МАГАРЕЋА НАУКА И ЊЕНИ ПРЕДСТАВНИЦИ

„Наука се разликује од свих других система мишљења јер вам није потребна вјера у њу. Можете се увјерити да функционише.”
— Брајан Кокс, астрофизичар

У Цркви, односно у Тијелу Христовом, такође можемо емпиријски да се увјеримо да вјера „функционише” — „Дођите и видите да је добар Господ.” И управо без живе вјере не би било ни модерне науке ни научне револуције: Оци савремене науке били су сви вјерујући људи. Они нису истраживали свијет из неутралне позиције, већ полазећи од претпоставке (вјере) да космос ,,функционише" по утемељеним, разумљивим законима, које је у њега положио Творац и Сведржитељ.

Поред тога, држали су се увјерења да је човјек, створен „по лику Божијем” и позван да постане „цар васколике природе”, посебно кадар да открије и тумачи божанске законе. Ниједан од њих није сматрао да је човјек „само још једна животиња” или „виши степен еволуције”. Напротив: свака велика култура почиње снажним метафизичким ишчекивањем, живи у храмовима и манастирима, све док онај првобитни плод испуњен духовном снагом сасвим не истроши. Тек тада, једна култура прелази у цивилизацију — фазу у којој креативна снага слаби, а настаје сумрак и декаденција.

У том погледу, данашњи популарни „представници науке” као што су астрофизичари Брајан Кокс, Нил Де Грас Тајсон, Карл Сеган, као и атеиста Ричард Докинс или „Космички скептик” Алекс О’Конор, представљају, у нашој метафори, увенуло лишће на грани некада снажног стабла. То лишће, лишено живе коре повјерења у Творца и исходишта смисла, чека само благи повјетарац да се одвоји и убрзо иструли у бездану заборављености.