ЦРТИЦЕ О 53. ГЛАВИ ПРОРОКА ИСАИЈЕ

-

Пророк Исаија живио је у осмом вијеку прије Христа. У својој 53. глави он до задивљујућих појединости описује страдање Христово – страдање Онога који ће „раном својом нас исцијелити“ и „на себе узети гријехе многих“.

Ипак, Јевреји и данас чекају Месију. Каква трагедија историје и духа! Чекали су Га вијековима, читали су о Њему у Закону и Пророцима, а када је коначно дошао – нису Га препознали. Штавише, својим су Га рукама предали на распеће. Око осамсто година слушали су ријечи пророка Исаије и других боговидаца, а онда су, пред очима испуњења, остали слијепи. Имали су очи – и не видјеше; имали су уши – и не чуше. А Он је управо пред њима испунио све што је о Њему било написано.

Но, не треба да журимо да судимо њима, јер и ми, данашњи хришћани, често стојимо у истом положају. И ми имамо очи и уши, али не видимо и не чујемо. Јер, очи и уши којима се Христос гледа и слуша нису тјелесне, него духовне. Тјелесне могу да виде само пролазно и спољашње; духовне продиру у тајну присуства Божијег.

Те духовне очи и уши налазе се у срцу човјековом. Зато је први услов богопознања – вјера. А затим подвиг: да ум свој одвојимо од расијаности овога свијета, од буке и спектакла, и да га саберемо у срце. Тамо, у дубини бића, човјек сусреће Бога. Јер, како сам Господ каже: „Царство Божије унутра је у вама.“ И још: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему.“

Зато је питање које нам поставља 53. глава Исаије увијек лично: не само да ли су Га они препознали, него – да ли Га ми препознајемо? Да ли у страдању видимо славу, у Крсту Васкрсење, у понижењу Божију силу?

Јер Христос није одсутан из историје – Он је одсутан из нашег срца. А када срце постане храм, тада и очи прогледају, и уши прочују, и човјек заиста познаје Онога о коме су Пророци говорили.

Бојан Чечар, протођакон

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ФАУСТОВСКИ ЗАПАД: НАШ ПУТ ИЛИ СТРАНПУТИЦА?

-
Слушам данас на радију „Београд 2“ емисију у којој једна госпођа — ваљда и професорка — објашњава како је нама, Србима, потребно двјеста цивилизацијских година да бисмо се извукли из невоље у којој се налазимо. Сложио бих се. Али бих је запитао: на коју цивилизацију, тачно, мисли? Ми Срби, као и Руси, још увијек нисмо створили своју властиту цивилизацију. Говорећи шпеглеровски, налазимо се у стању псеудоморфозе — нашу младу културу испуњавамо у већ готове форме западне, тзв. фаустовске цивилизације, која је на издисају. И сасвим је природно да заједно с њом издишемо и ми. Фаустовска цивилизација започела је свој развој прије отприлике хиљаду година, а по мишљењу многих великих мислилаца, управо у наше вријеме достиже свој крај. Како онда можемо очекивати избављење, ако и даље баштинимо тековине једне цивилизације која одумире? Западна „фаустовска“ цивилизација, као што је добро познато, почиње са снажним метафизичким (религијским) импулсом, који јој је дао успон римокатолицизма у X и X...
Прикажи све