ИСИХАЗАМ - РАЈСКА ТИШИНА У ПАКЛЕНОЈ ВРЕВИ

-
,,ОПКОЛИШЕ МЕ КАО ПЧЕЛЕ САЋЕ И ИМЕНОМ ГОСПОДЊИХ БРАЊАХ СЕ ОД ЊИХ!" (Пс. 117, 12)

Нешто размишљам — у овој свеопштој лудници званој свијет, најмудрије је заћутати и утишати се. Олуја из дана у дан бјесни све силније. Шта год да кажеш — испашћеш глуп, објективно глуп. Најбоља опција је вратити свој ум потпуно унутра, закључати га у тијело, не допустити му да блуди за цунамијем овосвјетских, непотребних и празних информација. Уму треба дати један једини задатак: да пребива у Имену Христовом.

Шта год човјек радио — било да ради, путује, служи, одмара — у дубини свега тога треба да живи једно унутрашње тиховање, једно свето сјећање: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ То је суштина исихазма — духовног подвига тишине, сабраности, повратка унутарњем човјеку.

Исихазам није бјекство од свијета, већ враћање човјека себи и Богу унутар себе. Свети Оци, попут Светог Григорија Паламе, учили су да се ум мора сјединити са срцем, и да управо у томе лежи истински мир. Ум који се расипа по свијету постаје слуга хаоса; ум који се сабира у Име Господње постаје храм Духа Светога.

Данас, више него икад, човјек треба да се повуче у унутрашњу клијет свога бића. Не зато што је свијет страшан, него зато што је гласан. У томе је разлика. Гласност свијета заглушује шапат благодати. Зато, умјесто да непрестано слушамо вијести, туђа мишљења и непрекидна расправљања, боље је да у тишини срца изговоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Свети Исихије Јерусалимски је ово лијепо објаснио на једном мјесту рекавши:

,,Нека ти, љубљени, уколико хоћеш долично да водиш борбу, као пример начина и облика срдачног безмолвија послужи мала животиња паук. Он хвата и убија мале мухе. И ти као и он (који седи у својој пауковој мрежи), болећиво безмолвуј у својој души и не престај да убијаш вавилонске младенце, будући да ће те за такво истребљење Дух Свети преко Давида назвати блаженим."

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све