СУМРАК ,,БОГОВА" СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Како смо, побогу, од великана српског глумишта – од Данила Бате Стојковића, Павла Вујисића, Гидре Бојанића, Зорана Радмиловића, Мије Алексића – спали на ове блиједе, неубједљиве и крајње бесмислене реликте једне пропале титоистичке, југонoстaлгичарске епохе? На људе чији умјетнички домет не добацује даље од јефтине сатире и вулгарног цинизма, чија је једина опсесија да се ругају, исмијавају, пљују и газе све оно што је светo и темељно у српском народу, у српској традицији и православној духовности. И то се нама нуди као култура! То нам се сервира као елита!

Што се мене тиче – комотно можемо затворити сва позоришта, галерије, такозване културне центре и остале установе у којима „дјелују“ овакви културни радници. Јер оно што се тамо производи нема никакве везе с културом народа, с надахнућем, са стваралачким актом који израста из дубине колективне душе. Оно што се тамо данас приказује јесте карикатура културе, њена пародија, мртвачки одјек некада живе и плодотворне стваралачке снаге.

У праву је био Освалд Шпенглер када је тврдио да култура великих и позних градова више није култура – него само њена цивилизацијска ларва. Јер, како каже, она у позној фази живота губи везу с тлом, с народом, с оним сељачким соком из којег је никао сваки аутентични културни израз. И када се та нит прекине – више нема унутрашње снаге духа. Дух пресушује. А кад дух пресахне, наступа распад, декаденција, смрт.

Ми данас живимо управо у том времену – времену када нема ни стваралаштва, ни идеје, ни визије, већ само рециклирање прошлости. Када се на позоришним сценама више не појављују митски јунаци, него кловнови. Када се смијех не рађа из катарзе, него из подлости. Када се сатира не бави пороцима моћних, него светим стварима обичног човјека. То више није култура – то је кловновско поигравање са самим темељима националног бића.

Умјесто да буде светиња, култура је постала циркус. А умјесто глумаца – гледамо маске. Гледамо јефтине имитаторе који својом наводном „храброшћу“ пљују по свему ономе што нису у стању да схвате, нити да воле. Када народ изгуби осјећај за мјеру, када изгуби стид и поштовање према своме – онда више нема ни народа. Онда остаје само пука маса, гомила без идентитета, погодна за манипулацију, за преобликовање, за заборав.

Ми смо данас, дакле, у фази коју је Шпенглер означио као "цивилизацијску" – посљедњу, празну, изванвремену. Свједоци смо, у правом смислу ријечи, сумрака ,,богова" српске културе. А из тог сумрака може нас извући само једно: повратак коријену. Повратак народу. Повратак Богу.

Коментари

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

ФАУСТОВСКИ ЗАПАД: НАШ ПУТ ИЛИ СТРАНПУТИЦА?