ЈЕДИНО НОВО ПОД СУНЦЕМ И ЂАВО КАО ЖОНГЛЕР ЗБИВАЊА У СВИЈЕТУ

-

​Од Адамовог пада па наовамо ништа се ново не догађа. Све је само рециклажа једног те истог. Од када се „дух овога свијета” зацарио у умовима и срцима људског рода, овдје се не дешава ништа друго осим непрекидног увијања паклене спирале: трка за новцем (Ваал), помама разврата (Иштар) и страст према насиљу (Молох).
​Ђаво, као у Боитовој опери ,,Мефистофелес" (арија ,,Ecco il mondo...") иде  наоколо, као некакав вјешт жонглер и непрестано врти ове три ствари, не би ли како привукао пажњу на себе и одвојио човјеков ум од Бога. Кроз ову призму треба сагледати и најновија „збивања у свијету”. Нарочито је ово важно имати на уму јер се налазимо у првој недјељи Часног поста.

​На све стране сви само уздишу и са страхом понављају: „Јој, шта ће бити?”. Неће бити ништа што већ није било. Узалудне су нам бриге око догађаја на које, по самој природи ствари, не можемо имати никаквог утицаја.
​С друге стране, у нама самима бјесни рат гори од било ког другог који се данас дешава у свијету. Тај рат се води за наш ум и за наше срце, које непрестано треба усмјеравати ка Христу. Једино је то битно. Једино то за нас има вриједност.

​„Христос оваплоћени, распети, вазнесени и у Цркви Духом, Ријечју, Тијелом и Крвљу вазда присутни – једино је Ново под Сунцем.” — Свети Јован Дамаскинhttps:

Наш рат није против крви и меса, него, како апостол Павле каже, „против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју” (Еф 6, 12). Ђаво нас непрестано наводи да ратујемо против других људи како би нас одвратио од борбе против њега самога. Што прије то увидимо, то боље.
​Зато се наоружајмо:

* Постом
* Непрестаном молитвом (Исусова молитва) 
* Редовним причешћивањем Бесмртним Тијелом и Крвљу Христовом.

​Само на тај начин утичемо не само на рат у нама, него и на све ратове око нас. Обожи себе, и спасићеш хиљаде око себе. Ако тако будемо чинили, заиста ћемо моћи да утичемо на судбину свијета.

Бојан Чечар, протођакон

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ФАУСТОВСКИ ЗАПАД: НАШ ПУТ ИЛИ СТРАНПУТИЦА?

-
Слушам данас на радију „Београд 2“ емисију у којој једна госпођа — ваљда и професорка — објашњава како је нама, Србима, потребно двјеста цивилизацијских година да бисмо се извукли из невоље у којој се налазимо. Сложио бих се. Али бих је запитао: на коју цивилизацију, тачно, мисли? Ми Срби, као и Руси, још увијек нисмо створили своју властиту цивилизацију. Говорећи шпеглеровски, налазимо се у стању псеудоморфозе — нашу младу културу испуњавамо у већ готове форме западне, тзв. фаустовске цивилизације, која је на издисају. И сасвим је природно да заједно с њом издишемо и ми. Фаустовска цивилизација започела је свој развој прије отприлике хиљаду година, а по мишљењу многих великих мислилаца, управо у наше вријеме достиже свој крај. Како онда можемо очекивати избављење, ако и даље баштинимо тековине једне цивилизације која одумире? Западна „фаустовска“ цивилизација, као што је добро познато, почиње са снажним метафизичким (религијским) импулсом, који јој је дао успон римокатолицизма у X и X...
Прикажи све