О АНЂЕОСКИМ СИЛАМА
„Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење?“ (Јев. 1, 14)
Наш Бог је Света Тројица — Отац, Син и Свети Дух — Један Бог у Тројици и Тројица у Јединици. Како свједоче свети оци, начин на који Бог постоји (грч. τρόπος τῆς ὑπάρξεως) јесте управо љубав. У Светом писму читамо да је „Бог љубав“ (1. Јов. 4, 8), што значи да љубав није тек једно од Божјих својстава или дјелатности, него само биће Божје у његовом вјечном кретању и заједништву. Отац не остаје егоистично затворен у свом божанском индивидууму, него се у непрестаној, екстатичкој љубави вјечно предаје другим двијема Божанским Личностима — Сину и Духу Светоме. Исти тај динамични, љубавни покрет узајамног самопредавања чине и Син и Дух према Оцу, као и један према другом, чинећи узајамно прожимање (грч. περιχώρησις) у пуноћи божанског живота.
Управо је ова преизобилна, несебична љубав постала основни разлог због којег Бог из ничега (лат. ex nihilo) ствара друга бића — по својој природи потпуно другачија од њега самог — желећи да их уведе у Свој живот. Бог не ствара из потребе или самодовољности, већ искључиво из преливања своје божанске љубави, желећи да и створења учествују у том величанственом заједништву Свете Тројице.
Будући да је творевина настала из ничега (лат. ex nihilo) она по свој природи остаје створена и ограничена. Због тога створења могу да учествују само у Божанским Енергијама, док Божанска Суштина остаје апсолутно непричасна и несазнатљива за било које створено биће. Међутим, иако је суштина недоступна, енергије су оне кроз које се Бог открива и дарује. Створења се могу причестити (узети истинског учешћа) у енергијама Божанске Љубави, које се у светоотачком искуству често изједначавају са свјетлошћу или са божанском ватром.
Ова божанска љубав је у исто вријеме и свјетлост која просвјетљује, и ватра која очишћује и обожује. Бог Света Тројица је Првоначална Свјетлост, нестворена свјетлост од које све постојеће прима своје постојање. Он ствара сва остала бића са узвишеним циљем — да их уведе у свој свјетлосни живот и учини их сличнима себи, то јест „малим свјетлостима“ које блистају од свјетлости Његовог присуства.
Прва у низу тих разумних створења које Бог из љубави саздаје јесу анђели — бестјелесне силе чији је задатак да непрестано носе и свједоче ту божанску свјетлост, служећи тајни спасења и обожења цијеле творевине. Најпознатије дјело са којим Црква располаже а у којем је детаљно описан смисао постојања анђеоских бића јесте дјело Светог Дионисија Ареопагита „О небеској јерархији“. У том дјелу он каже: „Све небеске суштине богословље (тј. слово о Богу, прим. прев.) означава са девет имена. Ове суштине наш божанствени свештеносавршитељ (мисли на Светог апостола Павла – прим. Б. Ч.) дели на три тројична реда. А први је, каже, онај који је увек уз Бога и у Његовој је близини, односно, по Предању, он је сједињен (са Њим) пре других и непосредно. Откривење Свештених Списа нас, каже, учи да се пресвети Престоли, као и многооки и многокрили чинови, који се у језику Јевреја називају Херувими и Серафими, по блискости (према Богу) која надилази све друге, налазе непосредно уз Бога. О том тројичном реду говорио нам је наш славни наставник (апостол Павле – прим. Б. Ч.) као о једном и равноправном и уистину првом ступњу јерархије, у односу на који ниједан други није божанственији и непосредно ближи првоначалним блистањима Богоначалства. Други ред, каже, сачињавају Власти, Господства и Силе, а трећи и последњи ред небеских чинова сачињавају Анђели, Арханђели и Началства“[1]. Дакле, према Светом Дионисију Бог је створио 9 чинова анђеоских распоређених у 3 хора. Структура је слична војној. Нижи чинови да би дошли до Бога морају ићи кроз више чинове. Сваки хор има специфичну богословску и онтолошку функцију у преношењу божанске свјетлости, благодати и воље кроз васељену: од оних који су најближи самоме Престолу Божјем, преко оних који управљају поретком космоса, до оних који су непосредно посвећени спасењу и вођењу човјека. Прво ћемо да представимо шему распореда хорова, а онда ћемо посебно да објаснимо сваки од чинова.
1. ХОР: СЕРАФИМИ, ХЕРУВИМИ И ПРЕСТОЛИ
(највиши хор; директно гледа у Бога, њихова примарна фунција је просвјетљење и савршенство у непосредној близини Божјој; овај највиши хор анђела предстоји непосредно пред Престолом Тројичног Бога. Они не примају божанско просвјетљење преко посредника, већ директно из Самог Извора Свјетлости)
СЕРАФИМИ: Серафими („Пламени” / „Огњени”): Њихова функција је да горе непрестаном, екстатичком љубављу према Богу и да ту божанску ватру преносе на ниже чинове. Они очишћују све око себе топлотом божанске љубави.
У Светом писму најпознатије мјесту гдје се помињу серафими је виђење пророка Исаије. „У години кад умрије цар Озија видјех Господа гдје сједи на престолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву. Серафими стајаху више Њега, сваки имаше шест крила: двама заклањаше лице своје и двама заклањаше ноге своје, а двама летијаше. И викаху један другоме говорећи: Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе Његове...А један од серафима долетје к мени држећи у руци жив угљен који узе с олтара машицама; И дотаче се уста мојих и рече: ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се.“ (Ис. 6, 1-7). Они се на иконама сликају са шест крила: са два крила заклањају лице, са два ноге, а са два лете. Додуше, треба рећи да су анђеоске силе бестјелесне, па према томе немају материјални облик. Људима су се јављали само у оној мјери и облику у којем је људски ум могао да их појми. Чак и тако, од саме њихове појаве људи би остајали ужаснути. Међутим, Адаму прије пада они нису били страшни јер је био у пуној заједници са Богом, гдје се непрестано напајао нествореном благодаћу и свјетлошћу Божијом. Свети Григорије Палама каже да је Адам сав буктио од те свјетлости — Бог је био велико Сунце, а Адам мало сунце. Након пада, Адам остаје без те нестворене свјетлости и бива сведен на чисто биолошко-физички начин постојања. Тако Палама тумачи оне ријечи: „И видјеше да су голи“ (Пост. 3, 7). По ријечима светог апостола Павла: „Тјелесни човјек не прима оно што је од Духа Божијега“ (1. Кор. 2, 14). Вјероватно би и тај првосаздани Адам прије пада био страшан посљепадном човјеку. Управо због тога, приликом јављања анђела човјеку, у Светом писму често имамо њихове умирујуће ријечи: „Не бој се!“ Чак су и светим Божијим људима анђели били страшни, као што је записано када се пророку Данилу појавио анђео: „И остах сам и видјех ово велико виђење, и не оста у мени снаге, и лице ми се измјени и увену, и не имах снаге“ (Дан. 10, 8), или када се анђео јавља женама мироносицама на гробу и говори им: „Не бојте се“ (Мт. 28, 5). Можемо само замислити како би било нама, обичним смртницима! Велики је Божији благослов што ми неприпремљени не можемо тако лако видјети анђеоске силе. Јер, да можемо, видјели бисмо и оне друге — пале анђеле, чије је обличје попримило мрачне одбљеске зла. Вјероватно нико не би преживио од тог ужаса, јер многи од нас ни не схватају због чега је неопходна невидљива борба. Апостол Павле каже: „Не ратијемо против крви и тијела, него против поглаварстава, против власти, против господара таме овога свијета, против духова злобе под небесима“ (Еф. 6, 12). Управо зато је невидљивост овог духовног свијета велико човјекољубље Божије. Немоћни пред ужасом палих сила и неспремни за непосредан сусрет са свјетлошћу небеских војски, ми смо позвани да се у овој земној реалности боримо оружјем вјере, смирења и покајања. Јер, дух се не побјеђује физичким очима, већ чистим срцем које се кроз тајну Цркве постепено спрема за сусрет са вјечношћу.
ХЕРУВИМИ: Херувими („Преизливање мудрости” / „Свезнање”): Њихова функција је просвјетљење ума. Они су носиоци преизобилне божанске мудрости и богопознања, преносећи божанску свјетлост сазерцања на остале створене умове. У Светом писму помињу се неколико пута:
· Постање 3, 24 – херувими чувају пут ка дрвету живота;
· Излазак 25, 18–22 – херувими на поклопцу Ковчега завјета;
· Језекиљ 1, 5–14 – виђење четири жива бића;
· Језекиљ 10, 1–22 – виђење херувима.
Треба напоменути да је Луцифер (Сатана), односно пали анђео, припадао управо овом анђеоском чину. У Светом писму, код пророка Језекиља, читамо о „херувиму заклањачу“: „Ти си био херувим помазан, који заклања; и ја те поставих; ти бјеше на светој гори Божијој, ходио си посред камења огњенога. Савршен бјеше на путовима својим од дана кад се роди докле се не нађе безакоње на теби. Срце се твоје понесе љепотом твојом, ти упропасти мудрост своју свјетлошћу својом; бацих те на земљу, пред цареве те положих да те гледају.“ (Јез. 28, 14–17) Као херувим (онај који има свезнање), он је вјероватно сазнао и за Божији „предвјечни план“ (Пост. 1, 26) о стварању човјека. Није могао да се помири са чињеницом да ће Бог створити биће које ће представљати својеврсни хибрид, односно сједињење духовног и тјелесног елемента (душе и тијела), те да ће човјек, а не анђели, бити цар Божије творевине. Можда је сазнао и то да ће Бог постати управо човјек а не анђео. Наводно, управо због тога, а и због жеље да се уздигне до престола Божијег (Ис. 14, 13) побунио је остале анђеоске чинове и повео рат против Бога. Једна трећина анђела отпала је од Бога и постала демони. Умјесто свјетлости постадоше тама. Зато се Сатана и назива „оцем лажи и убицом оод почетка“ (Јн. 8, 44). Он није само слагао и убио само људе већ и друге анђеле а и на крају крајева и самога себе. Смрт дакле, није онаква као што је ми замишљамо. Смрт се не односи на смрт тијела. Истинска смрт јесте одвојеност и удаљавање од Божанске Љубави и Свјетлости. Херувими се иначе изображавају са крилима на којим је много очију. У визији пророка Језекиља (Јез. 1, 18 и 10, 12), херувими се описују тако да су им крила свуда унаоколо испуњени очима. Слично томе, код пророка Исаије и у Откривењу Јовановом (Откр. 4, 6–8), небеске силе су описане као бића која су „изнутра и споља пуна очију“.
ПРЕСТОЛИ: Престоли („Богоносни”): На њима Бог одмара Своје божанско присуство. Њихова функција је служба Божјој правди и непоколебљивости. Они су носиоци Божјег суда и непоколебљивог мира. Најпознатији опис Престола налази се у визији пророка Језекиља (Јез. 1, 15–21), гдје се они виде као точкови у точку, направљени од свјетлости или материјала налик на хризолит (драги камен), који су са свих страна испуњени очима. Управо зато се на старим фрескама престоли често приказују као вртећи точкови или сфере прекривени очима, који симболизују пуну будност и космички поредак којим Бог управља.
2. ХОР: ГОСПОДСТВА, СИЛЕ И ВЛАСТИ:
(средњи хор, знање и ствјетлост прима о највишег хора и преноси је даље најнижем хору):
ГОСПОДСТВА: Управљају нижим анђеоским чиновима и дају им снагу за служење. Њихова функција је да ослобађају од ропства земаљским страстима и учине створења способностима да добровољно служе Бога као једином Господу. На иконама се ријетко када представљају, али када се осликавају они се приказују у лику узвишених младића, често са крилима, одјевени у царску или свечану анђелску одјећу (хитони са лоровима или празничним тракама), што симболизује њихову власт и достојанство које им је Бог даровао. Пошто господства симболизују божанску власт над свијетом, господарење над ниже стојећим силама и слободу од сваког ропства гријеху, у рукама често могу држати штап (симбол владавине и пастирства) или сферу (глобус) са крстом, што наглашава њихову улогу у уређивању и управљању поретком у васиони по Божанској вољи. У Светом писму се помињу у посланицама апостола Павла:
„Јер се кроз њега сазда све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, било престоли, било господства, било поглаварства, било власти: све је кроз њега и за њега саздано.“ (Кол. 1, 16)
„И изнад сваког поглаварства, и власти, и силе, и господства, и сваког имена које се може назвати, не само у овоме вијеку, него и у будућем.“ (Еф. 1, 21)
СИЛЕ: Носиоци су божанске снаге и чудотворства. Њихова функција је чињење чуда, крејепљење слабости код људи и даривање издржљивости у искушењима и подвигу. Слично Господствима и Силе се ријетко осликавају. Приказују се у лику свјетлосних младића са крилима, обучени у анђелску одјећу која симболизује чистоту, небеско достојанство и спремност на вршење воље Божије. Пошто само име овог чина указује на силу коју им Бог дарује (преко које се, на примјер, шаље благодат светима или се чине чуда на земљи), у рукама често могу носити симболе божанске енергије и побједе — попут крста, разгоријевене свјетлости или свитка који свједочи о Божанској ријечи којом се држи творевина. У Светом писму се помињу заједно за Господствима и Властима на истим мјестима у посланицама апостола Павла.
ВЛАТИ: Због своје функције сузбијања демона и зла, њихов задатак је да одржавају равнотежу и поредак духовних и материјалних сила, спречавајући таму да пређе границе које је Бог установио. Приказују се у узвишеном анђелском обличју, са раширеним крилима, одјевени у царску или свештенослужећу одјећу која наглашава њихово достојанство и узвишену службу. Пошто само име овог чина („власти“) означава да им је од Бога дата моћ да обуздавају и укроћују мрачне силе зла и држе под контролом стихије природи, у црквеној традицији се понекад приказују како у рукама држе оружје против таме (као што је крст) или копље којим пробадају змију (ђавола), симболизујући победу над палим дусима и успостављање божанског поретка. У Светом писму се помињу на истим мјестима као и Господства и Власти.
3. ХОР: НАЧАЛА, АРХАНЂЕЛИ И АНЂЕЛИ:
(Овај хор је најближи створеном, материјалном свијету и људима. Она се спушта у историју спасења како би водила народе, заједнице и појединце према њиховом коначном обожењу):
НАЧАЛА: Заштатници су земаљских царстава, народа, земаља и Цркава. Њихова функција је уређивање људских друштава и чување духовних поредака нација и градова. Они припадају трећој, односно најнижој анђелској хијерархији (коју чине Начала, Арханђели и Анђели), али се у свеопштем небеском поретку налазе у самом врху тог трећег хора, управљајући нижестојећим анђелским чиновима и чувајући читаве земаљске заједнице, народе и царства. Приказују се као узвишени небески ратници или младићи са раширеним крилима, одјевени у царску или војничку одјећу која символизује управљачку власт, достојанство и бригу коју им је Бог повјерио над народима и свјетским поретком. Пошто само име овог чина („начала“ или „началници“) указује на то да им је дата власт да управљају нижестојећим анђелима и да чувају људске заједнице, у рукама могу држати појас, скиптар или траку (симбол управљања и поретка), а понекад и симболе духовне власти и побједе над тамом. У Светом писму се помињу на истим мјестима у посланицама апостола Павла као и Господства, Силе и Власти.
АРХАНЂЕЛИ: Велики гласници Божји. Њихова функција је откривање великих тајни и пророштава људима (попут Гавриловог благовијештења Пресветој Богородици) и укрепљивање вјере у умом непремостиве тајне. Најпознатији арханђели су: Михаил, Гаврил, Рафаил, Салатил, Јегудил, Варахил, Урил. За разлику од виших анђелских чинова који се ријеђу приказују појединачно, арханђели су међу најчешће сликаним небеским силама у црквеном живопису и на иконама. Сваки од седам главних арханђела има своје препознатљиво иконографско обиљежје које одсликава његову службу:
Свети архистратиг Михаило: Приказује се као моћни небески ратник у оклопу, са мачем или копљем у руци којим попире и побјеђује сатану (ђавола), или са вагама којима мјери људска дјела. Његово име на хебрејском значи „Ко је као Бог?“.
Свети арханђел Гаврило: Благовјесник тајни Божијих. На иконама се најчешће приказује како у десној руци држи лијану (разгоријевену свјећу или цвјетајућу гранчицу љиљана), а у лијевој огледало од зеленог јасписа (симбол божанске мудрости и промисла). Његово име значи „Бог је моћ“ или „Крепост Божија“.
Свети арханђел Рафаил: Исцелитељ болести и вођа путника. Обично се слика како у једној руци држи чашу или кутију са лијековима, а другом води Товију за руку. Његово име значи „Исцељење Божије“.
Свети арханђел Уриил: Просветитељ и огањ Божији. Приказује се са пламенитим мачем у десној руци окренутим ка небу и са пламеном у лијевој руци који грије срца дубоком љубављу према Богу.
Свети арханђел Салатил (Селафиил): Молитвеник који се приказује са склопљеним или подигнутим рукама на грудима у молитвеном ставу.
Свети арханђел Јегудил: Помоћник и заштитник оних који се труде у славу Божију, а слика се са златним вијенцем у десној руци и троструким бичем у лијевој.
Свети арханђел Варахиил: Дијели благослове Божије, а приказује се са бијелим ружама на грудима или на огртачу.
Појам „арханђел“ (у једнини и множини) експлицитно се помиње у неколико кључних новозавјетних и старозавјетних мјеста:
· Књига пророка Данила (Дан. 10, 13 и 12, 1) Овде се Михаило изричито назива „један од првих кнезова“ (или главног анђела — арханђела) који штити народ Божији.
· Посланица светог апостола Јуде (Јуд. 1, 9) Апостол директно спомиње арханђела Михаила када говори о његовој борби са дјаволом око тијела Мојсијеве: „Али Михаило арханђел, кад се препираше с ђаволом и говораше за тијело Мојсијево, не смједе суду хулноме изрећи, него рече: Господ да ти запријети.“
· Прва посланица светог апостола Павла Солуњанима (1. Сол. 4, 16) Говорећи о другом доласку Христа и васкрсењу мртвих, Павле наводи глас арханђела: „Јер ће сам Господ са заповијешћу, гласом арханђеловим, и са трубом Божијом сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најприје.“
· Откривење Јованово (Откр. 12, 7) Описује се велики небески рат и побједа коју предводи арханђел Михаило: „И наста рат на небу: Михаило и анђели његови ратоваше против аждаје, и аждаја ратоваше и анђели његови.“
АНЂЕЛИ: Анђели чине најнижи, али нама најближи, девети ред у небеској анђелској хијерархији. Они се налазе на самом дну небеских хорова, али су директно послани од Бога да служе спасењу људи, да нас чувају, прате и воде кроз живот. За разлику од виших анђелских чинова који имају застрашујуће, симболичне или космичке облике (попут точкова пуних очију или шестокрилаца), анђели се у црквеном живопису и иконопису приказују на најприступачнији и најузбудљивији начин:
· Лик младића: Приказују се као прелепи, светачки младићи у пуној снази и младости, са раширеним крилима која симболизују брзину којом испуњавају вољу Божију.
· Одјећа служења: Обично су обучени у хитоне и имераторске тунике са лоровима или тракама (симбол краљевског достојанства и посланства), а на главама често имају ланене траке (вилице) које симболизују њихову послушност и непрестану спремност да чују глас Божји.
· Анђео чувар: Посебно мјесто заузима приказ анђела чувара, који се слика као младић са крилима који невидљиво стоји уз човјека, штитећи га од зла, док у једној руци често држи мач (као заштиту од демона), а у другој крст или гранчицу мирта као симбол мира и благослова.
Појам „анђела“ (гласника) простире се кроз цијело Свето писмо — од првих страница Старог завјета па све до Откривења Јовановог у Новом завјету. Они су у сталном контакту са људима:
· Књига постања (Пост. 19, 1–15) Анђели посјећују праоца Аврама код Мамвријског луга, а потом долазе у Содом да спасу Лота и његову породицу од пропасти.
· Књига изласка (Изл. 23, 20–21) Сам Бог обећава народу Израиља да им шаље анђела пред њима: „Ево, ја шаљем анђела својега пред тобом да те чува на путу... Чувај га се и слушај глас његов, јер се неће одазвати вашем приступу; јер је име моје у њему.“
· Псалми (Пс. 90, 11–12) Дивно обећање о анђеоској стражи над праведником: „Јер анђелима својима заповиједа за тебе да те чувају на свим путевима твојим. На руке ће те узети, да не спотакнемо о камен ногу своју.“
· Јеванђеље по Матеју (Мт. 18, 10) Христови ријечи о анђелима чуварима дјеце и вјерних: „Гледајте да не презрите једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небу стално гледају лице Оца мојега небеског.“
· Књига дјела апостолских (Дјела 12, 7–11) Анђео Божић чудесно ослобађа светог апостола Петра из тамнице, разбијајући његове окове и отварајући гвоздена врата.
И на самом крају, даћемо и поједностављену шему анђеоских хорова:
|
Тријада (Хор) |
Сфера дјеловања |
Главна теолошка функција |
|
Прва (Серафими, Херувими, Престоли) |
Непосредно пред Престолом Божјим |
Непосредно сазерцање, огњена љубав, мудрост и Божји суд |
|
Друга (Господства, Силе, Власти) |
Космички поредак и духовне силе |
Управљање васељеном, творење чуда и уздање над демонским силама |
|
Трећа (Поглаварства, Арханђели, Анђели) |
Људска историја и појединац |
Преношење благовијести, заштита народа и вођење душа ка обожењу |
[1] Дела Светог Максима Исповедника, Ареопагитски списи са схолијама Светог Максима Исповједника, Беседа, Нови Сад 2019. године, стр. 50-51.
Коментари
Постави коментар