] Поводом тога, Стерија завиди лудаку, који је бесвјесно прошао кроз све промашености и неупутности ове земље; у ријетко изразитој пјесми написаној поводом смрти Једног с ума сишавшег:^[10]

„Дволични језик пријатељства лажна

За тобом није бацио јед;

Нит' љуте стреле душмана силних

Нанесе теби вред.

Од црне злобе, зависти јетке

Стрепио ниси нигде.

--------------------------

У вечном света немиру, ти си

Један уживао мир...“

 

Према Ксенији Атанасијевић, чак и код Његоша проналазимо трагове песимизма:

 

„Нико срећан, а нико довољан,

Нико миран, а нико спокојан;

      Све се човјек, брука са човјеком;

   Гледа мајмун себе у зрцало!“^[11]

 

Ксенија Атанасијевић даље као примјер песимизма наводи пјесништво Милана Ракића  у коме је досљедно спроведена чисто песимистичка оријентација, која је ,,тијесно сплетена са једним достојанственим стоичким ставом, у коме беспомоћна јадиковања не долазе до помола“.^[12] Довољно је у разматрање узети само његову поему Долап:

 

„Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и 'ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.“

„Ракић сугестивно дочарава стицај у коме човјек долази на овај свет. Беспомоћно биће не дочекује нико сољу и хлебом: оно као туђин пада 'међу браћу људе', на овој земљи где га чека проживљеност отегнутог ланца 'мемљивих ноћи и плесних дана', све док не заврши кукавно бивање на земљи 'у болести гнусној, у ропцу и болу'.^[13] Атанасијевић даље закључује да „овакво судбоносно тешка разматрања одводе песника у присно предосећање непомичности нирване, где обамиру и сва задовољства и сви болови.“^[14]  Отуда не треба да нас чуди и посљедња строфа пјесме Долап:

„Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!“

Још радикалнији песимиста био је пјесник Сима Пандуревић. Према Ксенији Атанасијевић Пандуревићев песимизам није повремено душевно стање које смјењују друга и другачија стања: ,,оно је основно расположење, оно је подлога свем унутрашњом збивању. Смрт је проблем који је овако предиспониранога пјесника најјаче привукао. У оловном једном кошмару, кад су петлови кукали, а црни просјаци, инкарнације песникових жеља, нада и страсти, чудовишно му претили, овладало је сазнање да је истина о свему равна разлучивању у гробу:“^[15]

„Једна црна јама...

Ту ће нам ући жеља и страст свака!

Сетно се небо облацима мрачи.

Лудост, весеље! Рака! Рака! Рака!“

 

Занимљиво је да је писац ових стихова написао и пјесму „Доситеј“ посвећену управо Доситеју Обрадовићу. У њој читамо сљедеће стихове:

 

„И народу, ком се из борбе и крви,

Будућност лепша почела да јавља,

Он је био зора, син велики, први,

Гласник слободе, истине и здравља.

 

Учитељ, песник, просветитељ своме

Народу, он је проводио дане

У бурном, тешком, злом времену томе

 

у раду, с вером из младости ране,

усред мучних дана и борбених јека.

Он је био дете свог великог века.

------------------------------

Да ће му прошлост и будућност бити,

И да неће општа и вечита рака

И траг славног, плодног живота му скрити;

 

И да ће, и даље, као светла трака,

Сијати траг благи његових идеја,

Мирно леже кости старог Доситеја.“

 

Оно што је трагично је да ће се лику и дјелу Доситејевом дивити и чувени пјесник и владика темишварски Лукијан Мушицки у својим стиховима:^[16]

„Видевши многе народе, градове,

И школе, праве, својему народу на

Стократну ползу, сребровласи,

Мили Обрадовић навек усну.

......

За браћу своју (как'Анахразис за

Хелене Ските), ревношћу, подвиги,

Не златом богат; вкусив нектар

Истине, појити жедне нача.

.....

Ти себи вечни воздвиже памјатник,

К високој цели влекушч пресилно род.

Почивај тихо, душе чисти,

С крепкима духови храбрих оцев.“

 

Теме које, дакле, доминирају српском „доситејевском“ поезијом су: долап, смрт, бесмисао живљења, рака и смрт. „Стари Доситеј“ је духовни деда ових идеја. Моја жеља није да се овдје бавим умјетничком вриједношћу ових пјесама. Оно што мене занима као теолога је прије свега духовна позадина овог феномена. Кључно питање је: како смо ми као народ прешли пут од дјела као што су „Слово љубве“^[17] и „Похвале кнезу Лазару“ до „Долапа“ и  Пандуревићевић усклика - „Рака, рака, рака“? На основу свега горе образложеног, мислим да је читалац у стању да и сам дође до одговора.

 

 

ГДЈЕ ЈЕ ИЗЛАЗ?

(Нестворено свјетло на крају тунела)

 

Одговор на ово питање треба прије свега тражити у светосавском моделу и повратку Светом Сави. Свједоци смо сви куда нас је одвело експериментисање са „псеудоморфозом доситејизма“ и идејама западне просвећености. Према ријечима митрополита Амфилохија Радовића „Свети Сава и Доситеј Обрадовић су два езгистенцијална става према животу и свијету, два става који се узајамно додирују и прожимају на многим тачкама, али и који се суштински разликују у оном што је најбитније и најпресудније за човјеков живот у времену и простору, али и дубље и шире од времена и простора.“^[18] Савин став је онај који води у манастир, а Доситејев је онај који води из манастира у свијет.

Православни манастири су у Савино вријеме, а и послије њега, били стјециште светогорске исихастичке монашке духовности. Све је врвило од монаха жељних да се науче молитвеном методу уз помоћ кога су они који то истински желе и који су узнапредовали у подвигу постајали кадри за опит Бога и божанске свјетлости „лицем к лицу“. Хиљаде и хиљаде калуђера свакодневно је упражњавало молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, сабирајући свој ум у тијелу и на тај начин учећи се трезвеноумљу. Некима од њих, који су узнапредовали у том благочешћу јављала се нестворена божанска свјетлост. То је истинско просвјетљење. Према учењу Светог Григорија Паламе који је био велики заштитник учења о нествореној свјетлости, та нестворена свјетлост је била и хаљина нашег прародитеља Адама.^[19] Човјек није носио материјалне хаљине него је сијао као мало сунце, као „мали бог“. Тако је – уз помоћ нестворене свјетлости и благодати - цјелокупна творевина у њему и препознавала свога свештеника и цара. Препознавала је онога који је узводи до Бога и који је освећује. Тек након првородног гријеха, Адам и Ева остају без тог сијања и увиђају да су голи. Бог им зато ствара „кожне хаљине“ (Пост. 3, 21). По учењу отаца Цркве човјек је из првобитног стања, у којем је био покретан и освећиван од стране нестворене благодати (свјетлости) Духа Светога, сада редукован на пуки биолошки начин постојања. Умјесто нестворене свјетлости, човјековим бићем сада овладавају закони физике, хемије и биологије. Они постају његови окови. Међутим, Бог се у Старом Завјету јављао својим светим људима као свјетлост или као ватра. Гледајући Бога и бесједећи са Њим и сами су постајали причасници те нестворене божанске свјетлости. Имамо случај са „пламеном купином“ када се Бог јавио Мојсију и наредио му да се врати у Египат и да изведе народ свој из египатског ропства. Такође, након силаска са планине Синај, гдје је добио Десет Божијих заповјести, Мојсије је сав сијао. Његови сународници нису могли да гледају у његово лице, јер је светлост била прејака. Морао је да покрије главу покривачем да би ови могли да разговарају са њим. Бесједећи са Богом, Мојсије је и сам постао причасник Његове нестворене благодати и барем за неко вријеме надишао је биолошке законе. Даље имамо Светог пророка Илију. Познато је да је његов отац Савах видио како малог Илију, док је био још беба у колијевци, анђели хране ватром. Цијели живот пророка Илије био је прожет ватром. То није била створена ватра, него управо нестворена ватра и нестворена свјетлост Духа Светог. Ту исту ватру и свјетлост видјели су и апостоли на Гори Тавор за вријеме Преображења. Гледајући преображеног Христа и њихове очи су се преобразиле. И саме су попримиле нешто од те нестворености. За тренутак су надишле окове биологије. Дигресије ради: у духу западне просвећености, модерна западна наука сматра да су „природни закони“ (тј. закони физике, хемије и биологије) управо некакви божански закони, које је Бог у њих посадио. Они то и јесу, али они долазе као посљедица пада – из вишег стања у ниже. Отуда се и једно од најновијих достигнућа „суперсударача честича“ у CERN-у у Женеви назива и „Хигзов бозон или Божија честица“. Многи савремени физичари, астрофизичари и биолози заступници Теорије великог праска и Теорије еволуције сматрају да би човјек требао да има једну врсту богобојажљивог духовног приступа тим „божанским законима“. Међу њима најпознатији су популаризатори теоријске физике и астрофизике Карл Саган, Стивен Хокинг, Нил Деграс Тајсон и Мичио Каку. Некако је испуштено из вида да су оваква научна размишљања дошла као деривати западне верзије хришћанства и њиховог погрешног учења о Духу Светом. Цјелокупна научна терминологија произлази из Римокатоличке схоластичке теологије; ово је случај чак и у савременој науци. Један од таквих је на примјер и термин „супстанција“. Схоластици су ову ријеч користили да објасне да је човјекова душа, као претежнији и важнији дио човјековог бића - „супстанција“ (суштина или природа човјекова), а да је тијело његова „акциденција“ (споредност). Како је са појавом модерне науке и философије дошло до одбацивања религије, дошло је и до обрта по питању  ових термина. Сада је тијело постало човјекова супстанција (главни дио бића), а душа акциденција (споредност). Дошло је, дакле, до рокаде схватања шта је то супстанција, а шта акциденција. Један од научника који је тако размишљао, био је и горе помињани философ Шопенхауер. Међутим, да се вратимо на оне који су највише утицали на готово религиозни став модерних научника према „законима природе“. Међу најутицајнијим мислиоцима у овом погледу био је философ Барух Спиноза са својим учењем о супстанцији. По њему, цијели свијет је „супстанција“ или Бог, а закони који владају у њему су божански закони. Познато је да је овај – тако да кажемо - пантеистички приступ свијету имао и један од „стараца“ савремене науке Алберт Ајнштајн. Ајнштајнова теорија релативности у умовима савремених научника има статус научне догме. Многи се одушевљавају њом. Са радошћу и одушевљењем узвикује се да је „све релативно“. До Њутна, владало је мишљење о „апсолутном времену и простору“, тј. метар на земљи и секунда на земљи, јесу и метар и секунда било гдје у космосу. Апсолутно вријеме и простор ишли су у корак са схватањима тадашњег религиозног свијета. Иако, се западни ум налазио у фази непрестане декомпозиције, он је још увијек задражавао клице старог учења. Са Ајнштајном долази до опште пометње. По Ајнштајну простор и вријеме су релативне категорије - све зависи од угла посматрања и брзине кретања. Овај релативистички поглед на вријеме и простор савршено се поклопио са већ релативистичком и нихилистичком духовном климом тога времена. Слично се десило и са Дарвиновом теоријом еволуције чије би сјеме одмах увенуло да јој Хегел није својим непрестаним дијалектичким кретањем духа (Geist) прије тога припремио интелектуално и духовно тле. Данас се јавља све већи број савремених научника који доводе у питање, како Дарвинову теорију еволуције, тако и Ајнштајнову теорију релативности. Појављују се нове теорије у физици у сврху објашњавања и разумијевања свијета око нас: Квантна теорија (квантна физика или квантна механика), Теорија струна, Теорија суперсиметрије, Теорија инфлације и др. Можемо примијетити да је историјски од средњег вијека наовамо теологију замијенила философија, а философији је пиједестал одузела теоријска физика.

Но, повезујући питање нестворене божанске свјетлости и важење закона физике, хемије и биологије, морамо истаћи да за нас православне они не представљају божанске законе којим треба да се дивимо. За нас су они „посљедице првобитног пада“. Оставши без сијања нестворене божанске свјетлости, човјек је постао роб законитости биологије, хемије и физике. Прешао је пут од цара и свештеника до роба. Зато се Христос на Гори Преображења и преобразио да би показао које је право и истинско достојанство људског тијела. Речено је да су се и апостоли преобразили гледајући у Њега преображеног. Иста та свјетлост јавила се и Светом апостолу Павлу на путу за Дамаск. Свети Григорије Палама наводи да ће Та Свјетлост бити и Она у коју ће се праведници обући у вјечном животу. Он каже да тада (тј. у Царству Божијем) синови будућег вијека по учењу богослова, „неће имати потребе за ваздухом, ни за светлошћу, ни за простором, нити за ичим сличним, него ће уместо тога имати Божанство. Биће Бог све у свему, а по апостолу (Павлу), и тада, по Григорију Богослову, ми више нећемо бити многи, као што смо сада кад због (душевних) кретњи и страсти немамо у себи апсолутно ништа, или тек нешто мало од Бога; него ћемо (тада) сви бити богообразни, и имаћемо у себи целовитог Бога и само Њега, јер то је оно савршенство коме тежимо.“^[20] Иста та свјетлост јављала се кроз цијелу историју благодатно-подвижничког живота Цркве. Јавља се и дан данас. Имамо и данас примјере светих стараца који дане и сате проводе у исихастичкој молитвеној пракси, без престанка, призивајући Име Божије у виду Исусове молитве. Сви знамо за Светог Серафима Саровског, Свете старце Пајсија, Порфирија Кавсокаливита, Тадеја Српског, Јосифа Исихасту, Јефрема Аризонског и многе друге. Чули смо и за необичне натприродне дарове које су имали. Ти дарови дошли су управо као резултат њиховог сједињења (причешћа) са нествореном благодату (свјетлошћу) Божијом. Свети Григорије Палама на једном мјесту у дјелу „Полемичка слова“ о овоме каже сљедеће: ,,Ум који постаје заједничар те енергије (божанске енергије прим. Б.Ч) и који је удостојен оне светлости, он и на тело са којим је сједињен, преноси многе знаке божанске лепоте, посредујући између божанске благодати и вештаствености тела, и предајући (божанску) силу свему што је немоћно. Отуда се јавља она богообразна и неугасива тежња за врлином, као и потпуно некретање и непокретност ка злу; отуд се јавља логос који разјашњава логосе бића и који сам, по сопственој чистоти, открива тајне природе, кроз које се разум оних који са вером слушају, по аналогији, узвисује до поимања натприродних тајни, које је овај отац разума појмио кроз невештаствена заједничарења; отуд потичу сваковрсна чудотворства и беседништва чак и о оним стварима које се збивају негдје далеко и које измичу погледу.“^[21] Постоји и једна интересантна анегдота коју је испричао један грчки професор са Атинског универзитета. Он је рекао да су он и још неколико његових колега, такође доктора наука, ишли на Свету Гору да слушају Старца Пајсија, неписменог човјека, као они који не знају гдје је лијево, а гдје је десно. Знање које је старац демонстрирао пред овим људима није било аналитичко-синтетичко, тј. „научно знање“ које се учи у свјетовним школама. Знање које је имао Старац Пајсије, потицало је из старчевог сједињења (причешћа) са нествореном благодаћу (свјетлошћу) Божијом. Старац овај свијет није посматрао као што га посматрају научници, него га је гледао „Божијим очима“. Он је гледао саму суштину свијета. Он је видио и саму суштину онога за чим узалудно трага савремена теоријска физика са својим бесконачним и безизлазним теоријама – суштину Универзума. Старчева је света просвета, а ова друга је несвета. Доситеј Обрадовић је као што смо рекли одбацио ову прву, тј. светосавинску и увео западну. За њега људски рацио био је све и свја. Он је сматрао да гријех долази из незнања, правећи од знања својеврсног идола. Зато је сматрао да би човјек престао да гријеши, када би био довољно добро образован. Он као да одбацује библијски извјештај отпадања човјека од Бога и од првобитног рајског стања. Доситеј не познаје „демонизован разум“, тј. разум који је оптерећен гријесима и злом. За њега гријех није онтолошка категорија која утиче на саму суштину његовог бића, већ нешто спољашње, што се може лако ријешити адекватним образовањем.

Но, шта је срж и који су основни ставови „просвештенија“ којим је Доситеј хтио да просвети и васпита свој народ?

Да бисмо на ова питања дали адекватне одговоре ми ћемо се овдје ослонити на ставове изнесене од стране митрополита Амфилохија у његовом познатом чланку „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“ у којем он до сржи раскринкава овог „просветитеља“. Тако он каже да код Доситеја не постоји ниједна оригинална идеја. „Надахнут идејама терезијанства и јозефиизма, потпомогнут изузетним даром упрошћавања идеја, употребом  народног језика, лакоћом стила, префињеном иронијом и хумором, који се на моменте граничи са демагогијом, он је успио да многим веома старим схватањима, којима је само вријеме погодовало, да чар новине и откровења и да, истовремено, многа изузетно важна предања свога народа учини у очима својих читалаца смијешним и бесмисленим.“^[22] Основни став Доситејев јесте: вјера је рационална, а здрав разум је сагласан природи, ономе што он назива „јестество“. У име тог разума и јестества он се труди да искоријени старе „обичаје“, и да их замијени оним што он и његово вријеме сматрају новим, а што је често много застарјелије и од самих тих обичаја. Доситеј нам уводи западно образовање, које се добрим дијелом заснива на хуманистичком одушевљењу хеленском културом. Ријеч је дакле, само о изнова прежваканим старим претхришћанским вјеровањима и погледима на свијет. Само хришћанство је направило огроман искорак у односу на хеленску културу. Ово је нарочито изражено у погледу достојанства човјека. За разлику од хеленског свијета, које је углавном имало благонаклон став према робовласништву, хришћанство, с друге стране, захваљујући библијском учењу да је сваки човјек саздан „по лику Божијем“, прави епохалну промјену, која ће касније довести и до укидања истог. 

Доситеј је дакле, био убијеђен да је људска природа у својој основи чиста. Као да није признавао „првородни гријех“. На једном мјесту он каже: „Човјек који је савршено размотрио и сазнао природна дејства, како материје тако и ума, бит ће умјерен и правичан у свем што изискује од Божијег промисла.“^[23] Закони јестества су за њега „свети закони“, кроз које нам Бог даје живот на неодређено вријеме и који детерминишу наш живот и мјеру нашег знања и усавршавања. И не само то: по њему су сва знања и сви „закони“, тј. све вјере и религије, „основати на закону јестества“. Држећи се тог начела он у суштини следује „јестествену“ свеобухватну религију која одабира из сваког учења и схватања само оно што се слаже са правилима здравог разума и што сљедује законима јестества. Отуд, каже он, „јестества испитатељ и здравомудрец правим разумом вођен јесу истињејши проповедници и учитељи богопознанства.“^[24] Митрополит Амфилохије истиче да је Доситеј вјеровао да је Бог Творац природе и човјека и да постоји Њиме подарена сагласност разума и стварности (старо схоластичко начело: adaеquatio rei et intellectus),^[25] Ово начело, опет, везује се за најчувенијег схоластичког теолога Тому Аквинског. За Доситеја разум је главни арбитар и мјерило врлине. Колико Доситеј иде далеко у том свом рационализму и ограничавању свега законима јестества, види се и из тога да он чак и Царство Божије поистовјећује са ,,просвештенијем разума''. Није, дакле, случајно Доситеј порекао и одбацио монаштво, чуда, мошти, иконе. Иза свега пак тога скрива се у ствари порицање самог оваплоћења Бога Логоса и потребе тог оваплоћења.^[26] Сјетимо се и чувених његових крилатица: ,,Књиге браћо моја, књиге, а не звона и прапорци'' и друге: ,,Мало мање калуђера, мало више учитеља и Срем би постао нови Едем''.

Доситеј је био трагична личност, као што су трагичне и наша модерна култура и просвета чији је он био ,,први попечитељ''. Отуда, зидати на њему будућност значи одрећи се свог истинског идентитета и континуитета, одрећи се Светог Саве и светосавског предања. Његови противници, још за његовог живота, нису били само горњокарловачки владика Евгеније и цариградски патријарх Антим V који су тражили забрану Доситејевих дјела, због мисли и одјељака скроз безбожних и јеретичких. И међу другим Србима је имао своје критичаре. Његош је списе Доситејеве називао, „источницима...горким и отровним“; а његово просвешченије – „развратним“, сматрајући да није корисно народу, јер није саобразно „данашњим опстојатељствима нашим“ и није утемељено на „благочестију“ (православној вјери): Његош Доситејево „просвешченије“ не воли јер су му „зли основи учињени на поруганије светиње словенске“. И додаје: „Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије потсмјејанија над благочестијем.“^[27]

Постоји једна зачуђујућа сличност између Доситеја Обрадовића и Варлаама Калабријског – монаха, који се сукобио са горепомињаним Светим Григоријем Паламом. Тај Варлаам је дошао са југа Италије (Калабрија) и постао учитељ на Цариградском универзитету. Иако је био номинално православан, са собом је у Цариград донио идеје западног хришћанства, као и идеје ренесансе која је тада већ почела да се буди. Једно је вријеме боравио и на Светој Гори желећи да се научи исихастичкој пракси. Оптужио је светогорске калуђере за „маселијанство“, јер су они тврдили да могу створеним очима да угледају нестворену божанску благодат. У њихову заштиту ступа Свети Григорије Палама који је саставио бројне списе у заштиту свештених исихаста – монаха Светогораца. У њима је доказао да исихазам (тиховање) није ништа ново, него да је оно заправо древна молитвена пракса. Палама прикупља прегршт доказа из Светог Писма Старог и Новог Завјета као и из цјелокупног светототачког предања. Насупрот њему, Варлаам је учио да нам је свјетовно образовање – ми бисмо рекли рационализам – неопходно у богопознању. Варлаам је и дијалектику сматрао једном од вјештина уз помоћ које се човјек уздиже до познања истине. С друге стране Палама га кори због овога и каже да је неопходно имати аподиктичан приступ у питањима ствари које се тичу темељних учења Цркве. Ту нема никаквог експериментисања и тражења истине. Истина нам је објављена и откривена у Светом Писму и Светом Предању и ми је као такве вјером прихватамо. Познање Бога се не постиже логичким закључивањима или употребом разума, већ сједињењем - причешћем са нествореном благодаћу Божијом. Варлаам је био осуђен на Сабору 1341. године у Цариграду. Побјегао је назад у Калабрију гдје је прешао у римокатоличанство и постао бискуп у Гераћеу. Вриједно је помена да је Варлаам био учитељ једног од отаца хуманизма и ренесансе Франческа Петрарке. Варлаам је био Петраркин учитељ грчког језика, али му је преносио и своје идеје и свјетоназор. Наш Доситеј, слично као Варлаам долази у фрушкогорски манастир и ту покушава на силу да постане „светац“. Након неуспјеха на том плану одлази у свијет гдје учи, а касније и сам постаје учитељ. Његова наука је почивала на темељима западног просветитељства. Његова најпознатија дјела су „Живот и прикљученије“, „Совјети здравог разума“, „Мезимац“ и др. Познато је и његово одушевљење реформом Петра Великог у Русији након читања „Духовног регуламента“. Овим документом Петар Велики је у Царској Русији укинуо Патријаршију и увео Синод као и западну просвећеност.

Доситеј је истиснуо Светог Саву и његов светогорско-исихастички прицип из образовања и на његово мјесто је уметнуо идеје западне просвећености у чијим основама се налазе учења западног хришћанства. Штавише, Доситеј се светосављу отворено ругао и потсмијавао. На неки начин, Доситеј  је одговоран за својеврсну схизофренију у нашем народу, која се данас најбоље манифестује у све већој подијељености на присталице „небеске Србије“ и на присталице „земаљске Србије“, тј. на оне који су опредјељени за Србију и Православље и на оне који теже Европи и европским идеалима, тј. западњаштву. Из приложеног се јасно види да је он подстицао ову другу (прозападну) страну. Није тешко закључити да је Доситеј заслужан за прво везивање српског бића за распадајући леш западне цивилизације. Он је српски народ убацио у загрљај „етрурске младе“. Да би се та дихотомија превазишла и да би се српско биће зацијелило од некрозе западних идеја, неопходно је опет цјелокупно грађење српског бића отпочети на идејама светогорског исихастичког предања, на нествореној божанској свјетлости. Исихазам опет мора постати главни дио нашег наратива. Јасно је да је ово задатак прије свега Српске Православне Цркве и њеног свештенства, монаштва, теолога, али и интелектуалаца и свеукупног вјерног народа.  Времена нам је остало јако мало. С овим мора да се крене што прије. Исихазам треба убацити у све дијелове обољелог ткива нашег народа. Разумије се, прво треба почети од образовања. Жалосно је видјети како се наша теологија, која би требало да буде главни генератор исихастичког предања, готово са стидом односи према овоме, те само понавља западњачке рационалистичке мантре о образовању, сарадњи, дијалогу и екуменизму између „цркава“. Ово је све рађено под изговором градње мостова и свједочења наводно православног етоса западним хришћанима. Тобоже, сматрало се да ће се на тај начин утицати на то да западњаци пожеле да се врате у Православље. Руку на срце, треба признати да један мали дио и јесте прешао, међутим, обрнути процес био је много интензивнији и бројнији. Ми смо градили мостове да бисмо на крају сами прешли на другу страну – у дефетистичко одбацивање свога и прихватање туђег. У посљедње вријеме чак је и велики број теолога наше Цркве школован и мисаоно форматиран на западним римокатоличко-протестантским универзитетима. У ову скупину спада и сам писац ових редова. Немогуће је било остати имун на убризгавање западних идеја кроз школовање и медије. Коначно, они који би први требало да раде на оздрављењу свога народа још више су допринијели убризгавању западне некрозе. Зато смо данас ми Срби ту гдје јесмо – у фази дефинитивног распада и нестанка за свјетске позорнице.

 

 

ГДЈЕ СУ ПРИМЈЕРИ КАКО БИ ТРЕБАЛО?

(Свјетлост са Истока)

 

Постоји неколико врло интересантних примјера како би требало приступати „западним псеудоморфозама“. Углавном су се овим питањем бавили руски философи, познатији као славјанофили. Поред њих, овом тематиком су се доста бавили највећи руски писци, нарочито Гогољ и Достојевски. Код нас, у посљедње вријеме о „духу самопорицања“ доста говори професор Мило Ломпар. Но, прије него што пређемо на неке примјере како би требало приступати овом проблему, објаснићемо шта подразумијевамо под појмом „псеудоморфоза доситејизма“, тј. прво ћемо видјети шта значи појам „псеудоморфоза“, а онда ћемо је довести у везу са нашим Доситејем. Чувени њемачки мислилац Освалд Шпенглер у свом монументалном дјелу „Пропаст Запада“ даје сљедеће објашњење псеудоморфозе: „У стеновитом слоју затворени су кристали неког минерала. Настају расцепи и пукотине; вода прокапљује и постепено испира кристале, тако да преостаје само њихов шупљи облик. Касније настају вулканички догађаји од којих попуцају брда; ужарене масе пониру, хладе се и коче, и такође се искристалисавају. Али оне нису слободне и не могу то да учине у свом сопственом облику; морају да испуне облике који већ постоје, и тако настају фалсификовани облици, кристали чији унутрашњи склоп противречи спољашњој грађи, врста камена која се појављује на начин туђе врсте. То минеролози зову псеудоморфоза (грч. лажни облик).“^[28] Историјским псеудоморфозама Шпенглер назива случајеве у којима туђа култура тако силно притискује тле да млада култура, домаћа на том тлу, не може да дође до изражаја, и не само што не доспјева да образује чисте, сопствене изражајне облике, него чак не доспијева ни да развије самосвијест. „Све оно што се диже из дубина ране душевности излива се у шупље облике туђег живота; млада осећања умртве се у старачким делима, и наместо да се испрсе у сопственој стваралачкој снази – само џиновски расте мржња на далеку силу.“^[29] Занимљиво је да Шпенглер даје примјер руске псеудоморфозе тзв. „псудоморфозе петринизма“.  Већ смо рекли да је Петар Велики насилно увео западне идеје у руски живот. Петар Велики је постао зла коб свега онога што можемо назвати „рускост“. До Петра Великог, Москва је била центар руског свијета и свети град – Трећи Рим. Доласком Петра Великог гради се Петроград који је „јеретички“ град по свему. Сама концепција Петрограда је западњачка, вјештачка. И данас слушамо како је то „руска Венеција, само много већа“. Овај град није произникао из руске душе и руске културе. О занемаривању Москве, тј. свега онога што је руско, пише и Гогољ у „Мртвим душама“ кроз коментар мужика који посматрају долазак кочија у град Н.:

„Видиш ти, рече један другом, какав је оно точак! Шта

мислиш: хоће ли онај точак, ако би требало, доћи до Москве

Или неће доћи?

Доћи ће, одговори други.

А до Казања, мислим неће доћи?

До Казања неће доћи, одговори други“.

 

Гогољ се кроз ликове јунака својих дјела пита: „Куда летиш Русијо?“ Несумњива стилизација бесмисленог разговора руских мужика која је овдје предочена може се, такође, прочитати и као расправа о томе куда ће пут одвести „птицу-тројку“ схваћену као алегорију Русије: до небеске невјесте Москве, па самим тим и до спасења; или до Казања, казана, односно до пакла. Гогољ – као и Достојевски - је вјеровао да ће се Русија,  ипак уздигнути и да ће стићи до своје небеске невјесте - Москве, али до пакла (казана) неће.

            Шпенглеровски речено, Петар Велики је снажна млада осјећања руске културе умртвио у старачким дјелима западне тј. фаустовске културе. Ово називамо „псеудоморфозом петринизма“. Слично то код нас ради Доситеј Обрадовић. Ово смо жељели указати када смо Доситејев лик и дјело назвали изразом „псеудоморфоза доситејизма“. Доситеј је младо српско биће утемељио на старом и старачком западном -фаустовском културном и духовном обрасцу, који је пред фазом потпуне декаденције и пропасти. Ово се најбоље очитује у наше вријеме. Ми присуствујемо терминалној фази. Уколико под хитно не промијенимо парадигму нашег образовања и живота уопште и ми ћемо пропасти заједно са Западом.

Занимљиво је Шпенглерово поређење два највећа руска писца: Достојевског и Толстоја. За њега, Достојевски је светац, а Толстој револуционар. ,,Само и једино од њега (Толстоја; прим. Б.Ч.), правог Петровог наследника, потиче бољшевизам: не супротност већ последња консеквенца петринизма, екстремно унижавање оног што је метафизичко оним што је социјално, и баш зато један нови облик псеудоморфозе.“^[30] Сјетимо се само Толстојевог ,,Јеванђеља“^[31], у коме он својевољно врши једну компилацију текстова из Новог Завјета. Одабрао је само оне дијелове из Светих Јеванђеља који се њему лично свиђају и који се уклапају у његов систем мишљења. Занимљиво је да у свом рационалистичком погледу на свијет Толстој из новозавјетног текста Светих Јевађеља избацује сва чуда и оставља само моралне поуке. Тако у његовом „Јеванђељу“ недостају нека јако битна мјеста и догађаји као што су: зачеће и рођење Светог Јована Крститеља, његово затвореништво и смрт; рођење Исусово, Његово родословље, бјекство са матером у Египат, чудеса Исусова у Кани и Капернауму, изгнање бјесова, идење по мору, сасушење смоквиног дрвета, лијечење болесника, васкрсавање мртвих, па чак нема ни самог васкрсења Христовог. Сличан презир према чудима, моштима и монаштву имао је и Доситеј. Шпенглер даље каже да, ако је оснивање Петрограда било прво Антихристово дјело, друго је његово дјело уништење самог друштва које је створило Петроград.^[32] Јер, бољшевици нису народ, нити дио његов. Они су најдубљи слој „друштва“, туђ, позападњачен, као и оно само што је, и зато испуњен мржњом ниских. Прави Рус је ученик Достојевског, иако га не чита, иако и зато што уопште не чита. Да бољшевици, који у Христу гледају сродника, напросто социјалног револуционара, нису тако уски духовно, они би у Достојевском упознали свог правог непријатеља, тврди Шпенглер. Оно што је Бољшевичкој револуцији дало снаге није мржња интелигенције. То је био народ, који је без мржње, а само из нагона да се излијечи од једне болести, разорио позападњачени свијет својим устанком. Толстојево хришћанство је, према Шпенглеру, било један неспоразум. Толстој је говорио о Христу, а мислио је на Маркса, док, „хришћанству Достојевског припада наредно тисућлеће.“^[33] Достојевски је био сељак, а Тостој човјек велеградског живота – иако је у стварном животу Достојевски живио у граду, а Толстој на селу. Први се никад није могао ослободити тла, други га никад није пронашао, упркос свем свом очајничком труду. Сјетимо се само Љевина из „Ане Карењине“ који је на неки начин аутобиографски приказ Толстојев. Толстој је тако, прошла, а Достојевски будућа Русија.^[34] Познато је да је Шпенглер сматрао да ће сљедећа свјетска култура бити изграђена на тлу руског Православља. Овдје читаоцу скрећем пажњу на то да су ове мисли произашле из главе једног Њемца. Како је то могуће? Одакле му те идеје? Зна се да је у његовој личној библиотеци посебно мјесто заузимала књига Николаја Данилевског „Русија и Европа“. Читајући упоредо Шпенглера и Данилевског, човјек не може да се отме утиску да је Шпенглер многе идеје и мисли позајмио управо од Данилевског. Обрнуто није било могуће, јер Данилевски хронолошки претходи Шпенглеру. На примјер, Шпенглер, као и Данилевски, говори о цикличном кретању једног народа од културе (етничког материјала) до цивилизације (историјског постојања).^[35] Данилевски је то назвао културно-историјским типовима. Шпенглер је, додуше, мало редуковао број цивилизација у односу систематизацију урађену од стране Данилевског, али суштина је иста. И код једног и код другог сљедећа цивилизација која долази је руска и словенска базирана на Православљу. Једнако говоре и о Петру Великом. Данилевски на једном мјесту у књизи „Русија и Европа“ у поглављу „Европејштина – болест руског живота“, пише: „Ако је Европа Петру уливала страсну љубав, страсан занос, према Русији се он односио двојако. Он је њу у исто вријеме и волео и мрзио. Волео је он њену снагу и моћ, коју је не само предосећао, волео је материјал за здање које је хтео да подигне по слици и прилици идеје која се у њему родила, под утицајем европског узора; мрзео је саме принципе руског живота – сам тај живот, како његове недостатке, тако и његове вредности.“^[36] Данилевски се пита: „Зашто је требало бријати браде, одевати се њемачким кафтанима, нагонити у скупштине, приморавати на пушење дувана, организовати пијанке, унакажaвати језик, уводити у дворски живот и живот вишег друштва инострану етикецију, мењати календар, ограничавати слободу свештенства?“^[37] Јасно је да је Шпенглер био управо под утиском ове аргументације када је говорио о Петру Великом и „псеудоморфози петринизма“. Ово је један од могућих погледа и на нашу историју и један од праваца којима би требало да и иду наши интелектуалци. Ријетко ћемо на Западу чути да неко преузима научну аргументацију од једног Источног православног мислиоца. Савремена наука је „духовно чедо“ западног фаустовског ума и опште је мишљење, да су у том погледу они увијек у праву. Фасцинантно је да је Данилевски успио да утиче на једног њемачког мислиоца – иначе невјерујућег човјека - да каже да је будућност Европе у руској цивилизацији заснованој на Православљу, тј. да је будућност Европе је у Христу о којем пише Достојевски. И сам Достојевски је говорио похвално о Данилевском: „Књига Данилевског у мојим очима постаје све важнија и капиталнија. Та то је будућа стона књига свих Руса за дуго. (..) Она се до те мере подудара с мојим сопственим закључцима и убеђењима, да сам на неким страницама запрепашћен сличношћу заључака. (..) Како је то радосно осећање када сада налазим оствареним готово све то што сам желео да остварим у будућности.“^[38] Главне теме у дјелима Достојевског јесу управо друштвени проблеми који су настали усљед „псеудоморфозе петринизма“. У роману „Зли дуси“, нпр. спомињу се нихилисти предвођени Петром Верховенским. Нихилизам је, као што смо показали, болест западне мисли. Занимљиво је да Достојевски ту књигу завршава одломком из Јеванђеља када је Христос истјерао демоне из гадаринског бјесомучника. (Христос је истјерао демоне из човјека и пустио их да уђу у свиње које су се потом стровалиле у језеро.) Ту његов главни јунак Трофим Верховенски, иначе отац нихилисте Петра Верховенског, умирући говори: ,,Ми смо те свиње (он, његов син, нихилисти и сви западњаци – прим. Б.Ч.) које ће се стровалити у језеро ништавила (нихилизма). А овај паметни и исцељени, који је здрав седео крај ногу Исусових је Русија. Русија ће оздравити.“ Сјетимо се и других дјела, „Браће Карамазових“ и приче о Ивану Карамазову и Великом инквизитору. Сјетимо се „Младића“ и Версилова. Сјетимо се и „Записа из подземља“ и градитеља „кристалног дворца“, итд. Заиста и од Достојевског можемо позајмити гледиште на западне идеје. Већ дуго времена наша интелигенција – како свјетовна, тако нажалост и дио духовне – служањски повија вратове пред западним идејама. Са срамом, дефетизмом и самопрезиром посматрају своје, а диве се туђем не схватајући да оно што сами већ посједују у многоме превазилази све оно што долази са Запада. Отуда и Достојевски у једном писму Н.Н. Страхову пише о потреби одлучнијег и жустријег приступа када су у питању  наши домаћи понављачи и кописти западних идеја. Наиме, Страхов је објавио чланак у часопису „Зора“ у којем је расправљао управо са идејама западњака. Након тога пише Достојевском занимајући се за његово мишљење о свему овом. Достојевски му одговара: „Али зар ви мислите да они (западњаци прим. Б.Ч.) разумеју такав тон? Једном речју: Ви не можете да не пишете оваквим тоном, јер је то озбиљност, љубав и поштовање према послу. Даље, постоји тон часописа, тај је тон висок, што је изванредно и што чини суштину „Зоре“. Али, понекад, мислим, треба спуштати тон, узимати бич у руке, и не треба се бранити, већ нападати, кудикамо грубље.“^[39] И нама би био неопходан један такав бич. Бич јасне, недвосмислене и нелицемјерне ријечи и становишта. Једино нас он може одбранити од исфорсиране, извјештачене и лицемјерне позападњачене елоквенције, која је још један продукт нашег утапања у западне обрасце. По ријечима великог српског владике и пјесника Његоша: „Бич сам Божији ја сплетен за тебе, да се стављаш што си урадио“.

Један о таквих „бичева“ био је и Иван Васиљевич Киријевски (1806-1856) – један од утемељитеља славјанофилске мисли. Иван Киријевски је веома значајан руски мислилац. Познат је по својој концепцији цјеловитог ума која је утемељена на светоотачкој традицији византијског Истока, али је истовремено отворена и за мисаона достигнућа Запада. У његовом интелектуалном подухвату га је прекинула болест. Питање је шта би било да је успио свој рад да приведе крају. Умро је усљед колере. Школовао се на Западу тј. у Њемачкој гдје је слушао предавања Хегела и Шелинга. Након школовања написао је чланак „Деветнаести век“ у којем је изразио највише разумијевање и наклоности Западу. Послије женидбе (1834), међутим, слиједи окретање Православљу и развијање славјанофилства. Тада пише и текст „О неопходности и могућности нових начела за философију“. Овај чланак је требао послужити као увод за књигу коју је намјеравао написати на ову тему. Нажалост, изненадна смрт га је у томе спријечила. Прије него што наведем неке његове идеје које би нам могле послужити као смјернице у креирању новог приступа свему, осврнуо бих се само на неколико занимљивих догађаја везаних за његов живот и рад. Као и већина ондашњих Руса образованих на Западу, он након школовања у Русију доноси и западни поглед на свијет. Уосталом, и то је један од продуката „псеоудоморфозе петринизма“. Поменули смо и његове учитеље на Западу – Хегела и Шелинга. Хегел је у то вријеме био истинска философска звијезда. Његова популарност би се у данашњим мјерилима могла упоредити са славом неког познатог холивудског глумца. Сматрало се да је Хегел мислио „Божије мисли“, тј. да је одгонетнуо тајну свијета. Са тим увјерењем Киријевски је и дошао назад у Русију. Међутим, након женидбе Наталијом Петровном Абрењевом у његовом животу ће наступити корјенита промјена. Наталија је била права Рускиња која се држала православне вјере, као и руске народне традиције. Редовно је одлазила на богосложења у Новоспаски манастир.То је Киријевског нервирало. Водили су дуге разговоре и он јој је давао да чита Кузена, затим Волтера, па Шелинга. Наталија је то све прочитала и рекла му да ту има занимљивих увида, али да мисао светих отаца у многоме превазилази све што је ту прочитала. Киријевски на почетку није хтио да чита свете оце. Затим је почео кришом да чита када Наталија није била код куће. Био је у невјерици када је схватио да оно што је прочитао у светоотачкој литератури у многоме превазилази оно што су говорили и учили његови западни учитељи. Наталија га је наговарала да пође са њом до манастира у који је она редовно одлазила. Он је то у почетку одбијао. У Новоспаском манастиру је служио чувени старац Филарет. Једном када је Наталија пошла у манастир Киријевски јој је рекао да би носио крст ако би му га послао отац Филарет. Наталија потом одлази код оца Филарета и говори му то. Он је скинуо свој крст са груди и послао га Киријевском рекавши: „Да крст буде Ивану Васиљевичу на спасење“.  Када је Наталија дошла кући, Иван ју је упитао: „Шта је рекао отац Филарет?“. Она узме крст и пружи га Ивану Васиљевичу и каже му да је старац скинуо свој крст са груди и послао њему да му буде на спасење. Киријевски је одмах пао на кољена и рекао: „Па, сада се надам спасењу душе моје, јер сам у свом уму одредио: ако отац Филарет скине са себе крст и мени га пошаље, биће очито да ме Бог призива на спасење.“ За Ивана Васиљевича Киријевског ово искуство је било слично искуству Апостола Павла на путу за Дамаск. Он ће потом редовно одлазити у манастир да разговара са старцем Филаретом. Након његове смрти, живећи у близини Оптине Пустиње, проводиће разговоре са оцима Леонидом, Макаријем и другим старцима , све више се учвршћујући у побожности.

Биографске податке о овом великом човјеку не наводим случајно. Он ми је – поред Александра Дугина - био прва инспирација за овај текст. Син царске православне вјере, одлази од дома очевог (тј. из мајке Русије) на Запад гдје се школује. Тамо расипа остатке бисера православне душе и храни се рошчићима западне шелинговско-хегелијанске мисли. Враћа се најзад у Русију гдје доживљава духовни преображај и увиђа да оно што је оставио за собом (Православље), не да није слабије у поређењу са западном мишљу, већ је толико моћно да је у стању да га исцјели и васкрсне. Сам назив збирке његових текстова, под насловом „Ка целовитом уму“ говори о идеји коју је имао на уму. Његова замисао била је остваривање сарадње или својеврсне синтезе између западне науке и православне мисли и духовности. Сматрао је да једино на тај начин може доћи до исцјељења већ раздробљеног западног ума. Тај западни ум се налазио и у самом темељу руског образовања 19. вијека. И он је сматрао, као уосталом и други славјанофили, да је Петар Велики порушио зид који је постојао између Русије и Европе. Велику улогу у овоме имала је и царица Катарина Велика. Киријевски истиче да је насилним увођењем западног образовања и просвећености од стране Петра Великог у руску православну душу утиснута западна потка, која опет почива на три суштинска елемента: 1. римско хришћанство 2. свијет необразованих варвара који су разорили римску империју и 3. класични свијет. На једном мјесту Киријевски пише: „Овај класични свет древног паганства, који није предат у наслеђе Русији, у суштини представља тријумф формалног ума човјековог над свиме што се унутар и изван њега налази – чистог, голог ума, који је сам у себи заснован, који изнад себе и изван себе не признаје и који се појављује у два њему својствена вида – у виду формалне апстрактности и апстрактне чулности.“ Киријевски даље закључује: „Али, да ли зато што су се хришћани на Западу незаконито препустили утицају класичног света или се јерес случајно сложила са паганством, тек Римска црква у свом одступању од Источне разликује се управо истим оним тријумфом рационализма, предавањем спољашњој умности, над унутрашњим духовним умом. Тако је, услед овог спољашњег силогизма, изведеног из појма о божанској једнакости Оца и Сина, измењен догмат о Тројици супротно духовном смислу и предању; тако је, услед другог силогизма, папа постао глава Цркве умјесто Исуса Христа, затим мирски господар, на крају непогрешив; биће Божије се у читавом хришћанству доказивало силогизмом; читава целокупност вере ослањала се на силогистичку схоластику; инквизиција, језуитизам - речју, све особености католичанства развиле су се снагом истог тог формалног процеса ума, тако да је и сам протестантизам, који католици коре због рационалности, произашао директно из рационалности католичанства. У овом потоњем тријумфу формалног ума над вером и предањем проницљива памет је већ унапред могла у клици да види сву садашњу судбину Европе као последицу узалуд започетог почетка, то јест и Штрауса, и нову философију са свим њеним видовима, и индустријализам као покретача друштвеног живота, и филантропију, засновану на прорачунатом користољубљу, и систем васпитања, убрзан силом побуђене зависти, и Гетеа, круну нове поезије, књижевног Таљерана, који своју лепоту мења као овај своје владе, и Наполеона,  хероја новог времена, идеал бездушног прорачуна, и материјалну већину, плод рационалне политике, и Луја Филипа, последњи резултат таквих нада и таквих скупих опита!“^[40] Кирјевски примјећује да „сви велики умови Европе на садашње стање моралне апатије, на недостатак уверења, на свеопшти егоизам, захтевају нову духовну снагу изван ума, захтевају нови покретач живота изван прорачуна – речју, траже веру и не могу је наћи у себи, јер се хришћанство на Западу изопачило индивидуалним мишљењем.“^[41] Образовање у Русији до Петра Великог и Катарине Велике било је засновано на учењу православне Цркве, као и код нас до појаве Доситеја. Међутим, на Западу „заједно са хришћанством на развој просвећености деловали су још плодоносни остаци древног паганског света. Само западно хришћанство, одвојивши се од васељенске Цркве, примило је у себе клицу тог начела, које је представљало заједничку нијансу грчко-паганског развоја: начела рационализма. Зато се и карактер европске образованости одликује превагом рационалности. (...) Римска Црква се од источне одвојила, тако што је неке догмате, који су постојали у предању читавог хришћанства, заменила другим услед закључивања. Неке је раширила услед истог тог логичког процеса и такође насупрот предању и духу васељенске Цркве. На тај начин логичко уверење је постављено у саму прву основу католичанства. Унутрашње и спољашње устројство Цркве, које је претходно већ обављено у другачијем духу, дотад је постојало без очигледне промене, док читава целокупност црквеног учења није прешла у свест мислећег свештенства. То се десило у схоластичкој философији, која из разлога логичког начела у самом темељу Цркве није могла другачије да усагласи противречност вере и ума него силом силогизама, који је тако постао први услов сваког уверења. Спочетка је, природно, тај исти силогизам доказивао веру против ума и потчињавао јој ум снагом умских аргумената. Али, ова вера, логички доказана и логички супростављена уму, више није била жива, већ формална вера, не заправо вера, већ само логичко негирање ума. Зато је у овом периоду схоластичког развоја католичанства, управо из разлога своје рационалности, Западна Црква постала непријатељ ума, угњетавајући, смртни, ужасни непријатељ његов. Али, развијајући се до крајности, настављањем истог тог логичког начела, ово безусловно уништавање ума произвело је оно познато противдејство, чије последице представљају обележје садашње просвећености.“^[42] Према Киријевском Источно хришћанство није знало ни за ту борбу против ума, нити за тај тријумф ума над вјером. Разматрајући друштвено устројство пређашње Русије, налазимо многе разлике у односу на Запад, а као прво: формирање друштва у малене такозване свјетове. „Безбројно мноштво ових малених светова, који су сачињавали Русију, читаво је било прекривено мрежом цркава, манастира, боравиштима обједињених отшелника, одакле су се свуда ширила иста схватања о друштвеним и приватним одностима. Ова схватања мало-помало морала су да прелазе у опште уверење, а уверење у обичај који је замењивао закон, стварајући на читавом простору земаља потчињених нашој Цркви једну мисао, један поглед, једно стремљење, један поредак живота. Ова свеопшта једноврсност обичаја била је, вероватно, један од разлога његове невероватне чврстине, која је његове живе трагове сачувала чак и до нашег времена (прве половине 19. вијека - прим. Б.Ч.) кроз све противделовање утицаја током 200 година, који су наместо њега настојали да уведу нова начела.^“[43] Усљед ових јаких, једноврсних и свеопштих обичаја, Киријевски истиче да је свака промјена у друштвеном устројству или несагласност у поретку цјелине, била немогућа. Породични односи сваког били су одређени прије његовог рођења, а у истом таквом предодређеном поретку породица се потчињавала сеоској општини, општина ширем збору, збор – вијећу итд., да би се сви посебни кругови коначно спојили у једном центру, у једној православној Цркви.

Киријевски сматра да је у сврху превазилажења овог хијатуса између двије крајности – западне просвећености и руског образовања заснованог на православној вјери и Цркви –неопходно да се отпочне са стварањем сопствене философије – руске, а ја бих додао за нас: и српске. Та философија мора као основни темељ да има учење православне Цркве, тј. светогорско-синајско исихастичко искуство. На том „крајеугаоном камену“ даље треба зидати све. Киријевски нигдје експлицитно не говори о исихазму, али с обзиром на то да је и сам посјећивао многе велике руске старце и духовнике свога времена, сигурно је да то има на уму када говори о специфичности учења Источне (православне) Цркве. Занимљиво је и његово – тако да кажемо – „месијанско поимање“ руске идеје о цјеловитом уму. Он је сматрао, слично као што је говорио и горепомињани Освалд Шпенглер, да је задатак руске мисли засноване на Православљу да спаси хришћанску Европу. На једном мјесту Кирјевски каже: „Можда је, стога, благо Провиђење и допустило руском народу да кроз незнање пређе ка потчињености иностраној образованости, да би у борби са страним стихијама православна просвећеност овладала, на крају, читавим умским развојем савременог света, достављајући му у удео од читавог претходног умског живота човечанства и да би, обогативши се световном мудрошћу, хришћанска истина тим потпуније и - тријумфалније објавила своје господарење над релативним - истинама људског ума. Јер, без обзира на привидну превласт иностране образованости, без обзира на ту штету коју је ова нанела моралном карактеру народа, поколебавши код једне класе осећање правде, код друге поколебавши уједно и правду и истину - без обзира на све зло које је она нанела, још су у Русији преостала, још у њој постоје несумњива јемства препорода у пређашњу православну цјеловитост^[44]. Та јемства су жива вера народа у Свету православну Цркву, памћење своје раније историје и очигледно сачувани трагови раније унутрашње целовитости свог бивствовања, који су се сачували у обичној и природној усмерености његовог духа у овоме још неумуклом одјеку ранијег његовог живота, негованог унутар истоврсног друштвеног састава, скроз прожетог православним учењем Цркве. Разматрајући пажљиво и хладнокрвно однос западне философије према руској просвећености, чини се, може се без самозаваравања рећи да време потпуног општег преокрета у руском мишљењу још није далеко. Јер, када схватимо да недовољност западног љубомудрија захтева ново начело, које оно не налази у читавом опсегу западне просвећености, да се то више начело знања чува унутар православне Цркве, да би за ум и науку могао да буде благотворан развитак мишљења који је у складу са овим вишим начелом, да би само богатство савременог спољашњег знања могло да послужи као подстицај за овај развитак и његов ослонац у човековом уму, да оно не би било тегобно за све оно што је истинско у природним тековинама људског ума - како је животворно за све оно чему треба живота - да би оно задовољавајуће могло да одговори на сва питања ума и срца, која траже и за себе не налазе решења када схватимо све ово, онда нам неће изгледати сумњиво, брзо се разабире, већ пре чудно због чега се код нас до сада још није развила ова нова самосвест ума, коју тако упорно захтева целокупност наше умске и моралне образованости. Могућност таквог знања тако је блиска уму сваког образованог и верујућег човјека, да је, чини се, довољна једна случајна искра мисли да се запали огањ неугасиве тежње ка овом новом и животворном мишљењу, које мора да усагласи вјеру и ум, да испуни празнину што раздваја два света која захтевају спајање,^[45] да у уму човека учврсти духовну истину њеним видљивим господарењем над природном истином и да уздигне природну истину њеним исправним односом према духовној истини и да, на крају, обе истине повеже у једну живу мисао, јер истина је једна, као што је један и ум човека, створен да стреми ка Једином Богу.“^[46]

Навешћемо и величанствени примјер једног од највећих духова славјанофилског покрета – Алексеја Степановича Хомјакова. Човјек огромне ерудиције који је познавао тако добро латински језик да је и папске енциклике знао да критикује због граматичких грешака. Писац је бројних дјела, од којих је нашој читалачкој публици најпознатија његова књига „Црква је једна“, као и његово „Писмо Србима“ из 1860. године. Као и сви славјанофили сматрао је да је усљед Петрове реформе, тог насиља над свиме оним што је руско, дошло до дисконтинуитета у развоју православне мисли у Русији. Западне идеје су нагло преплавиле руско друштво, тако да нису оставиле скоро никаквог простора за њихово спонтано усвајање. Он је сматрао да је неопходно вратити се Православљу и руским обичајима, а оно што је на Западу добро са великом пажњом треба преиспитати прије него што буде усвојено. За нашу тему је значајан његов приступ Западу. Наиме, он није копистички декламовао западне фразе и флоскуле у исто вријеме дефетистички стидећи се свога, него је храбро и са поносом истицао преимућство православне теологије над западном. У књизи „Црква је једна“ Хомјаков жестоко полемише са западним мислиоцима наводећи да су ови у заблуди и да су присталице јеретичког учења. Не стиди се да ствари назове правим именом. Није лицемјер и дипломата који би лаж замотавао у свјетлуцави и шарени целофан. Иако сматра да су западњаци у заблуди, он им се обраћа од срца, братски и хришћански. У раду смо већ говорили о томе да се готово цјелокупни токови данашње западне мисли, па чак и у његовом посвјетовњаченом смислу, базирају на западној религиозности (римокатоличко-протестантској). Хомјаков је, као и Киријевски, сматрао да православна мисао може да помогне да дође до изљечења Запада. Хомјаков ово објашњава овако: „Због тога гордост ума и незаконите власти која је себи, супротно осуди целе Цркве (исказане на васељенском сабору у Ефесу), присвојила право да дода своја посебна објашњења и човечија домишљања око символа Никејско-Константинопољског, већ је само по себи нарушавање светости и неприкосновености Цркве. Зато што сама гордост појединих Цркава без сагласности браће своје, није били надахнута духом љубави него је била злочин пред Богом и светом Црквом: исто као што је слепа мудрост, која није спознала тајну Божију била изопачење вере, јер вера се неће сачувати тамо гдје је пресахла љубав. Стога додатак ријечи Filioque садржи некакав тобожњи догмат који није био познат ником од богоугодних писаца  или од епископа, или од апостолских наследника у првим вековима Цркве, нити га је изрекао Христос Спаситељ.“^[47] Осим  што је критиковао Римску Цркву на челу са папом, критиковао је и протестантизам. За њега протестантизам није просто реформа: ,,протестантизам значи изражавање сумње у постојећи догмат; другим речима, одрицање предатог догмата или живог Предања, краће: Цркве.“^[48] Другим ријечима: „Свет протестантизма није свет слободног истраживања, јер слобода истраживања припада свим људима. Протестантизам јесте свет који негира други свет. Одузмите му тај свет који негира и протестантизам ће умрети: јер је сав његов живот у негирању.“^[49] Хомјаков критикује обје линије протестантизма – и Лутерову и Калвинову. Духовни коријен протестантизма је у римокатолицизму. И они потичу из атмосфере у којој је улога Светог Духа минимизирана, јер Filioque - видјели смо то, уводи субординацију у Свету Тројицу. Консеквентно то доводи до преваге рационализма у западној теологији, а касније и у цјелокупној научној мисли, која и јесте прави дериват западне теологије. Зато Хомјаков и каже да „другачије и није могло бити: јер на место Духа Божијег, који се удаљио, дошло је царство чисто рационалистичке логике.“^[50] Западни раскол је за Хомјакова, према томе, ,,самовољно, ничим заслужено изопштавање целог Истока, освајање монопола Божанског надахнућа – речју, духовно братоубиство. Такав је смисао велике јереси против васељенскости Цркве, јереси која вери одузима њену духовну основу и управо је тиме чини немогућом.“^[51] Хомјаков, међутим, позива западне хришћане да се покају и исцијеле од заблуде. Он на једном мјесту каже: „Ја га^[52] преклињем да учини духовни подвиг: да се ишчупа из рационализма, да осуди изопштење изречено источној браћи. (...) Болест је смртоносна, али исцељење није тешко, оно захтева само акт праведности.“^[53]

Хомјаковљево „Писмо Србима“ данас је актуелније него икада. Писано је 1860. године, непосредно пред његову смрт. Може се слободно рећи да се главна тема тог писма у многоме поклапа и са темом овог текста. Једно је сигурно: Срби до дана данашњег нису добро прочитали ово писмо. Није нам намјера да овдје детаљно излажемо шта је Хомјаков све рекао у том писму, али навешћемо неке најзанимљивије савјете, који су до дана данашњег примјењиви. Прво, упозоравао је наше претке који су се тек ослободили турског ропства, на безумност Грка. Тврди да они у својој гордости и поноситости превазилазе чак и Рим. Он каже: „Богу је било угодно изабрати њихов језик за прослављање Његовог имена, а њих за распострањење вере у свету. Незаборавна је памет њихових мученика, незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили многи народи, и ми, Словени, од њих смо добили своје најбоље благо, истинито познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су помрачени западни народи. (..) Али ради тих заслуга су се понели до безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу браћу. Веру којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је исповедају, но као своју грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као слуге и посвојчад.“^[54] Узевши у обзир поступке Патријарха цариградског Вартоломеја и његових неканонских интервенција у питања других помјесних Цркава, ове Хомјаковљеве ријечи и данас нас опомињу да према Грцима треба бити опрезан. Њихове аспирације према овим просторима, добро су познате. Вјечита борба за власт и доминацију. Као да циљ није ширење очинске и братске љубави, него чиста доминација. Примјер Украјинске Православне Цркве је најбољи доказ за то. Крв хиљада невиних жена, дјеце, стараца и војника (како руских, тако и украјинских) налази се и на рукама овог лицемјера и новог Кајафе. Данашња Украјина је најбољи примјер „љубави“ цариградске тзв. „Мајке Цркве“ према другим православним народима.

Осим овога, Хомјаков нас упозорава на све погубности Петрове реформе. Једна од њених најстрашнијих посљедица је стварање оштре класне подјеле у руском друштву. Са Петровом реформом имамо појаву аристократије са једне стране, а са друге стране поробљавање сељака – дојучерашње равноправне браће и сестара ових првих. Милиони сељака су готово преко ноћи постали робови. Познато је да је копистичка аристократија опонашала западњаке у свему. Од језика којим су се служили (нарочито француског језика), стила живота, моде облачења, манира и свега осталог. Нарочито се истицао презир према сељацима. Они су за њих постали нижа каста. Хомјаков упозорава Србе да код њих не буде виших и нижих. Сви смо једнака браћа у Христу. Међутим, Срби се подијелише на више и ниже. Тако и ми добисмо своју самопрокламовану „аристократију“ – наше прозападно оријентисане људе. У очима ових „племића“ све што је истински српско и православно је презира достојно. У њиховим очима, они су освијештени грађани, а остали су другоразредни људи, примитивци и сељаци. За себе воле да кажу да су они „пристојна Србија“. Испада онда да је онај други дио Србије непристојан. Многи међу њима се гнушају ријечи народ. Они нису народ, они су грађани – умишљена и уображена елита. Недавно је један бивши свештеник и истакнути српски теолог, очито и сам у потпуности прожет западним духом, изјавио је гостујући у једној емисији да ријеч народ код нас треба забранити. Да би поткријепио ту своју чудовишну мисао, призвао је у помоћ, ни мање ни више него изјаву Хајнриха Химлера који је рекао: „Када чујем ријеч народ, ја се одмах ухватим за пиштољ“. Начин иступања овог бившег свештеника и школованог „теолога“ се у потпуности уклапа у дух „псеудоморфозме доситејизма“ о којој говоримо. Сјетимо се Шпенглеровог поређења Толстоја и Достојевског. За њега Достојевски је светац, а Толстој револуционар. Достојевски представља све оно што је руско у руском човјеку, док је Толстој истински западњак. Достојевски је сав у руском тлу, а Толстој и поред свег свог мучења чезне за велеградским животом. Не заборавимо Шпенглеров закључак да Толстој прича о Христу, а мисли на Маркса! Ова аналогија се савршено поклапа и када је у питању савремена српска либерална теологија. Не можемо се отети утиску да и данас многи наши теолози када говоре о Христу заправо мисле на Маркса. Говоре о слободи и личности, а мисле заправо на револуцију. А о револуцији смо говорили када смо говорили о нихилизму. Циљ револуције није духовни преображај, него рушење. Зато многи од њих често и подржавају разне протесте и митинге. Промовише се и тзв. ,,теологија бунта" - шта год то значило. Против чега бунт? Једина истинска револуција и побуна коју је Христос проповиједао је револуција против старог човјека Адама у нама, против клица палог Адама, а то су гријех, смрт и ђаво. Све остало је чист идол и „златно теле“. Циљ је смрвити свој его и свести га на нулу. Тај его нас је и одвео у смрт. Пошто је он коријен наше пропасти, треба га напросто ишчупати. То се међутим, не може постићи никаквим „хипи“ заобилазним методама. Једини начин да се то постигне дат нам је у благодатно-подвижничком Предању Цркве, кога треба читати и разумијевати онако како су то радили Свети оци, а не како се коме прохтје. Свака релативизација и наводна контекстуализација овог Предања је загарантован пут у пропаст. Релативизација је управо једна од гордих кћери нихилизма. Ако нема апсолутних мјерила нити апсолутних истина, тј. Бога Истине, онда је све релативно. Све подлијеже измјенама и промјенама. Ништа није чврсто и постојано. Све тече (лат. Panta rei). Другим ријечима, све тече у непрегледно море ништавила (нихилизма). Оно што је за тему овог рада индикативно, је да се управо исти западни, тј. шпенглеровски речено „фаустовски дух“ -  налази у позадини и руске и наше српске заблудјеле интелигенције. Зато ће ова интелигенција увијек храмати на једну ногу. Она није истински нити „западно-фаустовска“, нити „источно-православна“. Она је копистичка и имитаторска. Зато је и јалова.

Навешћемо још један сликовит примјер којим нам Хомјаков у „Писму Србима“ указује на сву штетност некритички примљене западњаштине и европејштине за руски дух. То је примјер флоте Петра Великог: „Свима је познато да су брегови Црног мора пре цара Петра Великог припадали Турској, и само је ушће Дњепра било у рукама руских козака, наше браће Запорожаца. Они нису имали ни лађа, ни могућности да их граде. На лаким чамцима, често и на ораницама, пуштали су се они на бурно море, страшно још из старине морнарима, страшно и сада поред свег савршенства морске пловидбе, и налетали су у хиљадама на брегове вечних непријатеља хришћанског имена. Од Батума до Цариграда ширили су страх и трепет.“^[55] Али, све се мијења доласком цара Петра Великог са реформом руске флоте и њеном новом организацијом по принципима западних флота. Некадашњи застрашујући козаци сада постадоше предмет подсмјеха. Хомјаков пише: „Они су постали сасвим други људи, а не они који су били пре. Цар Петар почео је први градити у нас велике лађе, по угледу на холандске (и за то му част и слава!), али паметном послу он је додао велику лудост. Имена свих делова лађе, све речи које се тичу пловидбе, све речи за команду он је узео од Холанђана. Какве су се јавиле последице? Таквих немачких речи, таквих имена која су за руско ухо без икаква смисла, и која руском уху не представљају ништа, накупило се на хиљаде. И сад ступа на лађу будући морнар, човек кога је Бог одбарио необичном окретношћу и смелошћу, човек као и они који су у стара времена са уским чамцима разоравали обале Црног мора, потресали Цариград и уништавали турске флоте – али он не ступа сад у морнаре, већ у ђаке. Он мора да учи напамет хиљаде бесмислених речи, које му необично звуче, и у том бесмисленом учењу пролазе године његове ватрене и живе младости. Уместо да заволи свој посао, да стиче морнарско искуство, он постаје равнодушан и добија чак и неку одвратност од свога посла, од своје лађе, па и од самога себе. Прођу године, и морски јунак претвори се у полумртви немачки речник. Сва руска земља претворила се у једну лађу на којој се чују само речи немачке команде.“^[56] Нешто слично догађа и са лађом српском народа. И код нас, на свим дијеловима наше српске лађе, све више одјекују ријечи њемачке и англо-саксонске команде.

За сам крај навешћу и примјер чувеног савременог руског философа Александра Дугина. Нема спора да је Дугин један од ријетких савремених руских интелектуалаца који су чули позиве великих Руса из прошлости о неопходности враћања себи, својој традицији и Православљу. Неопходно је одбацити оно старо и труло – европско и западно – које нас не води напријед, него је, напротив, декаденто и уназађујуће. Позната је и крилатица која се може наћи на његовом сајту Геополитика.ру, а која гласи: Carthago delenda est. (лат. „Картагина мора бити избрисана“). Ова фраза везује се за античка времена и Катона Старијег (239-149 прије Христа), војног трибуна и цензора. Након путовања у Картагину запрепастио се богатством и дубоким неморалом обновљене Картагинске државе. Иако је Рим био успјешнији у оба Пунска рата, Картагина је на волшебан начин успјела да се обнови и да постане моћна држава. Катон је постао свјестан опасности која ће Картагина постати за Рим. Зато је сваки говор у Сенату Катон започињао и завршавао са горепоменутом фразом. У новом Дугиновом контексту ово значи сљедеће: Запад је нова Картагина. Морамо напоменути да је Картагина била земља у којој је поштован језиви и сатанистички култ бога Ваала (Баала). Картагинска цивилизација је поникла на темељима приношења људских жртава (мале дјеце и беба) које су приношене Ваалу. Одатле и име њиховом најистакнутијем сину - Ханибал (милост Ваалова). Рим, иако пагански у античка времена, ипак је био свјетлост у поређењу са Картагином. Људске жртве као вид вјерског ритуала су постојале, али не као у Картагини, те су чак развојем Рима скоро нестале (посљедња људска жртва у Старом Риму принесена је 216. године прије Христа, након једног војног пораза, а потоњи римски историчари су их се гнушали). С друге стране, темељи Картагинске државе су почивали на овом језивом култу. И тако је Катон Старији, предосјетивши „милост Ваалову“ захтијевао да се „Картагина избрише“, те да се покрене Трећи Пунски рат – што ће се на крају и остварити.

Када погледамо савремену западну цивилизацију која је некада била хришћанска, можемо видјети да се „милост Ваалова“ на велика врата вратила. Ваал је у стара времена оличавао култ плодности и материјалног благостања, данашњим рјечником - новца. Цјелокупна данашња цивилизација је управо заснована на новцу. Све се око новца врти. Опет, и то је настало као посљедица кретања западног ума. Сјетимо се чувене књиге „Протестантска етика и дух капитализма“, Макса Вебера, у којој аутор на детаљан начин објашњава како је капитализам, тј. предаторска трка за новцем, настао као дериват етике протестантизма.^[57] Друга западна умотворина: развратна ЛГБТ+ идеологија и родне теорије умногоме нас подсјећају на развратни култ древне сумерске богиње Иштар.^[58] Обреди вршени њој у част били су сакрална проституција и педерастија (њене „свештенице“ били су тзв. ,,асину“ и „кургару“ – мушкарци који су се облачили у жене и причали женским гласовима). Ту је и трећа западна умотворина: промовисање абортуса и еутаназије као аката „човјекољубља“. Овдjе нам се враћа и трећи морбидни идол старог свијета – Молох који је био незасит дјечије крви. На сцени имамо, дакле повратак „црног старозавјетног тројства“ – Ваала, Молоха и Иштар. Они су дошли као посљедица одбацивања праве (православне) вјере од стране Запада (незаконитим уметањем ријечи Filioque у Символ вјере) и уласка у фазу духовне декаденције и пропасти. Цјелокупно западно друштво плива у жртвоприношењу људи, (сакралној) проституцији и перверзијама, које се чак промовишу и дјеци у школама. Силни ратови које су они кроз историју водили, а и данас их воде, крсташки ратови, инквизицијa и спаљивањe људи на ломачи, материјалистичке и нихилистичке философије и науке, сексуалнa револуцијa, холивудски филмови и серије који руше хришћански морал, промоција содомије и настраности у виду ЛГБТ идеологије и родних теорија, само су мали примјер онога што Дугин сматра да „треба бити избрисано“.  Нова Картагина (Запад) морају бити у идеолошком смислу избрисани - не насиљем и ратовима, него настојањем да нашу идеју, базирану прије свега на православој вјери и традицији презентујемо цијелом свијету и да их позовемо на сарадњу. Наш је задатак је да, живећи нашу православну вјеру (базирану прије свега на синајско-исихастичком искуству), нашом богословском и снажном интелектуалном дјелатношћу, нашим бројним писаним радовима и књигама, који ће третирати ову тему, учинимо да свјетлост Православља „избрише“ и више него очите демонске утицаје на свим пољима. Такав треба да буде наш одзив на сарадњу са другима. Одатле и прича о мултиполарнпом свијету. Не више само један центар (било да је то Ватикан, Лондон или Вашингтон) одакле би се диктирала нечија једнострана воља. Идеја је да се у мултиполарном свијету свачији глас мора подједнако чути и поштовати – без обзира на финансијску или војну моћ земље. Не доминација, него истински дијалог и сарадња. Али, да бисмо то могли, ми с наше стране прво морамо да разграничимо шта је то наше, а шта је оно што смо увезли са стране и што је вјештачки припојено нашем духу. Битка за постмодерну и данас траје. Дугин чак и саме западњаке позива да се врате својим истинским коријенима, који су исти као и наши - хришћански. Неопходно је вратити се нашем „крајеугаоном камену“ - православном Христу којег су одбацили наши интелектуалци након Доситејеве реформе - и опет све сазидати на Њему: и државу, и школство и  и породицу и све остале гране друштва.

Најпознатије Дугиново дјело, „Четврта политичка теорија“, у коме нам  он објашњава како су након након Француске револуције 1789. године и слома поретка средњовјековне Европе –– на сцену ступиле политичке теорије: прво либерализам, а затим као одговор на њега комунизам и нацизам (у италијанској верзији фашизам). У међусобној борби, либерализам је најзад изашао као побједник: 1. нацизам (фашизам) је побијеђен 1945. године, а 2. комунизам 1991. године распадом Совјетског савеза. Либерализам је побиједивши одмах мутирао у свакодневницу: трошаџијство (конзумеризам), индивидуализам, постмодернистички стил фрагментисаног субполитичког битка.^[59] Свака од трију политичких теорије имала је свој субјекат. Субјект комунизма била је класа. Субјект фашизма – држава (у италијанском Мусолинијевом фашизму) или раса (у Хитлеровом националсоцијализму). У либерализму је субјект индивидуа ослобођена од сваког облика колективне самосвојности, сваке припадности (франц. l’appartenance). Управо ту искрсава феномен глобализације, јавља се модел постиндустријског друштва, почиње епоха Постмодерне. Индивидуални субјект није више исход избора већ општeобавезна датост. Човјек је ослобођен припадности, идеологија људских права постаје општеприхваћена и општеобавезна (макар у теорији). Човјечанство које се састоји од индивидуа природно тежи универзалности, постаје глобално и уједињено. Тако се рађа пројекат „свјетске државе“ и „свјетске владе“. У посљедњој етапи либерализам престаје да буде Прва политичка тероија и постаје једина постполитичка пракса. Долази „крај историје“ (како је то говорио Френсис Фукојама), политику замјењује економија (свјетско тржиште), државе и нације се увлаче у котао свјетске глобализације на претапање (енг. melting pot).^[60] То је све оно што данас тако болно осјећамо на нашој кожи. Због тога Дугин истиче да нам је пријеко потребна Четврта политичка теорија. Она не смије бити наставак ниједне пређашње теорије. Четврта политичка теорија – по Дугину – треба да буде усредсређивање у заједничком пројекту и заједничком пориву свега оног што је одбачено, срушено, понижено током изградње „друштва спектакла“ (постмодерне). У Јеванђељу се каже: „Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла“ (Мат. 12, 10). Дугин нас управо позива да се укључимо у „битку за Постмодерну“. Традиција (религија, хијерархија, породица) и њене вриједности срушене су у освит Модерне. Заправо су све три политичке теорије замишљене као вјештачке идеолошке конструкције људи који (различито) поимају „смрт Бога“ (Фридрих Ниче), „скидање чаролије са свијета“ (Макс Вебер), „крај сакралног“. У томе се састојао живац Новог доба: на мјесто Бога долазио је човјек; на мјесто религије – философија и наука; на мјесто Откривења – рационалне, вољне и технолошке конструкције. Али, док се у Постмодерни Модерна исцрпљује, у исти мах се завршава и раздобље отвореног „богоборства“. Људи Постмодерне нису ненаклоњени већ равнодушни према религији. Штавише, одређени аспекти религије, који се по правилу тичу подручја пакла („бјесовска текстура“ философа-постмодерниста), прилично су привлачни.^[61] Зато, према Дугину, главни елемент Четврте политичке теорије треба да буде – Теологија. Она се полако враћа на сцену. Свједоци смо да о теологији данас говоре чак и они који су се до јуче заклињали у свој атеизам и агностицизам. А пошто се теологија враћа, Постмодерна (глобализација, Постлиберализам, постиндустријско друштво) лако се препознаје као „царство антихриста“ (или његових аналога у другим религијама – „деџал“ код муслимана, „ерев рав“ код Јудејаца, „кали-југа“ код Индуса итд.) И сада то више није нека метафора која мобилише масе, то је вјерска чињеница - чињеница Апокалипсе.^[62]

Дугин често истиче да је либерализам поникао из англо-саксонске протестантске борбе против колективизма Римокатоличке Цркве. Након побједе над фашизмом и комунизмом мутирао је у свакондевницу конзумеризма, промоције хедонизма, холивудских филмова, порнографије и релативизацију традиционалне породице. Посљедња фаза либерализације јесте ослобађање од колективних типова сексуалности (мушког и женског пола). Са ЛГБТ и флуидним родним („џендер“ и „квир“) теоријама уводи се преко 100 родова („џендера“, од енг. gender), од којих је најновији да се можеш изјаснити као једно од годишњих доба. Према Дугину сљедећа фаза, послије ове би била ослобађање човјека од његове човјечности - трансхуманизам, вјештачка интелигенција и сајбернизам.^[63] Дакле, потпуна дезинтеграција људског бића какво смо до сада познавали. Православна теологија мора да се укључи у борбу против овога. Она мора да постане темељ прије свега нашег образовања, а онда и осталих аспеката друштва. То је услов sine qua non. Ако прије свега наше образовање и даље буде фалширало западну мелодију, не можемо да рачунамо на неку значајну промјену. Када је Србија у питању, Дугин је на промоцији своје књиге у Београду истакао да би Србија требало да има сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, Цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вриједности. Наравно да би традиционалне вриједности требало допуњавати и развијати признајући њихова ограничења, али их треба искористити као упориште у борби против политичке модерне.^[64]

Ништавило и празноћа који су остали иза терора нихилизма претходне три политичке теорије морају бити испуњени Садржајем и Смислом: православним Христом. Ми, православни теолози не смијемо овдје остати по страни. Наш задатак је да иступимо, те да свијету понудимо и посвједочимо сво богатство наше православне исихастичке мисли, баш онако како је то у своје вријеме чинио и Свети Сава.

Пред крај, навео бих ријечи Светог аве Јустина Поповића који у свом чланку „Лелек за Христом“ каже сљедеће: „По вољи Провиђења ми живимо на географској и религиозној раскрсници Истока и Запада. И стога се, ваљда, често обретемо на мучном беспућу. Јесте ли приметили како на нашу православну душу не иде рационалистичко-схоластичка просвета Римокатоличке и протестантске Европе? То се тако јасно огледа у идејној и моралној пометености већег дела наше интелигенције. Однарођена, она је изгубила православно осећање и православну орентацију у главним проблемима живота и смрти. Просвета у стилу европског Aufklarung-а (њем. просвећеност) никад за нас не може бити просветом. Православно осјећање, православно сазнање хоће и признаје само Светитеље за просветитеље, и само Светост за свјетлост. Дубока је глад наше душе, дубља но што многи интелигентни наши слуте; нико је осим Господа Христа и Његових Светитеља - просветитеља утолити не може.“^[65]

Да не бисмо доживјели судбину „етрурске младе“ неопходно је да што прије наше биће одвојимо од западне цивилизације и њеног нихилизма. Најприје треба почети од образовања. У образовању је кључ. Видјели смо да је Доситејева псеудоморфоза управо одатле кренула у подривању светосавских основа на којима је почивао српски дух. Сада је потребно да и ми кренемо тим стазама, с тим што ћемо са њих уклањати Доситејев кукољ, а на његово мјесто засађивати образовање засновано на светосављу и Православљу. Само на тај начин, моћи ћемо, не само утолити нашу духовну глад, него и понудити (синајско-исихастичку) сламку спаса свијету који по свему судећи иде у пропаст.

Бојан Чечар, протођакон

 

---

[1] Лазић, М. , „Српска естетика аскетизма“, Библиотека Тавор, Београд 2008. година, стр. 302.

[2] Поповић, Ј. , ,,Човек и Богочовек“, Манастир Ћелије, Ваљево 2018. године, стр. 45.

[3] Хегел, Г.В.Ф. , ,,Феноменологија духа“, БИГЗ, Београд 1986. године, стр. 2.

[4] У уводу у „Капитал“ Маркс каже: „По својој основи, мој дијалектички метод не само да се разликује од Хегеловог, него му је и директно супротан. За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самосталан субјекат, демијург стварности која сачињава само његову спољашњу појаву. Код мене, обрнуто, мисаоно није ништа друго него материјално пренесено у човекову главу и у њој прерађено.

Мистификаторску страну Хегелове дијалектике критиковао сам пре скоро 30 година, у време кад је још била у дневној моди. Али баш када сам радио на првом тому Капитала налазили су досадни, претенциозни и осредњачки епигони који данас воде главну реч у образованој Немачкој, уживање у томе да с Хегелом поступају онако како је у Лесингово време ваљани Мојсије Менделсон поступао са Спинозом, наиме као с липсалим псом. Зато сам јавно признао да сам ученик тог великог мислиоца, па сам у глави о теорији вредности овде онде и кокетирао с његовим начином изражавања. Мистификација коју дијалектика трпи у Хегеловим рукама ни најмање не побија чињеницу да је он први обимно и свесно изнео опште облике њеног кретања. Код њега дијалектика дуби на глави. Морамо је окренути тумбе да бисмо у мистичном омоту открили рационалну језгру“. Маркс, К. , „Капитал“, Београдско издавачко-графички завод и Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1973, стр. 25.

[5] https://www.marxists.org/subject/anarchism/nechayev/catechism.htm

[6] Роуз, С., ,,Нихилизам, коријен револуције новог доба“, Синај, Бијељина, 2021. године, стр. 67.

[7] Шопенхауер, А. , ,,Свет као воља и представа“, Feniks libris, Београд 2018. година , стр. 17.

[8] Атанасијевић, К. , ,,Југословенски мислиоци“, Библос Фронесис, Београд 2023. година, стр. 135.

[9] Атанасијевић, К. , Исто, стр. 136. Подебљао Б.Ч. – Шопенхауеровски песимизам.

[10] Атанасијевић, К. , Исто.

[11] Исто, стр. 137.

[12] Исто, стр. 139.

[13] Исто, стр. 139.

[14] Исто, стр. 140.

[15] Исто, стр. 140.

[16] Владика Лукијан није једини свештеник који се диви Доситеју. Недавно сам имао прилику да послушам један интервју, тзв. „подкаст“ на друштвеној мрежи „Јутјуб“ са једним у нашој јавности истакнутим теологом и бившим свештеником, који се такође диви овом типу „просвећивања“. У стилу доситејевштине, овај наш теолог прича о некаквој апстрактној слободи, о борби против ауторитета Цркве, о потреби развијања индивидуалности наспрам колективности нашег народа, и о многим другим другим неолибералним фиктивним мантрама.    

[17]На примјер, оптимизам који провејава кроз пјесничку посланицу Деспота Стефана Лазаревића Слово љубве, произлази из његове вјере у Апсолут, Бога, Вјечну и непролазну Истину, те есхатолошке вјере у коначну побједу Добра и Царство Небеско. Упоредити дух и расположење у стиховима Деспота Стефана са горенаведеним стиховима пјесника песимиста:

 

„Лето и пролеће Господ сазда,

као што и псалмопевац рече,

и у њима красоте многе:

птицама брзо, весеља брзо прелетање,

и горама врхове,

и луговима пространства,

и пољима ширине;

и ваздуха тананог

дивним неким таласима брујање:

и земаљске дароносе

од мирисних цветова, и травносне;

али и саме човекове природе

обнављање и веселост

достојно ко да искаже?

 

Ово све, ипак,

и друга чудна дела Божја,

која ни оштровидни ум

сагледати не може,

љубав превазилази.

И није чудо,

јер Бог је љубав,

као што рече Јован син громов.“

[18] Радовић, А. ,,Светосавско и просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, чланак објављен у збирци „Православна теологија“, Богословски факултет, Београд 1995. године,  стр. 380.

[19] Свети Григорије Палама, ,,Господе просвети таму моју“, Беседа 16, Образ Светачки, Београд 2005. година, стр. 143.

[20] Свети Григорије Палама, ,,Полемичка слова“ (4-7), Беседа, Нови Сад 2014. година, стр. 241.

[21] Свети Григорије Палама, Исто, стр. 412-413.

[22] Радовић, А. ,,Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, стр. 389. Подебљао: Б.Ч.

[23] Наведено према: Радовић, А., Исто, стр. 389.

[24] Исто, стр.389.

[25] Исто, стр. 389.

[26] Исто, стр. 391.

[27] Исто, стр. 411-412.

[28] Шпенглер, О., ,,Пропаст Запада“ (Књига  2), Службени гласник, Београд 2020. године,  стр. 199

[29]Исто. Подебљао Б.Ч.

[30] Исто, стр. 207.

[31] Толстој, Л. Н., ,,Јеванђеље“, Metaphysica, 2004. година , стр. 14.

[32] Шпенглер, О., ,,Пропаст Запада“, стр. 207.

[33] Исто, стр. 207-208.

[34] Исто, стр. 206.

[35] Шпенглер говори о 6 цивилизација: 1. индијска, 2. кинеска, 3. египћанска, 4. античка, 5. европска и арабљанска. С друге стране, Данилевски наводи 11 културно-историјскиих типова (цивилизација): 1. египатска, 2. кинеска, 3. асирско-вавилонско-феничанска, 4. индијска, 5. иранска, 6. јеврејска, 7. грчка, 8. римска, 9. новосемитско или арабијска, 10. германо-романска или европска.

[36] Данилевски, ,,Русија и Европа“, Нолит, Београд 2007.година , стр. 207.

[37] Исто, стр. 207.

[38] Достојевски, ,,Писмо Н.Н. Страхову“  од 30. марта 1869. године

[39] Достојевски, ,,Писма - Књига 2“, стр. 152.

[40] Киријевски, И.В., ,,Ка целовитом уму“, Библос, Отачник, Београд 2021. године, стр. 33-34.

[41] Исто, стр. 35.

[42] Исто, стр. 36-37.

[43] Исто, стр. 37-38

[44] Подебљао Б.Ч.

[45] Подебљао: Б.Ч.

[46] Исто. стр. 97-98.

[47] Хомјаков, А.С., ,,Црква је једна“, Zepter book world, Београд 1999. година, стр. 11.

[48] Исто, стр. 36.

[49] Исто, стр. 37.

[50] Исто. стр. 43.

[51] Исто. стр. 70.

[52] Западњака - прим Б.Ч.

[53] Исто. стр. 71.

[54] https://www.ljudigovore.com/2015/05/aleksej-stepanovic-homjakov-1804-1860-pismo-srbima/

 

[55] Исто.

[56] Исто. Подвукао Б.Ч.

[57] Текст у којем детаљно анализирам ово дјело: „Православна етика и дух капитализма“.

[58] Детаљније о овоме у чланку: Бојан Чечар - ,,Срби и повратак богова (идола): Ваала, Иштар и Молоха“.

[59] Дугин, А, ,,Четврта политичка теорија“, електронско издање.

[60] Исто.

[61] Исто.

[62] Исто.

[63] Tucker Carlson, “Schwab, Transgenderism, an AI (Russian philosopher Alexandr Dugin): https://www.youtube.com/watch?v=GIULmTprQ6o – приступљено:април 2024.год.

[64] https://stanjestvari.com/2019/12/05/dugin-iv-politicka-teorija/

[65] Поповић, Ј., ,,Човек и Богочовек“, стр. 54-55.