ЏОН ЛЕНОКС: ЗАБОРАВЉЕНИ КОРИЈЕНИ НАУКЕ

           У сржи сваке науке лежи увјерење да је универзум уређен и складан. Без тог дубоког увјерења, наука не би била могућа. Стога имамо право да питамо: Одакле долази то увјерење? Добитник Нобелове награде за биохемију, Мелвин Калвин, изгледа да нема много сумње у његово порјекло: „Када покушавам да сагледам порјекло тог увјерења, чини ми се да га налазим у основној замисли откривеној пре 2000 или 3000 година, коју су први у западном свијету изнијели древни Јевреји: наиме, да је универзум под влашћу једног Бога, а не производ хира више богова, од којих сваки управља својом облашћу по сопственим законима. Тај монотеистички поглед, чини се, представља историјску основу савремене науке.“

            Ово је веома упечатљиво ако се има у виду чињеница да је у литератури уобичајено да се коријени савремене науке најприје траже код Грка из шестог вијека прије Христа, а затим да се истакне како је, да би наука могла напредовати, грчки свјетоназор морао бити испражњен од свог политеистичког садржаја. На ту ћемо се тачку вратити у наставку. Овдје само желимо указати на то да, иако су Грци свакако у многим погледима били први који су се бавили науком на начин који нам је данас препознатљив, из онога што Мелвин Калвин говори произлази да је стварни поглед на свемир који је највише помогао науци – наиме, јеврејски поглед да је свемир створен и одржаван од Бога – био знатно старији од грчког свјетоназора.

            Ово је, можда, нешто што би, да се послужимо изразом Доукинса (који је, примјећујемо, он сам позајмио из Новог завјета!), требало „викати са кровова“ као противтежу олаком одбацивању Бога. Јер то значи да темељ на којем наука почива – основа са које се њена путања уздигла до ивица свемира – има снажну теистичку димензију.

            На ову околност много прије Мелвина Калвина указао је знаменити историчар науке и математичар сер Алфред Норт Вајтхед. Посматрајући да је средњовјековна Европа око 1500. године знала мање него Архимед у трећем вијеку прије Христа, а да је већ 1700. Њутн написао своје ремек-дјело Principia Mathematica, Вајтхед је поставио очигледно питање: како је могло доћи до такве експлозије знања у тако релативно кратком времену? Његов одговор: „модерна наука мора да произлази из средњовјековног инсистирања на рационалности Бога... Моје објашњење је да је вјера у могућност науке, створена прије развоја модерне научне теорије, несвјесни дериват средњовјековне теологије.“
Вриједи се сјетити сажете формулације Вајтхедовог става коју је дао К. С. Луис: „Људи су постали научници зато што су очекивали законитост у природи, а очекивали су законитост у природи зато што су вјеровали у законодавца.“ Управо је то увјерење навело Франсиса Бекона (1561–1626), који се често сматра оцем модерне науке, да учи како нам је Бог даровао двије књиге – књигу Природе и Библију – и да, ако човјек жели бити заиста образован, треба ум свој посветити изучавању обје.

Многе од највећих личности науке сагласиле су се с тим. Људи попут Галилеја (1564–1642), Кеплера (1571–1630), Паскала (1623–1662), Бојла (1627–1691), Њутна (1642–1727), Фарадеја (1791–1867), Бебиџа (1791–1871), Мендела (1822–1884), Пастера (1822–1895), Келвина (1824–1907) и Клерк Максвела (1831–1879) били су теисти; већина њих, у ствари, били су хришћани. Њихова вјера у Бога, умјесто да буде сметња њиховој науци, често је била главна инспирација за њу и нису се устручавали да то јавно кажу. Покретачка снага Галилејевог истраживачког духа, на примјер, била је његова дубока унутрашња увјереност да је Створитељ, који нас је „обдарио чулима, разумом и умом“, имао намјеру да их не запоставимо, већ да их користимо ради стицања знања које нам је доступно управо преко њих. Јоханес Кеплер је свој мотив овако описао: „Главни циљ свих истраживања спољашњег свијета треба да буде откривање рационалног поретка који је Бог наметнуо природи, а који нам је открио језиком математике.“ То откриће је, по Кеплеру, представљало – у његовој чувеној фрази – „мислити Божје мисли послије Њега“.

Колико је другачија, како биљежи британски биохемичар Џозеф Нидем, била реакција Кинеза у осамнаестом вијеку када су им језуитски мисионари донијели вијест о великим достигнућима науке која су се догодила на Западу. За њих је идеја да универзумом могу да управљају једноставни закони које људи могу да открију била крајње бесмислена. Њихова култура једноставно није била пријемчива за такве појмове.

Непознавање суштине онога што овдје желимо да истакнемо може довести до забуне. Не тврдимо да су сви аспекти религије уопште, а посебно хришћанства, допринијели настанку науке. Оно што желимо да сугеришемо јесте да је учење о јединственом Богу Створитељу, који је одговоран за постојање и поредак васионе, одиграло важну улогу. Не тврдимо да никада није било вјерског противљења науци. Штавише, Т.Ф. Торенс, коментаришући Вајтхедову анализу, истиче да је развој науке често био „озбиљно ометан од стране хришћанске Цркве, чак и када су се унутар ње појављивали зачеци модерних идеја“. Као примјер наводи да је аугустиновска теологија, која је доминирала Европом хиљаду година, имала снагу и љепоту која је довела до великих доприноса у умјетности средњег вијека, али да је њена „есхатологија, која је задржавала идеју о пропадању и колапсу свијета и о спасењу као избављењу из њега, усмјеравала пажњу са овога свијета ка надсвјетском, док је њено схватање сакраменталног универзума дозвољавало само симболичко разумијевање природе и религијску, илустративну употребу ње“, те да је на тај начин „преузимала и освећивала космолошки поглед који је морао бити замијењен ако је научни напредак требао бити могућ“. Торенс такође каже да је оно што је често озбиљно обесхрабривало научни ум била „окамењена представа о ауторитету и његовом односу према разумјевању, која води поријекло од Августина... и која је прва изазвала огорчене приговоре на рачун Цркве“. Галилеј је ту класичан примјер, како ћемо видјети у наставку.

Торенс ипак снажно подржава општи тон Вајтхедове тезе: „Упркос несрећној напетости која се тако често појављивала између напретка научних теорија и традиционалних образаца мишљења у Цркви, теологија и даље може полагати право да је кроз дуго вијекова била мајка основним увјерењима и подстицајима који су посебно довели до настанка модерне емпиријске науке, макар и само кроз своју неуморну вјеру у поузданост Бога Створитеља и у крајњу разумљивост Његовог стварања.“

Џон Брук, први професор науке и религије на Оксфорду, опрезнији је од Торенса: „У прошлости су вјерска увјерења служила као предуслов научног подухвата утолико што су подупирала ту униформност… доктрина о стварању могла је дати кохерентност научном настојању утолико што је подразумијевала поуздан поредак иза протока природе. То не мора значити снажну тврдњу да се без претходне теологије наука никада не би развила, али значи да су поједине представе о науци које су имали њени пионири често биле обликоване теолошким и метафизичким увјерењима.“

У новије вријеме, наследник Џона Брука на Оксфорду, Питер Харисон, изнио је импресивну тврдњу да је доминантна одлика у успону модерне науке био протестантски однос према тумачењу библијских текстова, који је означио крај симболичком приступу Средњега вијека.

Наравно, много је тешко знати „Шта би се догодило да...“, али сигурно није претјерано рећи да би успон науке био озбиљно успорен да једна одређена теолошка доктрина — доктрина о стварању — није била присутна, доктрина која је заједничка јудаизму, хришћанству и исламу. Брук износи здраву опомену против претјеривања: То што је нека религија подржавала науку не доказује да је та религија истинита. Сасвим тачно — и, наравно, исто се може рећи и за атеизам.

Доктрина о стварању није била важна само у успону науке због свог повезивања са редом у универзуму. Била је важна из још једног разлога који смо наговјестили у уводном дијелу. Да би наука могла да се развије, мишљење је морало да буде ослобођено раније свуда присутне аристотеловске методе извођења закључака из фиксних принципа о томе како универзум треба да буде, до методологије која је дозволила да универзум директно говори. Тај фундаментални помак у перцепцији био је много лакши захваљујући појму контингентног стварања — дакле, да је Бог Творец могао да створи универзум на било који начин који је желео. Стога, да би сазнали шта универзум заиста јесте или како заиста функционише, не постоји друга опција него да се оде и погледа. Не можете изводити закључке о томе како универзум функционише једноставно разматрањем а приори филозофских принципа. То је управо оно што је Галилео, а касније и Кеплер и други, учинио: отишли су и погледали — и револуционисали науку. Али, као што сви знамо, Галилео је упао у невоље са Римокатоличком Црквом. Стога, морамо се осврнути на његову причу да бисмо видели шта се из ње може извући.

Овај превод је припремљен искључиво у едукативне сврхе, без намере комерцијалне употребе. Текст је преведен из књиге: John Lennox, "God's Undertaker: Has Science Buried God?", Lion Hudson, Oxford, 2009. стр. 19-22. Сва ауторска права задржавају оригинални аутор и издавач.