Бојан Чечар

Хегел је, можда више него било који други философ, тежио да сву стварност – логичку, природну, историјску и духовну – провуче кроз јединствени „филтер“ свога дијалектичког принципа. То га вјеровантно лини једним од најдосљеднијих философа икада. Његова тежња ка тоталитету и систематичности управо је оно што га издваја као најрепрезентативнијег мислиоца класичне метафизичке традиције. Чак и када се чини да постоји извјесна напетост између Науке логике, Филозофије религије и његовог схватања историје у оквиру Филозофије духа, та напетост није израз недосљедности, него динамике саме дијалектичке методе. Унутрашња противрјечност стварности није нешто што треба елиминисати, већ напротив – она представља кључни моменат развитка апсолутне идеје. Оно што изгледа као „неконзистентност“, заправо је неопходан дио хегеловске органске логике. Штавише, управо та његова философија, при свом апстрактном врхунцу, може бити од велике користи и нама православнима. Јер, ако је западни свијет духовно обоље...

Ми смо данас у потпуности упрегнути у кола западног неолибералног наратива који систематски проповиједа атомизовано, распарчано друштво у којем су стварни господари — корпорације. Људи, задојени илузијом слободе, мисле да самостално одлучују, а нијесу ни свјесни да су постали најобичнији робови. Одбацују религију, вјеронауку у школама, Светог Саву... и зато добијају шопинг-молове, хипермаркете, ријалити програме и непрестану буку. А што је најстрашније — увјерени су да су слободни. Али нема ни истинске слободе, ни личности, ни обожења (индивидуације), ни правог друштва — без вјере, без живота у Цркви, у благодати и подвигу. Златно доба нашег народа и државности било је утемељено управо на тим стубовима. Када смо одбацили тај крајеугаони камен — Христа — почели смо да зидамо вавилонске куле на пјесковитом тлу. И, као што је и очекивано, оне се руше при свакој већој олуји. Чувени њемачки философ - Хегел је још давно запазио да се срећа и благостање појединца и државе увећавају њиховом ре...

Мухамед је своје „откривење“ примио у тами једне пећине. Његов први закључак био је да је дух који му је пренио уводне стихове Курана заправо зло биће. Зато је изузетно важно да процјену ислама започнемо управо истраживањем начина на који је Мухамед позван да буде пророк Алаха. Сахих Бухари, Том 1, Књига 1, Хадис 3: Посланик је додао: „Анђео ме ухватио (силовито) и притиснуо тако јако да то више нисам могао поднијети. Потом ме пустио и поново тражио од мене да читам, а ја сам одговорио: ’Ја не знам да читам.’ Онда ме поново ухватио и други пут снажно притиснуо док више нисам могао издржати. Потом ме пустио и опет затражио да читам, али сам поново одговорио: ’Ја не знам да читам (или шта да читам?)’ Тада ме трећи пут ухватио и силно притиснуо, па ме пустио и рекао: ’Читај у име Господа твога, који је створио (све што постоји), створио је човјека од угрушка. Читај! А Господар твој је Најдарежљивији.’” (96.1, 96.2, 96.3) Тада се Аллахов Посланик вратио с ,,откривењем", срце му је...

Човјек треба да има само једну жељу – Бога. „Иштите најприје Царство небеско и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33), каже Христос. Желећи све друго, човјек одбацује од себе ону најважнију жељу – жељу за Богом. Тако на крају остаје и без Бога и без свега осталог. Узмимо нпр. Светог Антонија Великог. Када је био млад, Антоније је чуо ријечи Јеванђеља на литургији: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном“ (Мт. 19, 21). Он је ове ријечи примио као упутство лично њему упућено. Без оклијевања је продао све своје имање, подијелио новац сиротињи и повукао се у пустињу да живи само за Бога. Док су многи око њега тежили за иметком, угледом и свјетовном сигурношћу, он је изабрао једну једину жељу – Бога. И управо је тим избором добио све: мир, радост, дубоку духовну мудрост, и на крају – светост. Људи из цијелог свијета долазили су да га чују и траже савјет, јер је његов живот био свједочанство да ко иште...

Једна од највећих лажи коју је савремени човјек прогутао јесте чувена мисао да дјецу треба учити да маштају. Машта, машта, машта... Необуздана машта. Многи познати дјечији пјесници — Љубивоје Ршумовић, Десанка Максимовић, Јован Јовановић Змај и други — овјековјечили су машту у својим чувеним пјесмама. Њих учимо напамет од оног тренутка када се и најмањи промил свијести појави у нашем бићу. Машта се, као каква чудотворна мантра, дубоко укоријенила у мишљењу и жељама свих. Пожељно је — што више маштати. „Наша машта може свашта“ — општепозната је фраза у српском језику. Није ми намјера да овдје дискредитујем било кога или било шта. Није ми намјера да кварим нормално дјетињство дјеце, њихов здрав раст и развој који је, по мишљењу многих савремених психолога, педагога, културних и просвнетних радника, уско повезан са развијањем маште. Не, није ми то намјера. Ко хоће да машта — нека машта. Моја је жеља само да укажем на то да се култ маште тешко може повезати са православном вјером и духовно...

Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...