СВЕТОСАВСКА БЕСЈЕДА (2016. године)
ДА ЛИ СМО НА ПУТУ СВЕТОСАВЉА?
(бесједа изговорена на Светосавској академији у Центру за културу Бијељина 26. јануара 2016. године)
У времену у којем живимо много је учитеља и учења која нам се насилно намећу и подмећу. Готово свакодневно изложени смо немилосрдном испирњу мозга од којекаквих спаситеља, проповједника и гуруа који ће тобоже донијети мир, слогу, напредак и просперитет цијелом људском роду. Заједничка жеља свима њима јесте да се свијет устроји и осмисли без Бога, и то нарочито без православног Бога Св. Тројице.
Наспрам свих ових наших савремених идола, заблуда и утопија стоји бесмртни, сверевремни и изванвремени лик нашег духовног оца и другог спаситеља нашег рода – лик Св. Саве. Наспрам мрака и лажи налази се православна светосавска свјетлост, која је одувијек призивала све Србе да је смјесте у најдубље дубине свога бића и да њоме просвећују, освећују и управљају свијетом у којем живе. Та свјетлост коју је и сам Св. Сава сусрео и опитовао у предворју небеса на Земљи, тј. на Светој Гори, није некаква створена или природна свјетлост. Тo je нестворена свјетлост Божија, којом је наш праотац Адам у свом првобитном-богомданом стању у путпуности био испуњен и преиспуњен. Том и таквом свјетлошћу он се уздизао у херувимске висине и бесједио са самим Богом. Након преступа животворне заповијести Адам је остао без тог нествореног сијања благодати Божије у себи и стропоштао се у пуку материјалну датост овога свијета. Није више могао да гледа свога Творца „лицем у лице“ и да разговара с њим. Послије њега људи су све више заборављали своје божанско поријекло и све више тонули у незнабоштво и идолопоклонство. Почели су да се клањају створеним стварима и предметима. У свој својој глупости и богоотпадништву владари људи на земљи (цареви и цезари) прогласише себе и своја царства за богове. Неки то и дан-данас чине!
Ипак, доласком Сина Божијег у свијет човјеку су поново отворена врата раја. Човјек се у Христу опет враћа ономе од којег је првобитно био отпао. Нестворена свјетлост Божија опет се од преображења Христовог даје свима онима који се одваже са Христом попети на „гору преображења“. А управо наш Св. Сава се прије осам вијекова одважио попети на ту гору (додуше, у његовом случају на Св. Гору) и ту угледати славу Божију. Угледавши сву њену миомирсну љепоту и милину, он је родољубиво потрчао своме народу да и њега приведе и уведе у ове рајске висине. Сва активност коју је Св. Сава предузимао након повратка у Србију била је сконцентрисана прије свега на то да свој српски народ научи како да стигне тамо гдје је он сам већ био и гдје сви опет заједно с њим требају да дођу, тј. у Царство Божије. И још даље – до Пријестола Божијег. Главни задатак који је он поставио себи јесте да свјетлошћу Христовог Јеванђеља растјера сву тмину и помрчину старословенског паганизма, који је у нашем народу у то вријеме био веома присутан. Том силом растјерао је све лажне богове, све идоле и све тзв. милосрдне анђеле. Срце и душе Срба окренуо је једном засвагда ка једном једином сунцу правде – ка Господу нашем Исусу Христу и ка беспочетном Оцу његовом и Духу његовом преблагом.
Али, чини се да ми данас за ово више не маримо. Заборавили смо и Бога и Св. Саву. Окренули смо се новим свјетлуцавим и заводљивим идолима, чији су главни инспиратори и представници Америка и Европска унија. Данас и старо и младо – заведено Холивудом, инернетом и телевизијом – жели да оде одавде и да почене да живи популарни амерички или европски сан. И има их много који су и отишли. А они који нису отишли овде настоје да живе као да су већ тамо. Главна животна девиза ових идола јесте уживање (хедонизам), што је опет у потпуној супротности са аскетско-подвижничком традицијом православног светосавља. Кафане, дискотеке, клубови и кладионице препуни, а цркве полупразне или потпуно празне. „Празне цркве као пећине пусте, празне душе – па празне и цркве“ – како то потресно каже Св. Сава у Небеској литургији Св. владике Николаја. Исто тако, умјесто Св. писма, псалтира и молитвеника из руке данашњег Србина никако не избија најновији идол, тзв. смартфон, који је исто тако као и сваки други идол потекао из ума оног већ горе помињаног „милосрдног анђела“. Данашњи Србин има времена да читаве сате и дане проводи на друштвеним мружема, да чита испразну жуту штампу, да у недоглед празнослови са својим пријатељима о крајње небитним, тривијалним и безначајним темама, а не може да одвоји од 5 до 10 минута времана ујутру и навече за молитву Богу. Умјесто да се диви величанственим примјерима Св. Симеона, Св. Анастасије, Св. Саве, Стефана Дечанског, ђакона Авакума и осталих српских великана, његови узори су данас постали разноноразни преваранти, развратни учесници ријалити шоуа, криминалци, старлете и остале бјелосвјетске протуве. Ова својеврсна српска неоидололатрија своје упориште има у напуштању изворног светосавског духа. Светосавље није само пуко једногодишње присјећање на житије Св. Саве, рецитовање пјесмица, светосавске академије и балове, већ је оно, прије свега, истинско живљење и доживљавање Духа којим је био испуњен Св. Сава – а то је свакако Дух Божији. А ко стекне Духа Божијег, тај ће сигурно бити Христов и трудиће се да све што ради у свом животу буде принос Богу Оцу на дар.
Да ли ми тако данас поступамо? Да ли се и ми данас трудимо да благодаћу Св. Духа у Христу све принесемо Богу Оцу на дар? Да ли поштујемо главни аманет и предање који нам је Св. Сава оставио, а то је да имамо праву вјеру и да се недвосмислено држимо закона Божијег?
А да права вјера и поштивање закона Божијег није некаква безначајна тричарија већ главна наука нашег живота говори и сам Св. Сава у својој „Жичкој бесједи“ о правој вјери, гдје каже да „духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божија, на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и апостоли научише, и мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу, Који је Премудрост и Сила Очева светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери – Који је Христос и Који до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску.“
Међутим, право је питање колико смо ми Срби уопште и упознати о оригиналном мишљу свога просвјетитеља и научитеља? Као што сам већ рекао, нема те „науке“ која се данас не проповиједа Србима. Учитеља је безброј. А Срби, као овце на заклање, иду и слушају те учитеље и духовне слијепце који их воде у паклене поноре. Једино је спасоносна и животворна православна мисао Св. Саве код нас спутавана и забрањивана. Можда ће ово некоме звучати чудно, јер данас није забрањено говорити и мислити о Св. Сави. То јесте донекле тачно. Међутим, сва прича о светосављу код нас се углавном зауставља на пуком познавању биографских података из његовог живота. Овом приликом питам ја себе, а и вас, драга браћо и сестре, колико нас је који смо у свом животу уопште и имали прилике да прочитамо нека од његових најзначајнијих књижевних дјела?
Ко је од нас, на примјер, прочитао „Жичку бесједу“ о правој вјери, „Житије Св. Симеона“, „Службу Св. Симеона“, ко је прочитао „Карејски типик“, „Студенички типик“ или „Хиландарски типик“, ко, опет, упутство за читање „Псалтира“, ко „Писмо игуману Спиридону“ и, напосљетку, ко је уопште имао прилике да прочита његово главно и капитално дјело Номоканон – Законоправило - Крмчију? Ако и има неко да је читао, то је више него недовољно да бисмо ми могли рећи да смо достноји његови насљедници: Срби - светосавци.
Ова дјела морају да се изучавају у школама, она морају постати обавезно штиво свих нас. Као народу ће нам бити боље тек када свако од ових дјела буде саставни дио наше личне библиотеке. Она морају да постану наше свакодневно духовно штиво из којег ћемо црпити инспирацију и мотивацију. Само на тај начин успјећемо опет да смјестимо живога Бога Св. Саве у умове и срца наша. Силама мрака и зла – које су се данас устремиле на нас и које се труде свим силама да нам исперу мозгове, да нам измијене свијест, да од нас направе некакве цивилизоване зомби Европејце – морамо се одупријети јединим истинским оружијем којим ми Срби имамо, а то је јеванђеоска мисао Св. оца нашег Саве.
Међутим, ми то богомдано оружје за очување властите духовности и идентитета не желимо нити за њега маримо. Да је то тако, најбоље се види на примјеру његовог главног дјела Законоправила или Номоканона. Значај овог дјела је колосалан и епохалан. Међутим, ја лично нисам чуо нигдје и никада да је неко од наших првака и предводника цитирао ово дјело. А, с друге стране, чуо сам да се цитира Маркс, Енгелс, Вебер, Абрахам Линколн, Џорџ Вашингтон, Ангела Меркел, Барак Обама, Владимир Путин и остали мислиоци и политичари. У Србији, а и овдје код нас, величају сe дјела као што су британска Magna carta libertatum (Велика повеља слобода) из 1215. и Амерички устав из 1787, али не и Законоправило Светог Саве наспрам којег су та два правна споменика зрнца од правде.
Откуд толико неинтересовање код наших лидера и предводника за ово прекорисно дјело Св. Саве? Да ли се оно намјерно ставља у страну? То просудите сами. Навешћу само један интересантан, а, у исто вријеме, и забрињавајући податак – а то је да Законоправила нема у Правној енциклопедији из 1885. године нити у научним програмима правних факултета. Оно се, дакле, уопште не изучава на нашим правним школама. И то је тако до данас.
У Законоправилу Св. Сава на јединствен начин засвједочио је неизмјерну љубав према своме роду и отачаству. Он као вожд, попут Мојсија, Законоправилом настоји Србију представити као земљу уређену на закону, чврсту, развијену, достојанствену и достојну поштовања, да је поштује чак и непријатељ. Помоћу те књиге, у ствари, постигао је све што је по Србе било корисно: ојачао темеље државности, основао самосталну српску цркву (архиепископију), спровео у живот теорију о симфонији између цркве и државе, до танчина уредио грађански и црквени живот, поставио узоре за будуће законе какви су били, на примјер, „Душанов законик“ и „Закон проте Матеје Ненадовића“ као први писани закон устаничке Србије. Законоправило, дакле, представља својеврсни сноп у који је Свети Сава увезао обиље прописа за уређење васколиког живота Срба[1]. А ми за ово дјело не знамо, нити хајемо. Личимо на човјека који иде на улицу и проси милостињу, а не зна (или, боље рећи, не жели да зна!) да у својој соби има ковчег са благом. Замислите само да Јевреји не желе да знају за Мојсија, нити за закон његов. Када год су то у историји чинили, били су пред нестанком и истребљењем. Управо нестанак и истребљење данас пријети и нама Србима, и то с правом, јер смо се одрекли свог Мојсија и свог законодавца – Светог Саве. Одрекли смо се Законоправила и његове науке. Зато нас Србе и могу – као што би то рекао владика Атанастије Јевтић – да вуку за нос као какве мутавце и да нас уче ко смо и шта треба да радимо. Зато може ко год хоће да дође код нас и да нам продаје маглу и шарене лаже. То никако не би могли да раде да се држимо Св. Саве и његовог Законоправила. Св. Сава јасно поручује да сваки онај који има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге (тј. Законоправила) – ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити.
Овај велики и свети дан успомене на нашем духовног родитеља и препородитеља Св. Саву јединствена је прилика да се сви дозовемо памети и истински поразмислимо куда ћемо и како ћемо даље. Хоћемо ли и даље срљати у разноразне српском срцу стране идеологије и утопије од овога свијета или ћемо се истински окренути Св. Сави и његовој науци, која је за нас Србе кључ за разумијевање Бога, свијета и човјека? Свако од Срба ко је хтио да заобиђе Св. Саву и његову науку могао је лако да залута и да се нађе у опасним гудурама и кланцима, гдје нас обично лукаво чека да улови онај чије име не треба ни спомињати. Пригрлимо зато Св. Саву и његову науку. Послушајмо његове савјете да сачувамо праву вјеру и да се свим срцем и душом својом придржавамо заповијести Божијих. Одбацимо и презримо свако безакоње, разврат, неморал, охолост, лијеност, глупост, корупцију, непотизам, партијашење и свако остало секташење. Одбацимо ово и покажимо прави дух. Покажимо сви да смо духовни синови истинскога духоносца Св. Саве и да смо способни да се заједно с њим и његовом науком и предањем уздигнемо изнад понора и пропасти и да се опет винемо у небеса у загрљај Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу. Амин, Боже, дај!
Бојан Чечар, протођакон
[1] Интервју са др Миодрагом Петровићем у „Вечерњим новостима“ под насловом „Недостаје нам мудрост Св. Саве“
Коментари
Постави коментар