ХИНДУИЗАМ И ЈЕДНА ,,УНИВЕРЗАЛНА" РЕЛИГИЈА СВИЈЕТА

-


Хиндуизам је, због своје изразите синкретистичке природе, погодан као основа за обликовање једне „универзалне“ религије свијета. У њему се, наиме, налази простор за различита и међусобно супротстављена религијска искуства и учења: од Исуса Христа, преко Алаха и Буде, до хиндуистичких божанстава као што су Вишну, Кришна и Шива. Управо та отвореност, која на први поглед дјелује као толеранција, у суштини релативизује истину, јер различите и често неспојиве религијске тврдње ставља у исти раван.

Због тога се хиндуизам може описати као једна врста „религијског босанског лонца“ – систем у којем се све мијеша, али се губи јасна граница између истине и заблуде. У том смислу, оваква религијска матрица може послужити као претеча идеје о једној свјетској религији, која би, у есхатолошкој перспективи, могла бити повезана са појавом Антихриста, о коме говори Свето Писмо као о ономе који долази под видом лажног јединства и свеопште толеранције, али без истине Христове (уп. 2. Сол. 2, 3–4).

На нашим просторима, овај утицај се најчешће испољава кроз неохиндуистичке форме – прије свега кроз различите школе јоге, медитације и „духовног развоја“, које се представљају као неутралне технике, а у суштини носе одређену религијску антропологију и духовност страну хришћанству. Ове праксе често подразумјевају пантеистичко схватање божанства, самоспасење кроз технику, као и идеју да је човјек по природи божански, што је у супротности са православним учењем о палости и потреби за благодаћу.

Међу најпознатијим гуруима чији се утицај осјећа и код нас могу се навести: Моханђи, Саи Баба, Шри Шри Рави Шанкар, Парамахамса Јогананда и Ошо. Њихова учења, иако често представљена у облику опште прихватљивих порука о миру, љубави и унутрашњем миру, у себи носе специфичан религијски садржај који није неутралан, већ обликује свијест човјека у правцу религијског релативизма и духовног синкретизма.

Са православног становишта, суштински проблем ових појава није у самој чињеници дијалога или познавања других религија, већ у губитку свијести о јединствености и искључивости истине у Христу. Јер, ако је истина једна и личносна – ако је она сам Исус Христос – онда се она не може ставити у исти ред са другим религијским концепцијама без опасности да буде сведена на једну од многих „опција“. Управо ту лежи духовна опасност савременог синкретизма.

Бојан Чечар, протођакон

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ФАУСТОВСКИ ЗАПАД: НАШ ПУТ ИЛИ СТРАНПУТИЦА?

-
Слушам данас на радију „Београд 2“ емисију у којој једна госпођа — ваљда и професорка — објашњава како је нама, Србима, потребно двјеста цивилизацијских година да бисмо се извукли из невоље у којој се налазимо. Сложио бих се. Али бих је запитао: на коју цивилизацију, тачно, мисли? Ми Срби, као и Руси, још увијек нисмо створили своју властиту цивилизацију. Говорећи шпеглеровски, налазимо се у стању псеудоморфозе — нашу младу културу испуњавамо у већ готове форме западне, тзв. фаустовске цивилизације, која је на издисају. И сасвим је природно да заједно с њом издишемо и ми. Фаустовска цивилизација започела је свој развој прије отприлике хиљаду година, а по мишљењу многих великих мислилаца, управо у наше вријеме достиже свој крај. Како онда можемо очекивати избављење, ако и даље баштинимо тековине једне цивилизације која одумире? Западна „фаустовска“ цивилизација, као што је добро познато, почиње са снажним метафизичким (религијским) импулсом, који јој је дао успон римокатолицизма у X и X...
Прикажи све