РЕЦЕНЗИЈА ЗА КЊИГУ:„УСТАНАК У СЕМБЕРИЈИ 1876. ГОДИНЕ“ ОД САШЕ МИРИЋА

Пред читаоцима се налази књига аутора Саше Мирића „Устанак у Семберији 1876. године“. Књигу је 2025. године објавила (Народна библиотека ,,Филип Вишњић") из Бијељине. Дјело има (241) страну и научног је карактера, а намијењено је свима који желе да се детаљније упознају са историјом не само Семберије, него и шире – Републике Српске и Босне и Херцеговине у цјелини. Поред уводних разматрања и напомена, аутор у књизи представља четири поглавља у којима темељно обрађује изабрану тему. То су:

1. Вијековна борба српског народа за опстанак и слободу,
2. Трећи (све)српски устанак,
3. Устанак у Семберији 1876. године,
4. (Не)достижна слобода.

На крају прва три поглавља налазе се бројне фотографије историјских личности повезаних са устанком, карта борбених дејстава на подручју Семберије, као и најзанимљивији и најзначајнији изводи из самог текста књиге. Књига садржи и рјечник турцизама, архаизама и мање познатих појмова, као и регистар топонима и личних имена, што додатно олакшава читање и разумјевање текста.

Аутор пише ову књигу поводом стопедесетогодишњице од устанка у Семберији, који је избио у љето 1876. године. Ријеч је о српском устанку у Семберији који је био саставни дио ширег великог устанка у Херцеговини и Босни у периоду 1875–1878. година. Према ставу аутора, овај устанак се с правом може назвати „Трећим (све)српским устанком“, а то мишљење дијели и више истакнутих историчара. Они сматрају да је овај устанак један од кључних процеса у модерној историји српског народа, јер је извршио пресудан утицај на даљи развој српске националне идеје, као и на политичка и друштвена кретања у регионалним, европским и свјетским оквирима, како у то вријеме тако и касније. Супротно његовој стварној важности, српска и југословенска историографија нису у довољној мјери препознале, нити правилно дефинисале историјски значај и карактер овог устанка. Могуће је, према мишљењу аутора, да овај устанак није добио заслужено мјесто у српској историографији и због тога што је војно завршио неуспјехом: српски устаници су били поражени, а Босна и Херцеговина је, одлуком Берлинског конгреса 1878. године, дошле под окупацију Аустроугарске. Ипак, аутор указује на дубљу историјску линију – тежња српског народа за слободом и самосталношћу, започета тим устанком, у великој мјери је остварена у периоду 1992–1995. године стварањем Републике Српске. Према његовој оцјени, управо у устанку 1875–1878. леже духовни, идејни и историјски коријени Републике Српске, што јасно потврђује значај и дубину овог, често запостављеног, устанка. Аутор устанак у Семберији поставља у шири контекст вишевјековне борбе српског народа за ослобођење од турског јарма, која се водила не само на простору Босне и Херцеговине, већ и шире. У описивању тих догађаја, посебно драгоцјене изворе представљају Дневник проте Игњата Васића и Ратни дневник Андре Книћанина. Из њих сазнајемо шта се тада дешавало у Семберији и Бијељини. Турци су над Србима спроводили стравичан терор: убиства без одговорности, силовања дјеце, мучења и паљења села били су свакодневица. Посебно је потресан примјер старог игумана Јосифа Поповића, који је на свиреп начин убијен у манастиру Тавна. Босански вилајет био је подијељен на седам санџака, од којих је Зворнички обухватао девет кадилука, укључујући и Бијељину. До 1875. године, Бијељина је имала око 6070 становника, од којих су већину чинили православни Срби. Устанак у Семберији 1876. године добио је широку подршку народа, али и извјесну дипломатску припрему. Прота Димитрије Марковић из Бијељине написао је и први потписао писма упућена руском цару Александру II и кнезу Милану Обреновићу, тражећи подршку за устанике. На челу устаничких снага били су свештеници Петар Михаиловић и Цвијетин Мићић, што свједочи о духовно-националном карактеру борбе. Кнежевина Србија објавила је рат Турској 30. јуна 1876. године, а српска војска је у ноћи између 2. и 3. јула ушла у Семберију. Битка за Бијељину трајала је од 3. до 5. јула. Посебно потресан и симболичан догађај одиграо се, по казивању Андре Книћанина, на Велику Госпојину у селу Бродац. Тога дана једна група Срба, на челу са старим протом, осмјелила се да дође у село и одслужи Свету литургију и да по први пут након петсто година српско црквено звоно зазвони у Босни. Тај чин био је више од службе Божије; био је то знак васкрснућа народа, вјере и наде у коначно достизање слободе. Прота се обратио Андри и рекао му да звони у звоно. Андро је лијевом руком повукао уже и огласио звоно, док је десном испалио шест метака из револвера — као симбол слободе, одлучности и повратка православља на ове просторе. Одјеци звона и хитаца проломили су се по селу и околини, пробудивши народ из вишевјековног страха и мртвила. Убрзо се окупило мноштво вјерника. Андро је ушао у храм, побожно цјеливао свето Јеванђеље и стао уз десну пјевницу. Потом је одржао надахнут говор, позвавши народ да се моле Богу, да истрају у вјери и да љубе оне који им добро чине — мислећи притом на српску војску која је, прешавши Дрину, дошла у помоћ српским устаницима у борби за ослобођење од турског јарма. Међутим, ова радост била је кратког даха. Турци су одбили два српска напада, након чега су кренули у контранапад и постепено сломили отпор устаника.Устанак је трајао до средине септембра, када се српска војска морала повући у Србију. Након тога, Турци су заједно са локалним муслиманима спровели страшну одмазду над Србима. Око 300 Срба је убијено, а хиљаде су избјегле у Кнежевину Србију и Аустроугарску. Са доласком Аустроугарског окупације ситуација се није битно промијенила – власти су фаворизовале муслимане и римокатолике, док су православни Срби били третирани као одметници и непријатељи државе.

Посебно тежак ударац српском народу нанијела је управа Бењамина Калаја, који је спроводио идентитетски инжењеринг кроз покушај стварања босанске нације и босанског језика. Такав однос према Србима настављен је и у обје Југославије. Зарад наметања наднационалног југословенског идентитета, власти су систематски утапале српски национални идентитет у идеју југословенства – и у доброј мјери у томе успјеле. Други су, пак, пажљиво чували свој идентитет и чекали повољан историјски час. А када би тај час коначно и наступио, Срби су – по правилу – извлачили дебљи крај. Довољно је сјетити се „шуцкора“, те логора у Добоју и Араду у Првом свјетском рату или пак Јасеновца у Другом.

Ипак, српски народ с ове стране Дрине успио је, иако дјелимично, да оствари вјековни сан устаника из 1875–1878. године – стварањем Републике Српске. У том смислу, ова књига с правом указује да је устанак у Семберији темељ на којем је, много деценија касније, саздана савремена државност српског народа у Босни и Херцеговини.

У књизи доминира идеја да је српски народ тај који је највише дао за ослобођење Босне и Херцеговине. Док су се други народи углавном повиновали новим властима – било османлијској, било аустроугарској – Срби су били ти који се никада нису мирили са потчињеним положајем. Велики Јован Дучић је с правом записао да Босна припада ономе ко је за њу умирао на турском коцу и аустроугарском конопцу. Читајући књигу Саше Мирића, постаје јасно да су то управо били Срби из Семберије, али и из цијеле Босне и Херцеговине. Србе је водила идеја косовске етике, у којој је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“, и у којој се „вјера не продаје за вечеру“. Упркос страшним уцјенама, зулуму и страдањима, српски народ је успио да сачува и своју вјеру и своје име. Примјера ради, у вријеме пред избијање семберске буне, Турци су наметнули неподношљив харач. Ако би сељак са њиве подигао 100 сепета кукуруза, морао је 80 дати Турцима. Уколико би се одрекао вјере и прешао на ислам, сви ти порези више не би важили. Ипак, Србин је све то плаћао, али се вјере и српског имена није одрицао. Осим тога, издвајао је и новац за плаћање фермана турског султана да би градио своје цркве. Али када би турски зулум прешао границе подношљивог, када би „догорјело до зуба“, исти тај Србин би – поново вођен косовском и јеванђелском етиком, у којој од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје – подизао устанке ради ослобођења од јарма.

Ова књига је од непроцјењивог значаја и за наше савремено доба. Данас, нажалост, све чешће из правца Београда, од појединих „проевропски оријентисаних“ и наводно прогресивних Срба, можемо чути увредљиве квалификације на рачун Срба из Републике Српске – називају их „прекодринским сељачинама“, оптужујући их да долазе у Србију да „мијењају изборну вољу“ њених грађана. Књига Саше Мирића снажно подсјећа на то како је некада било – у не тако далекој прошлости – када су Срби са обје стране Дрине жудјели и залагали се за ослобођење и уједињење српског народа. У њој читамо о братској сарадњи српских свештеника, попут проте Димитрија Марковића из Бијељине и проте Игњата Васића из Лознице, који су заједно радили на националном уједињењу. Данас, међутим, свједочимо прилично суморној појави: и поједини српски свештеници и теолози подржавају исти тај презриви наратив о „прекодринским сељачинама“. Управо због тога ова књига требало да допре до што већег броја православних Срба – а нарочито до представника нашег клира. Она није само историјски преглед, него и позив на покајање, саборност и повратак идентитету који се темељи на вјери, жртви и љубави према слободи.

 

Бојан Чечар, протођакон