СМИСЛЕНИ КОСМОС: ЧОВЈЕК КАО УСЛОВ ПОСТОЈАЊА СВИЈЕТА
Ми смо само једна напредна врста мајмуна на малој планети једне сасвим просјечне звијезде, али можемо да разумијемо Универзум. То нас чини посебнима.
Стивен Хокинг
Модерна наука изгледа да је направила пун круг: од потпуног одбацивања хришћанске теологије, преко наводне Кантове деконструкције метафизике и презира чак и према самој философији, до апсолутног поклоњења физици и другим природним наукама — све је водило ка закључку да је човјек ништа друго до мало сложенији биолошки механизам. Ипак, у новије вријеме, управо унутар квантне физике почиње се наслућивати да нешто мора постојати иза појавне стварности — нешто невидљиво, неухватљиво, али суштински присутно. А ако то постоји, онда се поставља питање, какве то посљедице има по човјеково биће? Да ли је он онда нешто више од онога што можемо да видимо голим оком?
Са Коперником и његовим открићем хелиоцентризма дошло је до кључне промјене у односу на дотадашњи свјетоназор. До Коперника, Земља је била у центру космоса. То није било само учење Цркве већ и званична Птолемејска астрономска теорија. Све се, дакле, вртјело око Земље. Човјек је, као онај који је створен по „слици Божијој“, био центар не само Земље, него и цијелог Космоса. Све је било ради њега — он је био цар и свештеник цијеле природе.
Са коперниканским обртом и каснијим открићима у астрономији, Земља постаје тек једна мала, наизглед безначајна планета у бескрајном космосу. Човјек, такође, почиње бити схваћен као само једно мало, пролазно зрнце „звјездане прашине“. Крајњи домет оваквог мишљења огледа се у дарвинизму и његовом покушају да сведе човјека на мајмуна, тј. да га потпуно демитологизује и одвоји од сваке трансценденције.
Њемачки философ Фридрих Ниче је добро у свом дјелу Весела наука (Die fröhliche Wissenschaft) уочио да се ум човјека од Коперника креће од центра ка периферији. То је довело до дефинитивног распада цјелокупног дотадашњег свјетоназора. Ипак, занимљиво је да су неки од великих западних философа — попут Канта и Шопенхауера — упркос својој резервисаности према хришћанској вјери, заступали мишљење да овај свијет не би ни постојао да не постоји неко свјесно биће које га опажа. Без свијести — нема ни појавне стварности. Кантова коперниканска револуција у философији полази од тога да ум не треба да се прилагођава предметима, већ да се предмети прилагођавају умним категоријама — дакле, знање зависи од услова субјективне перцепције. Шопенхауер, иако атеиста, у дјелу ,,Свјет као воља и представа", заступа тезу да свијет као феномен постоји само у односу на свјестан субјекат — „свијет је моја представа“. Концепт да стварност не постоји без посматрача налази се и у интерпретацијама квантне механике, нарочито у Вигнеровој интерпретацији и интерпретацији колапса таласне функције при мјерењу. Ово је познато као „проблем посматрача“ у квантној физици.
Познати савремени британски физичар Брајан Кокс у више својих јавних наступа, када му је постављано питање о смислу космоса, позивао се управо на ово философско становиште. У више интервјуа (нпр. BBC Horizon) говорио је о „ријеткости свјесног живота“ и значају човјека као јединог познатог носиоца свијести у космосу. То, по њему, само појачава значај Земље и посебност човјека.
Дакле, можда наша планета ипак није тек небитна тачкица у свемиру, а човјек није само еволутивно усправљени мајмун, већ јединствено и посебно биће које уноси свијест у васиону.
Уколико је човјек једино разумно и свјесно биће у познатом космосу, онда он не само да има царску власт над творевином као њен посматрач и тумач, већ и свештену улогу — да (кроз Евхаристију) приноси творевину Творцу, да је освештава и сагледава у љубави и благодарности. Тако човјек остаје оно што је од почетка и био: икона Божија и посредник између неба и земље.
Добро је неко рекао за лутања савремене науке и њеног врћења у круг: „Научници ће се на крају успети на врх брда знања, и када стигну, откриће да их тамо чекају теолози који су ту већ вијековима.“
Коментари
Постави коментар