СВИ СУ СИЛА И МОЋ ДОК СЕ ХРИСТОС НЕ ПОЈАВИ

Сви су сила и моћ док се Христос не појави, а онда ће проплакати сва племена на Земљи!

Сви букачи и галамџије, сви јеретици и лажови који народе заводише и још увијек заводе, сви пророци и мудраци лажних религија који Христа с обичним човјеком изједначише, сви горди рационалисти и сви емпиристи, сви дарвинисти и сви нихилисти, сви песимисти и апсурдисти, сви комунисти и сви нацисти, сви агностици и сви атеисти, сви умишљени хуманисти, сви техноцентристи и трансхуманисти, сви безбожни научници, сви глобалисти и либералисти, сви социјалисти и сви капиталисти, сви насилници и људождери који безакоње од памтивјека чинише и људе заводише – сви ће у трену утихнути. Све ће за тренутак да стане. Све ће да затрепери. Када Христос силином Свога Божанства стегне небеса и када знак Крста Његовог на небесима засија снажније од стотину сунца – ужасу њиховом неће бити краја. Тада ће им коначно постати јасно да су се против бодила праћали (Дап. 9, 5) и да сада слиједи Суд из којег неће извући вратова својих (Мих. 2, 3).

О, горди људски разуме, до небеса си се подигао – до пакла ћеш се сурвати!

Спусти се, јадниче и паралисани кукавче. Иако очи имаш, слијеп си да видиш. Слијепило твоје није од физичке немоћи, већ од титанске гордости. Спусти се најзад понизно и смирено са твојих марсовских висина и признај да си без Господа Христа само доли бесплодна смоква, чије ће се гране и стабло у вјечни огањ бацити. Призови Свето Име Његово у своје паклене поноре и из њега ће те на свјетлост Лица Његовог извести. Смири се најзад и нествореном благодаћу испуни се.

Када Господ дође, заћутаћеш гробном тишином. Увидјећеш да је твоја мудрост смрт породила и да ти сада нема онога који би те избавио. Једини лијек је да одустанеш од самога себе и да признајеш да је Христос Син Божији, и да без Њега спасења и покоја не бива. Не варај се да ћеш својом мудрошћу навести птицу Каган да најзад дође у ову долину плача. Она неће доћи.

Не буди силан и моћан уздајући се у самога себе. Истинска сила је свијест о сопственој немоћи и смирењу. Она се тек ту најснажније показује. У таквој души Бог радо пребива. У њој пребива, јер га она у себе својом слободом призива. Бог толико поштује нашу слободу да је ни на који начин не жели нарушити – чак ни по цијену нашег спасења. Христос нас спасе и са десне стране посади нашу људску природу. Она тамо сада равнобожно сједи и у Христу Васељеном управља. Међутим, ако свако од нас жели учествовати у њеној части, мора сам слободно показати Богу да жели да се Он у њега настани. Док год постоји и мала клица гордости и увјерења човјека да може сам и да му Бог не треба, Бог неће преступити границе наше слободе. Тек кад човјек најзад одустане од свог „златног кумира“, од „свога ја“, и скрушено се спусти пред Господом – тада Овај препознаје нашу вољу као позивницу која Га призива да се настани у нас.

Ако такви постанемо, нећемо бити дио оних који ће ужаснуто посматрати Јагње Божије које долази да суди, него ћемо заједно с изабранима клицати: ,,Ево Господа с војскама иде!" (Ис. 13,4). Нећемо се скривати по пећинама и говорити горама: ,,Падните на нас и сакријте нас од лица Онога који сједи на пријестолу и од гњева Јагњетовог" (Откр. 6,16), него ћемо, обасјани нествореном свјетлошћу, радосно изаћи у сусрет Ономе који долази са силом и славом великом (Мт. 24,30).

Умјесто страха – клицаћемо! Умјесто ужаса – познаћемо Љубав која суди с правдом, и радујући се запјеваћемо као у Исаијином пророштву: ,,Ево Бога нашега; њега смо чекали, и Он ће нас спасти; ово је Господ, њега смо чекали, обрадујмо се и развеселимо се у спасењу Његовом’ (Ис. 25,9).“