ВРИЈЕМЕ ЈЕ ДА СЕ СПУСТИ ТОН И УЗМЕ ,,БИЧ" У РУКЕ!

,,Вријеме је да се спусти тон и узме бич у руке" – Ф. М. Достојевски

Доста је било! 

Свијет је доведен до ивице амбиса. Западна либерална идеологија, лишена сваког осјећаја за свето, за истину, за морал, пустила је своје отровне жиле у све поре људске цивилизације. Њена авангарда – сатанистичка булумента глобалних кловнова, первертованих „пророка“ новог доба, разуларених „културних радника“ и „експерата“ без образа и без савјести – поносно маршира, носећи заставу смрти, разврата и богохулства.

Вријеме је да престанемо са улудим дијалозима. Вријеме је да престанемо да се удварамо демонској култури политичке коректности. Вријеме је да зло назовемо злом, а добро добром. Без фуснота. Без извињења. Без страха.

Јер зло које долази са Запада више не крије своје лице – оно се поноси својом ружноћом, својом антијеванђеоском поруком, својом хладном демонском логиком. И баш зато – више нема простора за сентиментализам и наду у дијалог. Њихова ријеч је отров, њихов поглед је замка, њихова рука је нож.

Потребна нам је бескомпромисна борба. На свим пољима. Духовном – јер је то прије свега рат за душу човјека. Интелектуалном – јер је наш ум постао бојиште на којем се одлучује да ли ћемо мислити Христом или Холивудом. (,,Чувај ум свој јер умујеш с Богом или са демонима" - ријечи су Светог Исихија Јерусалимског). Културном – јер је култура онај дубоки ток у којем се облик живота или обликује у светости, или претвара у сатанску карикатуру. Економском – јер је новац данас постао средство обожења зла. 

Сада је вријеме да своје погледе усмјеримо ка Истоку. Не само географском, већ прије свега духовном Истоку – оном што сија из Гроба Господњег, из Свете Горе, из Лавре Кијевске, из Синаја, из тихе келије светитеља. 

Запад нам више нема шта понудити – осим смрти душе. Његов човјек је умро. Његов Бог је мртав. Његова умјетност је врисак безнађа. Његова наука је служавка корпорација. Његова слобода је ланац.

Цитат који сам навео на самом почетку текста преузет је из писма Ф. М. Достојевског филозофу и публицисти Николају Николајевичу Страхову (1828–1896) – ватреном заступнику традиционалних вриједности и браниоцу царског уређења Русије – у којем му Достојевски говори како треба поступати са руским либералима.

"Али зар ви мислите да они (либерални мислиоци и писци) разумеју такав тон? Једном речју: Ви не можете да не пишете оваквим тоном, јер је то озбиљност, љубав и поштовање према послу...Али, понекад, мислим, ТРЕБА СПУШТАТИ ТОН, УЗИМАТИ БИЧ У РУКЕ, и не треба се бранити, већ нападати кудикамо грубље".

Треба одмах рећи да Достојевски није мислио на физички бич, већ на бич духа — на снагу разобличавајуће ријечи, на ватрену бесједу која пржи лаж и разобличава издају. Он је позивао руску интелигенцију да се не удвара злу, већ да га удари — пером, мислију, књигом, огледом, истином. Да разобличи свакога ко унутар народа ради против његовог спасења и слободе.

Исто важи и за нас. Данас више него икада, потребно је да и српска интелигенција узме тај исти бич у руке — бич истине, бич православне мисли, бич светосавске науке. Потребно је да на сваки амвон, у сваки текст, у сваку књигу, у сваки јавни наступ улијемо храброст разобличавања. Да разобличимо сваког европоклоника, сваког који се стиди својих коријена, сваког који у име „европских вриједности“ хули на оно најсветије у нама — на Христа, Цркву, Литију, Косово, Светитеље. 

Има и она Његошева:  „Бич сам Божији ја сплетен за тебе, да се стављаш што си урадио“. Не можемо више само пасивно трпјети нападе – дошао је час да и ми почнемо да нападамо. Не мржњом, не насиљем, већ истином, храброшћу и проактивношћу. Вријеме је да престанемо бити браниоци који стално чекају ударце и постанемо ратници који први крену у бој за душу народа.

Духовно оружије којим располажемо – а које су нам оставили Свети Сава, Свети владика Николај и Свети ава Јустин – далеко је моћније од стерилног либералног бесмисла који нам се нуди као „врједносни систем“. Њихове ријечи, њихова вјера, њихова љубав према Богу и народу – то су наша копља и мачеви, наша утврђења и наша слобода. У њима је живот, а не у трулим концептима модерних „вриједности“ које не воде ничем до духовне смрти. 

Наш идеал није човјек ушушкан у благодати добро организоване државе, који овдје као црв треба да прогамиже свој овоземаљски живот. Наш идеал није човјек сит, збринут и послушан – већ човјек огњен, човјек преображен, човјек светитељ.

Наш идеал је идеал светости. Идеал човјека који није само социјално биће, него живи олтар Божији, који је окупан и преиспуњен нествореном благодаћу Христовом. То је немањички идеал. То је светосавски пут. То је пут Голготе и Васкрсења.

Управо тим идеалом – као бичем – треба ударити у темеље западног рационалистичко-материјалистичког кумира који се зацарио у умовима наших „европејаца“. Тај кумир није ништа друго до златно теле новог доба – бездушно, хладно, лажно. И он мора пасти пред лицем оног идеала који је у Светом Сави показао да се човјек може обожењем сједини с Истином, а не само системом сјединити с државом.

Убијеђен сам да ми имамо више да понудимо Западу него што он може понудити нама. Истина је – од њих нисмо примили само зло. Донекле смо добили и нешто што живот чини лакшим, прије свега у области технике и технологије. Али ако је то уопште добро?! Машине које штеде вријеме, а троше душу. Уређаји који олакшавају рад, а умртвљују дух.

Иза те техничке фасаде стигли су и отрови – невидљиви али смртоносни. Са Запада је стигла куга безбожних идеологија, која је заразила српску интелигенцију и одвојила је од тла из којег је никла. Претворила је слободномислећег Србина у уплашеног западњака.

А данас та иста „интелигенција“ – са презиром гледа на све што је српско, православно, светосавско. Разјапила је своје чељусти пуне мржње према своме роду, а с друге стране, као мало кученце, улизички гледа и служањски пузи ка Западу и њиховим амбасадама – не би ли добила мрвицу њихове милости. Пих! Ако је то елита – онда нека се сруше све катедре и универзитети на којима се такав дух образује.

Бич није мржња. Бич је љубав према истини. А љубав према истини није сентиментална, већ је спремна на борбу.

Зато:

Подигнимо глас.

Узмимо бич.

И нека свијет зна – Христос још није рекао посљедњу ријеч.