ЕМПИРИЗАМ И НЕВЈЕРНИ ТОМА

-
„Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28)

Савремена материјалистичка наука већ вијековима дисквалификује вјеру, јер по њој није могуће имати никакво емпиријско (чулно) искуство Бога.

Позната је она Кантова мисао: „Појмови без (чулног) искуства су празни.“ На томе се заснивала и деконструкција метафизике у његовом чувеном дјелу Критика чистог ума. Многи су сматрали да је Кант тиме извадио и посљедњи камен из некада силног здања хришћанске вјере. Након њега, све се стропоштало у прах и пепео. На европском континенту, па и шире, разум (лат. ratio) зацарио се као једино мјерило знања и истине. Да би нешто стекло научну афирмацију, неопходно је да буде искуствено црпљено из емпиријског свијета. Све ван тога је сматрано чистом фикцијом и имагинацијом – „празним појмом“. За Бога више није било мјеста.

Међутим, данашњи празник нам сугерише нешто сасвим супротно: емпиријско искуство Бога је итекако могуће. И то баш у Цркви. Као што је ономад невјерни Тома свој прст ставио у Христове ране и постао вјеран, тако и ми данас можемо, не само ставити прсте у Његове ране, него и цијело Тијело Христово учинити нашим тијелом. Сваки онај који емпиријски (чулно) повлачи искуство из евхаристијског Тијела и Крви Христове, врло брзо ће и сам ускликнути: „Господ мој и Бог мој!“

Када нашим психофизичким саставом проструји нестворена благодат Духа Светога, и сами осјећамо како је Бог тјелесно присутан. Почињемо лагано и чулно да се наслађујемо Живим Богом. „Како су слатке ријечи твоје моме непцу, слађе од меда устима мојим!“ – каже псалмопојац Давид. Други један старозавјетни великан, пророк Авакум, каже: „Чух, и затрепта утроба моја, зазвонише усне моје на глас тај“ (Авакум 3, 16). Свети Серафим Саровски је говорио да осјећа Бога свим чулима. 

Као што, када зажелимо да емпиријски видимо звијезде, галаксије, црне рупе и друга небеска тијела, идемо у моћну опсерваторију која једина посједује уређаје који нам то омогућавају, тако и у духовном животу: Црква је наша опсерваторија за гледање и созерцање Бога. Литургијско Тијело и Крв Христова јесу најмоћнији „уређај“ за познање (гледање) Бога. Користимо га!

Христос васкрсе!

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све