Бојан Чечар

Живимо у времену великих искушења и превирања. Духови су се ускомешали. Братоубилачка крв осјећа се у ваздуху. Српски народ стоји пред језивим лицем онога што се може поредити једино са схизофреном дилемом након Другог свјетског рата, када је брат убијао брата зарад партије и идеологије. С једне стране имамо власт која годинама заступа бизарне „проевропске“ вриједности и која заташкава корупцију и криминал, а с друге стране помамљени студентски покрет, некакве пленуме и сличне формације које су у свом суманутом оргијазму довеле атмосферу до усијања. Брат са братом не говори, комшија са комшијом је на нож, стигматизују се неистомишљеници, Срби који живе западно од Дрине називају се „прекодринским сељачинама“ који се, као стока, у камионима и аутобусима довозе да гласају за постојећу власт. Да ствар буде гора, ова безочност иде и у правцу огавних напада на патријарха српског, владика и свештенства и монаштва, као и на све оне који желе остати по страни и који позивају на измирење. Њих на...

Ево једно моје мало искуство са тадашњим Епископом јегарским а сада патријархом српским господином Порфиријем. Ова мала епизода говори о каквом човјеку је ријеч. Нису само очи огледало душе него и остали његови поступци. Најбоље је огледало и показатељ то како се односимо према оним малима.  Сјећам се једног за мене веома значајног догађаја који је повезан са њим, а који је оставио дубок траг на моје даље духовно и богословско сазријевање. Била је то 2006. година, када сам код њега полагао предмет Пастирска психологија. Јунски дан, 38 степени у Београду, уз велику влажност ваздуха. Све трепери. Нас двјеста дошло је на испит. Почео сам да ропћем и да се буним, схватајући да можда тог дана уопште нећу стићи да одговарам. А можда ће и професор, тадашњи епископ јегарски, а данас Патријарх Порфирије, до тренутка кад ја дођем на ред, бити толико уморан и изнервиран да ће бити боље да ни не улазим. Почео је да испитује око 9 часова ујутро. У холу факултета и испред његовог кабинета ни даш...

"Fear no darkness"! (Не бојте се таме) Једна од најмоћнијих филмских сцена битака је ,,Битка на Пеленорској пољани" из филма ,,Господар прстенова: Повратак Краља". Када се већ чинило да су орци од Мордора однијели превагу у бици над људима од Гондора, наједанпут се зачују трубе које су најавиле долазак ,,Јахача од Рохана". Пред сам јуриш на орке, краљ Теоден узвикује: СМРТ! Одмах за њим, исто то, узвикују и сви његови војници. Можда се некоме може учинити да је мало чудна мотивација за војску која треба да јуруша у битку - ријеч ,,смрт". Међутим, Толкин на једном мјесту објашњава да је Саурон од самог почетка играо на карту људског ,,страха од смрти". Тако је и убиједио неке од њих да узму ,,прстенове моћи". Прстенови ће им осигурати бесмртност, али бесмртност која је гора од смрти. Постаће ,,Назгули" - ,,утваре прстенова" (ring wraiths); ни живи ни мртви (neither living nor dead). Они су узели ,,прстенове моћи" тј. технологију ...

Од пада комунизма па наовамо, чинило се да најзад долазе бољи дани за српску богословску мисао. Деценије цензуре и прогона оставиле су свој данак. Ипак, чак и у том сивилу заблистао је лик и дјело непоколебљивог Светог аве Јустина Поповића. Његово грандиозно богословско дјело стајало је раме уз раме уз дјело Светог Владике Николаја Велимировића, као какав светионик на узбурканом српском мору, усковитланом безбожничком комунистичком идеологијом. Међутим, оба ова великана, поред неоспорне ерудиције која је красила и једног и другог, као примарно врело из кога су црпили своје маестрално богословствовање, имали су непосредно (опитно) искуство Бога Живога. И дошле су двијехиљадите — године великих очекивања и великих надања. Интересовање за богословље навело је огроман број младих људи да упише богословске факултете наше Цркве. Међутим, поред доста корисних ствари које су тамо могли научити, многи од њих били су заражени искључиво академским приступом богословљу, који се тада зацарио као ...

Идеја материјалног (индустријско-техничког) прогреса уопште није православна. Бог нас није створио да на спољашни-материјални начин овладамо природом (кроз машине и технику). Човјек је створен да у синергији са Богом, као цар и свештеник у исто вријеме, кроз нестворену божанску благодат (свјетлост) ради на изградњи (освећивању) овога свијета. Нe машине, техника и индустрија него нестворена благодат Божија. Познато је да је Византија, која је живот покушавала да заснује на темељима православне теологије, намјерно кочила пребрз развој. Знали су да он води у пропаст - како физичку тако и духовну. У савременој науци постоји чак и израз "Молохов ефекат" - "трка до дна". То се односи на трку и надметање у што бржем напретку, прогресу и развоју. Међутим, умјесто да нам тај прогрес да срећу и сигурност, он нас све води у пропаст. Назив "Молохов ефекат" је намјерно узет јер најбоље одсликава идеју прогреса. У стара времена, Феничани су зарад прогреса и благостања, ...

„Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28) Савремена материјалистичка наука већ вијековима дисквалификује вјеру, јер по њој није могуће имати никакво емпиријско (чулно) искуство Бога. Позната је она Кантова мисао: „Појмови без (чулног) искуства су празни.“ На томе се заснивала и деконструкција метафизике у његовом чувеном дјелу Критика чистог ума. Многи су сматрали да је Кант тиме извадио и посљедњи камен из некада силног здања хришћанске вјере. Након њега, све се стропоштало у прах и пепео. На европском континенту, па и шире, разум (лат. ratio) зацарио се као једино мјерило знања и истине. Да би нешто стекло научну афирмацију, неопходно је да буде искуствено црпљено из емпиријског свијета. Све ван тога је сматрано чистом фикцијом и имагинацијом – „празним појмом“. За Бога више није било мјеста. Међутим, данашњи празник нам сугерише нешто сасвим супротно: емпиријско искуство Бога је итекако могуће. И то баш у Цркви. Као што је ономад невјерни Тома свој прст ставио у Христове ране и постао вје...

„И у онај дан (Дан Васкрсења, прим. Б.Ч.) нећете ме питати ништа“ (Јн. 16, 23) Ситничаво запиткивање трагична је посљедица знатижељног Евиног ума који ју је навео да окуси од забрањеног дрвета. Управо је та знатижеља проузроковала удаљавање Духа Божијег од човјека. Жеља да се у све „тури нос“ одвела је прве људе из поимања цјеловитог духовног живота у Богу, у тјелесну распарчаност, фрагментарност и унутрашњу располућеност. Оставши без сијања нестворене благодати, човјек је изгубио могућност да свијет „види Божијим очима“ — као тоталитет. Биће сведено на пуку ситничавост аналитичког ума који, ослањајући се искључиво на свијет чула (емпирију), настоји да прибави што више података не би ли дошао до некаквих „синтетичких закључака“. Међутим, такво ситничаво (уситњено до праха) аналитичко-синтетичко знање опасније је од незнања, јер нас спречава да духовно прогледамо. Чак је и Сенека говорио да „све што је уситњено до праха постаје нејасно“. До тренутка Христовог васкрсења, Његови ученици н...

Материјалистичка наука је препуна доказа о постојању Бога и духовне стварности. Колико год нам мудраци (познатији као научници) овог свијета сугерисали да ван емпиријског свијета не постоји ништа, сазнања до којих долазе они сами, побијају до темеља те исте њихове позиције. Класична физика нам, на примјер, говори да постоје четири димензије (дужина, ширина, висина и простор+вријеме). Позната је прича о "тесеракту" (хипер-коцки). У питању је четверодимензионална коцка која, осим дужине, висине и ширине, посједује и четврту димензију – нашој људској перцепцији невидљиву – простор+вријеме. Теорија струна иде корак даље и говори нам да постоји 9 (просторних) + 1 (временска) димензија. М - теорија на све ово додаје још једну димензију, па их по њој има 10 (просторних) + 1 (временска), тј. укупно 11. Неке друге теорије, попут оних у космологији или квантној гравитацији, могу да предлажу различите концепте димензија. На примјер, у неким моделима "бранске космологије", наш ...