ДЕПРЕСИЈА И ИСИХАЗАМ

-

ДЕПРЕСИЈА И ИСИХАЗАМ


Слушао сам на Радио Београду 2 емисију у којој се разговарало о великом проблему савременог човјека – депресији. Поставља се питање зашто је депресија тако честа болест код савременог човјека?

Један од гостију је почео да објашњава да узрок треба тражити у претјераној изложености (хиперстимулацији) савременог човјека спољашњим утисцима. Захваљујући савременим технологијама, данашњи човјек је напросто запљуснут спољашњим утисцима. ​Ова константна стимулација непрестано подиже ниво допамина код човјека до несагледивих висина.

Чим престане доток спољашњих утисака, допамин нагло пада, и човјек упада у стање депресије и анксиозности.​ Савремени човјек је навикао на хипертензични начин живота: нон-стоп мора да буде у покрету, нон-стоп нешто мора да ради, нон-стоп мора да контролише нотификације на телефону... Ако те "дроге" нема, допамин нагло пада и човјек запада у страшно стање.

Да би се изборили са депресијом, гости наводе рјешење које предлажу многи савремени психолози, а то је: досада. Човјек треба да се вјежба да му буде досадно.​ По њима, он треба барем 15 минута дневно да прекине доток цунамија спољашњих утисака и да се окрене тишини и нерађењу ничега.​ Даље наводе истраживање које су спровели психолози. Ради се о серији студија под називом: "Just Think: The Challenges of the Disengaged Mind" (Само размишљајте: Изазови незаузетог ума), које су објавили психолози Тимоти Д. Вилсон (Timothy D. Wilson) и Данијел Гилберт (Daniel T. Gilbert) са колегама 2014. године у престижном часопису Science.

​Тражили су од групе људи да 15 минута сједе и да не раде ништа. Једина опција је била да притисну дугме које би проузроковало мањи струјни удар. Скоро нико од учесника није издржао тих 15 минута. Радије су прихватили да доживе мањи струјни удар него да не раде ништа.

​Мени је ово фасцинантно из разлога што и савремена материјалистичка наука, која и сама гура наратив о потреби непрестане акције и прогреса, долази до закључка да је човјеку неопходна досада и мир, тј. да не ради ништа. Потребна му је интроспекција и медитација.

​Како то сада? Па зар човјек није ништа више од комада „свјесног меса“?

​Ово све само потврђује православну исихастичку традицију која каже да човјек има задатак да са једне стране од себе одбаци сваку помисао – била она добра или лоша – и да свој ум запосли призивањем Имена Христовог.

​Само на тај начин овај зачарани круг депресије и анксиозности може бити истински ријешен. Исихазам је дакле природно стање човјека. 

​Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све