ДУХОВНИ ОТПОР У ВРИЈЕМЕ СВЕОПШТЕ ХИСТЕРИЈЕ

-
Нешто ми говори да ће, изненада, иза свих ових хистерија које трају од 2020. године, иступити неко ко ће преко ноћи „ријешити“ све проблеме. Понудиће рјешење које ћемо дочекати са великом радошћу и сузама олакшања. Бићемо пресрећни што нам је донио спас. Тај неко ће, наизглед, истог дана прекинути све ратове, изгладити неспоразуме међу државама, понудити лијек против најтежих болести и обећати продужетак људског вијека. Тероризма више неће бити…
И управо ту лежи највећа опасност. Јер, како је записано:
„И није чудо, јер се сам сатана претвара у анђела свјетлости“ (2. Кор. 11, 14).

Ко га тада неће признати и пристати на његов печат? Увјерен сам да ће многи то учинити са неизмјерном захвалношћу. Стаће у ред и бити спремни да то дебело плате. Нико их неће присиљавати, као што се често мисли. Управо супротно – све ће изгледати као слободан избор.

Сви ови догађаји, који се одмотавају као клупко, личе на воду која се лагано доводи до тачке кључања, док се ми у њој непримјетно навикавамо. Нећемо ни бити свјесни, а већ ћемо бити „скувани“ – припремљени да прихватимо било какав излаз из овог безизлаза. Међутим, тај понуђени „излаз“ биће, у ствари, прави и коначни безизлаз.
Зато сматрам да би било мудро што прије ограничити праћење медија и вијести. Није ријеч о потпуном незнању, него о трезвености. Јер, како нас опомиње апостол:
„Пазите да вас ко не обмане“ (Мт. 24, 4).
Поред поста, молитве и Светог Причешћа, потребно је да се вратимо свом унутрашњем бићу – уму и срцу – и да непрестано призивамо Име Господње кроз Исусову молитву:

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грјешнога!“

Јер Христос јасно каже:
„Царство Божије је унутра у вама“ (Лк. 17, 21).
Све оно што долази споља, ако није утемељено у Христу, може лако постати обмана. Зато је неопходно духовно расуђивање, како бисмо разликовали истину од лажи.

Такође, читање Псалтира на дневној основи више је него благотворно. Ријечи светог пророка Давида представљају снажно духовно укрјепљење. Оне чисте ум, умирују срце и усмјеравају човјека ка Богу.
Само на тај начин наш ум има изгледа да не упадне у замку која се кроз ову свеопшту хистерију поставља. Јер, како Господ упозорава:
„Бдите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24, 42).

Бојан Чечар, протођакон

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ФАУСТОВСКИ ЗАПАД: НАШ ПУТ ИЛИ СТРАНПУТИЦА?

-
Слушам данас на радију „Београд 2“ емисију у којој једна госпођа — ваљда и професорка — објашњава како је нама, Србима, потребно двјеста цивилизацијских година да бисмо се извукли из невоље у којој се налазимо. Сложио бих се. Али бих је запитао: на коју цивилизацију, тачно, мисли? Ми Срби, као и Руси, још увијек нисмо створили своју властиту цивилизацију. Говорећи шпеглеровски, налазимо се у стању псеудоморфозе — нашу младу културу испуњавамо у већ готове форме западне, тзв. фаустовске цивилизације, која је на издисају. И сасвим је природно да заједно с њом издишемо и ми. Фаустовска цивилизација започела је свој развој прије отприлике хиљаду година, а по мишљењу многих великих мислилаца, управо у наше вријеме достиже свој крај. Како онда можемо очекивати избављење, ако и даље баштинимо тековине једне цивилизације која одумире? Западна „фаустовска“ цивилизација, као што је добро познато, почиње са снажним метафизичким (религијским) импулсом, који јој је дао успон римокатолицизма у X и X...
Прикажи све