ПОД СТАКЛЕНИМ СВОДОМ МАШИНЕ (АЛГОРИТМА)

Све што може човјек, све више може и машина. Штавише, у многим аспектима живота, машина надмашује човјека. Међутим, машина је бездушна. Нема духа који стоји иза ње. Нема слободе – само алгоритам. Ријечи и размишљање (прорачуни) припадају машини. Човјеку, пак, остају дух и осјећања. То је његово. Љубав, осјећања и интуиција – то машина никада неће посједовати.

Могуће је да је управо то један од разлога зашто водећи савремени научници показују извјесну дозу презира према осјећањима и интуицији. Они истичу искључиво функције сиве мождане масе, рад лијеве и десне хемисфере мозга, префронталног кортекса... Према њиховом тумачењу, мозак је рачунар. Унутар такозваног „научног метода“, осјећања су апсолутно безвриједна. Једина важећа метода спознаје истине јесу закони и експерименти провјерљивости. Идеал научног метода јесте математичка сигурност: два плус два једнако је четири.

Сматрају да ће та математичка извјесност донијети срећу свијету, јер ће могућност за грешку бити сведена на минимум или чак потпуно искључена. Људи су, по њима, у прошлости доносили погрешне одлуке зато што су били вођени ирационалним дијелом свога бића – религијским импулсима и осјећањима. Постојале су догме којих су се људи слијепо држали. Те догме и та осјећања, лимбички систем, били су – по њиховој логици – рецепти за катастрофу.

Зато је сада, кажу, задатак науке да наметне „научни метод“ и математику као новог спаситеља, који ће створити рај на земљи. Све људске недаће и несреће, према поклоницима људског разума, нестаће када наука преваспита човјека и „нормализује“ његову природу.

Али, свијет у којем би владала математичка извјесност налик је концентрационом логору. Човјек јесте разумно биће, али не треба заборавити његову ирационалност. Осим духа, човјек има и тијело. А у тијелу обитава ирационалност. Убијеђени смо да нас кроз живот води разум – математички прорачуни мозга. Међутим, чешће се дешава да чинимо супротно од онога што „мислимо“ да је исправно. Не рацио, већ осјећања. Не логика, него каприс. Не прорачун, већ слобода. Као да у нашим удовима дјелује неки други закон – по ријечима апостола Павла.

О овоме снажно говори и Достојевски у „Записима из подземља“. Када се до краја изгради нова „вавилонска кула“, заснована на математичкој сигурности и вјештачкој интелигенцији, доћи ће вријеме када ће, како иронично пише Достојевски, „сви људски поступци бити прорачунати као у логаритамским таблицама до 108 000“, и унесени у књиге у којима ће све бити означено и прорачунато. Биће то енциклопедије новог свијета у којем више неће бити спонтаности, изненађења, грешке – па ни питања, јер ће сви одговори већ бити дати. У таквом свијету појавиће се „кристални дворац“ – зданије савршеног поретка, затвор обојен у златну боју.

Највећа вриједност коју посједује човјек јесте слободна воља. Ништа од ње није веће и светије. Свијет заснован на алгоритму и таблицама није ништа друго до неразрушиви затвор у којем нема слободе. Зато Достојевски с правом пита: „Ех, господо, каква ће то бити своја воља када дотјерамо до таблица и аритметике, када се буде примјењивало само: два пута два су четири? Јер два пута два биће четири и без моје воље! Зар је то слободна воља?“

Говорећи о сабласности „кристалног дворца“, Достојевски закључује: „А ја се можда, зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, што му се ни кришом неће моћи језик исплазити.“

Искључивањем могућности на грешку, човјек ће искључити и слободну вољу. А за разумна бића, свијет без слободе би био раван паклу. Никаква овоземаљска срећа се не може мјерити са слободом. Човјеку је боље и да невино страда и да подноси недаће, него да остане без слободне воље. Слобода је највећи божански дар човјеку. 

Неће математика и математичка сигурност спасити свијет. Само слободно јединство са Богом кроз Његову нестворену благодат, доводи до преображаја цијелог човјековог бића - како духовно-интелигентног тако и тјелесно-вољног. Тада сви потенцијали његовог бића бивају доведени у хармонију и савршен поредак. Само на тај начин, човјек попуњава (Божијом благодаћу) амбис који зјапи у њему. Само тако долази до истинског смисла свога постојања. Само тако постаје истински бог (ат) и срећан. 

Бојан Чечар, протођакон