О ПОТРЕБИ ЗА НЕПРЕСТАНИМ СМИЈЕХОМ И ЦЕРЕКАЊЕМ (О НИХИЛИЗАМУ)

Свети Јован Златоусти, у тумачењу Јеванђеља по Матеју (6. бесједа), пише да се Христос никад није смијао, нити се смјешкао, али је зато често плакао.

Не знам да ли је ово историјски тачно или не - велики Златоусти то боље зна - али мислим да би било добро да се мало уозбиљимо. Наши преци су били прилично озбиљни људи — велика већина њих. Постојала је радост и смијех, али је било више мјере. Овде не говорим о нормалној људској потреби за шалом и смијехом, него о готово патолошкој потреби за непрестаном оргијастичком зафрканцијом и масним шалама. Данас мјере нема ни у чему, па ни у потреби за шалом и смијехом. Наши преци се нису клеберили на сваком кораку, али зато нису били безнадежни и имали су велику вољу за животом. Ми се клеберимо и церекамо непрестано, а у непрестаном смо страху и грчу од смрти. Од многих се може чути да им се више не живи. Смијех и церекање гдје год да се окренеш, а депресија и анксиозност царују. Како? Зашто? Због чега?

Мислим да је проблем настао онда када је, након Другог свјетског рата, држава почела да сузбија вјеру у народу. Ту празнину је ваљало некако попунити. И онда крећу непрегледне серије и емисије смијеха и церекања. Одатле Чкаља, Камионџије, Жикина династија, Бољи живот, Срећни људи, Аудиција, Курсаџије и други. Маскирање нихилизма свакодневнице бесмисленим ликовима, њиховим животима и још бесмисленијим порукама. И на то све – неуротичан смијех. 

Сатира је други вид нихилизма. Нушић. Све је бесмислено и свему се треба наругати и насмијати. Нема сврхе у животу. А опет, и Нушић је дошао са Доситејем и његовим рационалистичким образовањем. Данас је то бесмислени Кесић и њему слични. Што је најинтересантније, Кесић готово да има и статус интелектуалца. Његова се ријеч са великом пажњом прати. Као да неки велики мудрац бесједи.

Сатира ми је увијек била одвратна. Она је ругање самом себи.

Зато – више Исихазма (молитвеног тиховања ) и суза, а мање смијеха, комедије, сатире и церекања. Више плача по Богу, а мање смијеха и церекања сопственим гријесима.

Знам да ће неко рећи: ,,Неваља пуно затезати стријелу јер ће пући лук..." С друге стране, ако је нимало не затегнемо  неће нидокле добацити. Ми смо генерација људи која себи само попушта и повлађује. Мислим да је вријеме да се мало затегнемо и утегнемо.

На једном мјесту у својој ,,Лествици", велики Свети Јован каже: ,,Производ гвожђа и камена је ватра. Производ многоговорљивости и шале је лаж. Лаж је ишчезнуће љубави. Кривоклетство је порицање Бога. Ниједан паметан човек не би требало да мисли да је лаж мали грех, јер нема греха против кога би Пресвети Дух изрекао тако страшну пресуду као против лажи. Ако ће Бог погубити све који говоре лаж, као што Давид каже (Пс. 5, 7), шта тек заслужују они који лаж спајају са заклетвом? Виђао сам људе који се хвале својом лажју, и који духовитошћу и шупљим фразама изазивају смех, те код слушалаца жалосно искорењују плач.

Када нас демони виде како у самом почетку покушавамо да слушање непристојних прича опасног предавача избегнемо као кужну болест, тада покушавају да нас обману помоћу две помисли: „Немој да вређаш приповедача", шапћу нам; или „Немој се приказивати побожнијим од осталих". Одскочи, не оклевај! Иначе, смешне мисли узнемираваће те за време молитве. И не само избегавај, него и побожно растурај такво рђаво друштванце, бацајући пред њих на средину помисао на смрт и последњи суд. Боље ти је да се при томе попрскаш мало и славољубљем, само да будеш узрочник опште користи."