ХЕГЕЛ, САВРЕМЕНИ ЗАПАД И ПРАВОСЛАВЉЕ

Хегел је, можда више него било који други философ, тежио да сву стварност – логичку, природну, историјску и духовну – провуче кроз јединствени „филтер“ свога дијалектичког принципа. То га вјеровантно лини једним од најдосљеднијих философа икада. Његова тежња ка тоталитету и систематичности управо је оно што га издваја као најрепрезентативнијег мислиоца класичне метафизичке традиције.

Чак и када се чини да постоји извјесна напетост између Науке логике, Филозофије религије и његовог схватања историје у оквиру Филозофије духа, та напетост није израз недосљедности, него динамике саме дијалектичке методе. Унутрашња противрјечност стварности није нешто што треба елиминисати, већ напротив – она представља кључни моменат развитка апсолутне идеје. Оно што изгледа као „неконзистентност“, заправо је неопходан дио хегеловске органске логике.

Штавише, управо та његова философија, при свом апстрактном врхунцу, може бити од велике користи и нама православнима. Јер, ако је западни свијет духовно обољели свијет, онда му не треба само још једна идеологија, него исцјељење. А управо ту можемо ући ми, са нашом исихастичком традицијом – као живом антитезом западном рационализму, која не руши ум, већ га преображава у Духу Светоме.

Ово није само наша савремена мисао – то су већ уочили велики руски мислиоци 19. вијека. Иван Киријевски, који је лично слушао предавања Хегела и Шелинга, и који је у почетку био под њиховим утицајем, касније је управо у православној исихастичкој пуноћи – у живом предању Светих Отаца – нашао истинску антитезу западној философији. Његов пријатељ Алексеј Хомјаков такође је истицао да није довољно Западу понудити пуку емоцију или побожну сентименталност, већ цјелокупан, црквени, литургијски и саборни поглед на човјека и свијет.

У том смислу, Хегел нам није противник, него може бити велика помоћ. Његова дијалектика, лишена своје апстрактне и панлогичке претензије, може да послужи као мост ка поновном отварању ума модерног човјека за истинско Откривење – за опитни живот у Христу, у Цркви, у Светом Духу.

Зато, када Хегела читамо са православном свијешћу, он нам не нуди систем који треба да прихватимо, него подлогу коју можемо да превазиђемо – и то не одбацивањем, него преображајем. Баш онако како је благодат преображавала философију старих Грка у симфонију православне теологије, тако и данас Хегел може постати онај „грчки пут“ ка православном исцјељењу Запада.

Наравно, ово је само моје размишљање и жеља. Шта ће бити, остаје да се види.