ДРЖАВА НА ТЕМЕЉУ ВЈЕРЕ: ИСТИНА КОЈУ СМО ЗАБОРАВИЛИ

Ми смо данас у потпуности упрегнути у кола западног неолибералног наратива који систематски проповиједа атомизовано, распарчано друштво у којем су стварни господари — корпорације. Људи, задојени илузијом слободе, мисле да самостално одлучују, а нијесу ни свјесни да су постали најобичнији робови. Одбацују религију, вјеронауку у школама, Светог Саву... и зато добијају шопинг-молове, хипермаркете, ријалити програме и непрестану буку. А што је најстрашније — увјерени су да су слободни.

Али нема ни истинске слободе, ни личности, ни обожења (индивидуације), ни правог друштва — без вјере, без живота у Цркви, у благодати и подвигу. Златно доба нашег народа и државности било је утемељено управо на тим стубовима. Када смо одбацили тај крајеугаони камен — Христа — почели смо да зидамо вавилонске куле на пјесковитом тлу. И, као што је и очекивано, оне се руше при свакој већој олуји.

Чувени њемачки философ - Хегел је још давно запазио да се срећа и благостање појединца и државе увећавају њиховом религиозношћу. Он каже: ,,Треба признати да честитост добија постојаност, а испуњавање дужности неопходну чврстину тек у религиозности. Оно најдубље и најскривеније у човјеку — савјест — тек у религији добија своје утемељење и поузданост. Зато држава мора почивати на религији, јер тек у њој убјеђење људи и њихова спремност да испуњавају своје обавезе постају апсолутни. У сваком другом облику обавезивања, људи лако налазе изговоре, изузетке, оправдања. Умањују значај закона и институција, посматрајући их из угла који им омогућује да се ослободе поштовања према њима. Сва та одређења, мада имају ваљаност по себи, истовремено су изложена субјективним тумачењима — она подстичу рефлексију, која их може и оправдавати и оптуживати. Само религија укида ту субјективност, поништава је, и ствара бесконачну, апсолутну обавезу". 

Укратко — поштовање Бога учвршћује и одржава појединце, породице и државе; а презирање Бога уништава права и обавезе, слаби породичне и друштвене везе и неминовно води у пропаст.

Зато — или ћемо поново открити Христа као крајеугаони камен своје личности, породице и народа — или ћемо наставити да зидамо на пјеску, по логици овог свијета, све до потпуног распада.