СВЕТОСАВСКА БЕСЈЕДА (2013. године)

Бесједа за Светосавску академију у Тузли 23.02.2013. године

 

 

            Како смртни и мали Србин да мисли, говори или да пише о бесмртном и највећем Србину свих времена? Како да каже нешто о ономе, који је слично његовом Учитељу, у овоземаљском животу учинио толико, да када би се сва та његова дијела жељела записати у неке књиге, оне ни у цијели свијет не би могле стати? Како говорити о њему, а не осјетити неописиво страхопоштовање и дивљење? Како лажни и ништавни човјек може говорити о њему, који је истински човјек, будући да се васцијелим бићем својим сјединио са Истинитим Богочовјеком и Свечовјеком Христом?

            Али ето, и поред све ове ограничености и онемогућености ума, сваком Србину остаје вјечни завјет и обавеза, да покуша колико је то у његовој снази и могућности, да говори о Св. Сави, тој ваздасијајућој српској звијезди водиљи, која својом свјетлошћу, просвјетљује и обасјава све духовне, моралне и интелектуалне хоризонте српскога народа. Говорећи и размишљајући о њему и о његовом свевременом и величанственом примјеру, сваки човјек ће бити просвијетљен и обасјан оном нествореном свјетлошћу божанства, којом се Св. Сава као истински светогорац и молитвеник у потпуности испунио. Управо у овој нествореној свјетлости и благодати Божијој, налази се кључ за откључавање и разумијевање, никада до краја схваћене личности Св. Саве. Иако је још као младић, показивао недвосмислено и непоколебљиво опредјељење и таленат за духовни живот и богомислије, тек је са његовим доласком на Св. Гору, иначе колијевку православног исихазма, отпочело његово истинско продуховљавање и оправослављивање. У потпуности се предавши исихастичком начину живота, који подразумјева непрестано тиховање тј. мировање и молитву, Св. Сава је опитовао и својим створеним очима видио нестворену божанску благодат, која га је употпуности прожела и обасјала и која  му је указала на Царство Мира Божијег, које се опет, према ријечи Господњој, налази у нама самима. (Лк 17, 21). Окусивши од тог Царства, божанског мира и просветљења, Св. Сава је заувијек живот свој посветио просветљењу, мировању и измиривању. Гдје год би се појавио сијао би свјетлост и мир. Осим, што је миром својим успијевао да измири и умири браћу и сународнике своје, Св. Сава је и угарског краља Андрију, човјека који није био православне вјере, успио да ослободи властитог гњева и ратничког жара, тако да му је овај умјесто ратних жртава и уплаканих сестара и матера, даривао најбоље коње, борбено оружије и друге драгоцјене дарове. Св. Сава је био извор воде Живогa Мира, одакле се ширио Истински Мир, не само међу његовим Србима, већ и међу свим другим људима који су имали прилике срести га.

            Сва ширина Савине личности смјештена је, као што смо малочас навели, у светогорски православни исихазам, који је омогућавао свима онима који су то жељели, а и онима који то данас желе, искуство Живога и Истинитога Бога. Иако у епохи Св. Саве, највећи исихаста Св. Григорије Палама још није био рођен, на Св. Гори је тада живјело небројено мноштво православних монаха који су упражњавали ову молитвену праксу. Главни циљ те молитвене праксе је, кроз непрестану Исусову молитву стећи сједињење ума и срца, које на себе привлачи божанску благодат, која опет човјечије биће полако доводи до његовог подобија – до обожења. У том и таквом стању цјелокупно човјечије биће бива исцјељено, излијечено и умирено. Управо тај духовни преображај остварио је и Св. Сава и управо му је ово искуство Истинитог Бога и Истинитог Мира Царства Божијег, омогућило да постане једна тако колосална и непоновљива личност у историји, не само нашега народа, него и свих осталих народа. Свима је знано да је Растко Немањић, још прије него што је отишао на Св. Гору показивао вандредну интелигенцију и таленат за сваку врсту науке. Ипак, оно што је довело до тога да његова личност и животно дијело толико одјекну, јесте управо његово светогорско православно-исихастичко искуство Живота Бога, Бога Св. Тројице. Без тог главног духовног генератора и покретача Савиног, сигурно је да бисмо данас тешко могли говорити о његовом несвакидашњем познавању многих овоземаљских наука и вјештина. Он не само да је добро руководио и управљао повјереним му Божијим стадом, већ се показао и као врстан дипломата, књижевник, учитељ, пјесник и мудрац.

            Велики Достојевски је у своје вријеме открио да је Човјек без Живога и Истинитог Бога оштећен и понижен. Са Св. Савом није такав случај. Он је у центар свога живота ставио управо Живога и Истинитог Бога, Бога Који се открио у Христу. Човјек је створен по слици Живога Бога, зато је Свети Сава тако боголико лијеп, тако величанствен, тако људски предиван и непролазан. Са лика његовог у Милешеви, његове плаве, словенске, српске очи гледају нас вијековима и ви у њима видите дубине, ширине, висине и пространства небоземна, надземна и небеска.

            Иако, је био велики аскета и отшелник, Св. Сава никада није изгубио додир са реалношћу и одувијек је имао неодољиву жељу, да оно искуство које је имао и добијао из духовног свијета, репродукује и оваплоти и у овом материјалном свијету. Он је одувјек, читавим бићем својим, чезнуо за самоћом и миром  и у том најплоднијем могућем молитвеном амбијенту, свој ум, своје срце и своју душу је у потпуности предавао Господу. У том иступању из самога себе Св. Сава се сједињавао са Господом и са Његовом благодаћу. Али, што је важно, он то духовно просветљење и обожење није егоистично чувао само за себе, нити је остајао сакривен на неком самотном мјесту, већ је често хитао и ширио човјекољубиво руке према своме народу, и као истински Учитељ Цркве Божије, настојао да том истом просветљењу и обожењу приведе и друге људе. Научивши их тим најсуштинскијим стварима људскога живота и постојања, Св. Сава их је поучавао да су као дјеца Божија дужни и да на богодоличан начин приступе и овосвјетским стварима. Ово је и јесте сама суштина Савиног просветитељства. Сваки човјек, дужан је да кроз подвиг и молитву, дакле, кроз један цијеловит духовни живот, да покуша да достигне искуство Живога и Истинитог Бога и онда да то искуство, које одатле добије, покуша да оваплотити у овоземаљском животу тј. у свим својим подухватима и дјеловањима. За разлику од западноевропских просветитеља 17. и 18. вијека, чије су идеје и данас доста присутне, а који су човјека видјели само и искључиво у хоризонтали, дакле, у његовој одвојености од Бога, Св. Сава је човјека видио и у хоризонтали и у вертикали. Са Богом човјек не остаје више само човјек, већ се његова личност благодаћу Божијом проширује, он постаје мали богочовјек и кроз ту призму гледано и све његове овосветовне радње и дјеловања више нису само човјечанске већ су богочовјечанске. Ова богочовјечаска синтеза и симфонија живота и дјеловања најбоље је изражена у Савином сигурно најважнијем писаном дјелу ,,Законоправилу'' или ,,Номоканону Св.Саве''. Као истински богопросвећени човјек, Св. Сава у  овом свом дјелу показује завидан ниво интересовања за  најугроженије слојеве друштва. Социјална правда, заштита сиромашних и „часних домова“, старих, немоћних и особа са тјелесним  манама, положај жена, заробљеници, изгнаници и заточеници, све су то питања о којима он води рачуна. (ПАЗИТЕ!!! У 13. вијеку, он се бави заштитом жена, заробљеника, изгнаника, старих и немоћних, особа са тјелесним манама). Мало је народа у у Европи и у свијету, који  могу да се похвале да су имали једног оваквог просветитеља у то вријеме. Он, рођен као кнез, ниучему ускраћен, а доцније и први српски архиепископ, води бригу о малом, угроженом човјеку. Постаје јасно да богоборни револуционарни новога доба ниси ништа ново изнијели. Такође се показује да он није био фанатик који се само молио и изучавао свете књиге, већ је своју вјеру добрим дјелима показивао и пројављивао. Без разлике је помагао и великашу и сиромаху, савјетовао браћу у државничким пословима, савјетовао сељака боље кућу да сазида, прописао монашка правила, прихваћен био и на Истоку и на Западу, како на дворовима тако и у испосничким келијама. Као дипломата посјећује дворове царева и великаша, а као добри пастир, са дрвеним штапом у руци и у скромној монашкој одори, обилази своје стадо и поучава га истинској вјери и богоугодном животу.  Иза њега остале су саграђене цркве и манастири, бројна књижевна дијела, закони, приче из живота, али што је најважније, у овом народу остао је да живи његов дух, дух Светосавља, који нас дан данас надахњује и просвећује. Надахњује нас исти Онај Дух Који је и њега надахњивао - Дух Божији.         

            Данас је више него икада неопходно наше враћање на извор воде живе – на наше Светосавље. Често данас можемо чути да је нама Србима спас у овој или оној политичкој идеји, философској мисли или друштвеном уређењу...Из многобројних злокобних и неуспјелих резултата те покусне вјежбе над Србиновом душом и тијелом постаје јасно да те идеје нису ништа друго него обичне утопије које нас воде у сигурно обезличење, губитак идентитета и у крајњој линији, коначан нестанак са свјетске историјске сцене. Уколико не желимо да нам се ово деси и уколико не желимо да доживимо сумрак нашег народа, неопходно је враћање Светосављу које једино има снагу да нас покрене изнутра али и споља. Светосавље је она тајанствена формула живота која за нас Србе представља једини истински пут који води у Живот. Окренимо се дакле, Св. Сави и ускликнимо му  с љубављу данас сви! Једини је он нашао начина да „тврду шију“ нашег народа ослободи њене паганске крутости и непомичности и да је управи према Ономе Који просвећује све и сва – према Христу.

 Бојан Чечар, протођакон