ВАСПИТАЊЕ, ОБРАЗОВАЊЕ И ПРОСВЕТА

Сви термини у српском језику које данас користимо за појам образованости – као што су васпитање, образовање и просвјета – имају своје дубоке коријене у богословљу и црквеној традицији. Они нису настали у секуларном вакуму, него су се развијали у окриљу хришћанске мисли. 

Васпитање – цјеловито питање човјека

Ријеч васпитање у свом коријену носи смисао питања – али не било каквог, већ цјеловитог питања човјека. Префикс вас- упућује управо на ту цјеловитост: сви човјекови потенцијали – духовни, умни, душевни и тјелесни – требају бити правилно нахрањени и напојени. Знање које се данас стиче у школама често је фрагментарно, мозаично, исцјепкано и раштркано. Такав вид знања не може да утоли дубоку човекову жеђ за истином.

Једини начин да се та празнина превазиђе јесте да образовање поново постави свој главни оријентир у познању Бога. Не знање ради знања, него знање ради познања Бога. Ова друга ријеч – познање – упућује нас на знање засновано на учествовању, на заједници. У том смислу, васпитање добија и свој литургијски значај: благовремено и редовно причешћивање Тијелом и Крвљу Христовом није само залог вјечнога живота и васкрсења из мртвих, него и моћни извор напајања човјека истинским знањем и живим познањем Бога Живога.

Образовање - његовање Божијег образа у човјеку

Ријеч образовање нам још више открива свој дубоки теолошки извор. Неки би можда могли тврдити да се ова ријеч односи на формирање и његовање моралног „образа“ код оних који се уче. Ипак, поново се враћамо на оно што је већ речено: човјек потребује испуњење свих потенцијала свога бића, а не само једног – моралног. Зато једино библијско-теолошко тумачење познатог стиха из Књиге Постања – да је човјек саздан „по образу и подобију“ – даје најсвеобухватније и најпотпуније значење ријечи образовање. Образован је онај који је испунио подобије и постао сличан Богу. Образ представља потенцијал кретања према Богу, а подобије означава само обожење (грч. θέωσις), тј. сједињење с Богом.

Просвета – испуњење нествореном божанском светлошћу

Овај термин понајвише показује саму суштину образовања. Просвећен је истински само онај који је испуњен нествореном свјетлошћу (благодаћу) Духа Светог. Овде треба направити једну малу дистинкцију. Наиме, постоји просвета и постоји просвећеност. То нису исте ствари. Ријеч просвета позајмљена је из православно-исихастичког искуства причешћивања и гледања нестворене божанске свјетлости. Просвећен је само онај који је окупан овом свјетлошћу. То није његова природна свјетлост или свјетлост његовог природног разума (лат. ratio naturalis), него свјетлост којa се добија из причастности са нествореном божанском свјетлошћу. Овакву просвету код нас је увео и основао Свети Сава. У оваквој просвети, истински просветитељ може бити само светитељ. Главни циљ ове просвете није стварање, како бисмо данас рекли, интелектуалаца, већ светитеља.

Постоји и просвећеност. Ријеч просвећеност (фр. Lumières, њем. Aufklärung, енгл. Enlightenment) односи се на идеју просветитељства на Западу, који се јавио у 18. вијеку. Заснивао се на идеалима ,,здравог разума" (лат. ratio), науке, индивидуалне слободе и критике ауторитета (нарочито Цркве и монархије). Најзначајнији представници овог покрета били су Волтер, Русо, Дидро, Кант. Кључне идеје просветитељског покрета били су рационализам, секуларизам, прогрес, људска права, итд. Међутим, и ова тзв. просвећеност проистиче из средњевјековне западне теолошке мисли. Хуманизам и ренесанса, као и сам протестантизам са својим великим интересовањем за природне науке, појавили су се као одговор на мртвило римокатоличке схоластичке мисли. Међутим, и једној и другој струји – како римокатоличкој, тако и протестантској – заједничко је интересовање за људски разум и материјални свијет. За разлику од православног исихазма, схоластичари, предвођени Томом Аквинским, учили су о такозваној „природној свјетлости разума“. Та мисао се, на овај или онај начин, сачувала и у хуманизму, и у ренесанси, као и у протестантизму. Дакле, коријени западне просвећености су теолошки. Ту просвећеност у Србију је донео Доситеј Обрадовић. Она је у суштинској супротности са просветом Светог Саве. Управо ће присталице ове просвећености бити они који ће доћи на „генијалну“ идеју да нам Црква, теологија, вјеронаука, религиозна мисао уопште и мошти светаца више не требају.

На парадоксалан начин, они ће се борити против светаца и њихове просвете нествореном божанском светлошћу, али ће у исто време заступати и говорити о некаквој „секуларно-здравозасумској“ просвети, образовању и васпитању.

Било како било, и просвета и просвећеност своје поријекло дугују теолошкој мисли (и Истока и Запада). Уколико савремени секуларисти заиста желе да коначно раскрсте са „слијепом вјером“ и „мрачњаштвом“, предлажем да изуме своје сопствене термине – а да нама врате наше.