КАКО ЈЕ НИЧЕ НА ЈАВИ ДОЖИВИО РАСКОЉНИКОВЉЕВ САН?

Постоје моменти у људској историји када се умови великих људи додирују на тајанствен и готово пророчански начин. Иако се никада нису срели нити разговарали, постојала нека необјашњива нит која је повезивала великог Ничеа и још већег Достојевског. Занимљиво је да је Фридрих Ниче на одређен начин у стварности доживио сан Родиона Раскољникова из Злочина и казне. Прије него што ће извршити злочин убиства старице, Раскољников је сањао сан у којем сељак крвнички туче свога коња. Тукао га је чак и по очима. Тај сан ће оставити мучан утисак на Раскољникова, што ће касније потпомоћи његову одлуку да изврши злочин.

Слична се сцена десила и са Ничеом. Наиме, 3. јануара 1889. године у Торину, Ниче је присуствовао сцени која ће га психички сломити. Наишао је на коњаника који је немилице тукао свога коња, а Ниче, не могавши то да поднесе, објесио се о врат коњу и бризнуо у плач. Ова сцена ће толико утицати на његово психичко здравље да ће на крају завршити у санаторијуму. Овај догађај само свједочи да је Ниче имао душу. Иако је говорио о „натчовјеку“, о човјеку који је као „муња из црнога облака“, он је заправо све вријеме мислио и чезнуо за Христом. Нажалост, у западној Европи тада више није било Христа. Остали су само Његови храмови, за које је Ниче у Веселој науци рекао да нису ништа друго до „гробнице Бога“.

По вулканској снази духа Ниче је сличан Достојевском. Одатле напросто фрапира ова спона између Ничеа и Раскољникова. Ниче доживљава на јави оно што Раскољников гледа у сну. Можда је ово и једно пророчанско мјесто. Раскољников (његово презиме значи „раскол“ или „цијепање“) за сада само у сновима гледа нихилистички пакао који је у Европи већ почео, а којем Ниче на јави присуствује. Али то зло ће за коју деценију стићи и у Русију у виду безбожне бољшевичке идеологије. Достојевски је то надолазеће зло – духовни раскол у руском друштву – препознао и том темом се баве сва његова највећа дјела.

Да је којим случајем Ниче имао на располагању Православље и свете руске старце као што је имао Достојевски, сигуран сам да би и он на крају узвикивао: „Ако би ми неко доказивао да је Христос изван истине, и кад би стварно истина била изван Христа, ја бих радије остао с Христом него с истином.“

Текст на енглеском:

HOW DID NIETZSCHE EXPERIENCE RASKOLNIKOV'S DREAM IN REAL LIFE?

There are moments in human history when the minds of great individuals touch in a mysterious and almost prophetic way. Even though they never met or spoke, there existed an inexplicable thread that connected the great Nietzsche with the even greater Dostoevsky. It is interesting that, in a certain sense, Friedrich Nietzsche experienced in reality the dream of Raskolnikov from Crime and Punishment. Before committing the murder of the old pawnbroker, Raskolnikov dreamt of a peasant savagely beating his horse—even striking it in the eyes. That dream left a tormenting impression on him, which would later contribute to his decision to commit the crime.

A similar scene happened to Nietzsche. On January 3rd, 1889, in Turin, Nietzsche witnessed something that would psychologically shatter him. He came upon a coachman mercilessly beating his horse, and Nietzsche, unable to bear the sight, threw himself upon the horse’s neck and burst into tears. This event had such a profound effect on his mental state that he was eventually admitted to a sanatorium. This moment testifies that Nietzsche had a soul. Even though he spoke of the "Übermensch," of a man like “lightning out of a dark cloud,” in truth he was always thinking of and longing for Christ. Sadly, in Western Europe at that time, Christ was no longer present—only His churches remained, which Nietzsche referred to in The Gay Science as nothing more than “the tombs of God.”

By the volcanic force of his spirit, Nietzsche resembled Dostoevsky. Hence, the connection between Nietzsche and Raskolnikov is astonishing. Nietzsche experiences in reality what Raskolnikov sees in a dream. Perhaps this is even a prophetic parallel. Raskolnikov (whose name means "schism" or "fracture") for now sees in dreams the nihilistic hell that had already begun in Europe, a hell which Nietzsche was witnessing in real life. But that evil would, within a few decades, also reach Russia in the form of the godless Bolshevik ideology. Dostoevsky recognized this approaching evil—the spiritual schism in Russian society—and it is the central theme of all his greatest works.

Had Nietzsche, by some chance, had access to Orthodoxy and the holy Russian elders as Dostoevsky did, I am certain he too would have eventually exclaimed: “If someone proved to me that Christ is outside the truth, and if it were really the case that truth lay outside of Christ, I would prefer to remain with Christ rather than with the truth.”