Бојан Чечар

У једном видеу на који сам наишао на интернету чуо сам како је грчки монах Доситеј са Свете Горе испричао причу о томе како му је старац Пајсије једном рекао да у духовном животу љествицу треба поставити високо — јер ако размишљамо осредње, пашћемо на дно. Када човјек размишља осредње или медиокритетски (додао бих и хуманистички), он почиње да прави компромисе. А управо компромис са злом јесте оно што нас вуче ка дну — у пакао. Ева је прва направила компромис, и од тада њени пали потомци непрестано чине исто. Христос нас је Својом крсном жртвом научио да никада не правимо споразуме са злом — ни по коју цијену. Исто томе научише нас и Свети кнез Лазар и косовски мученици на Видовдан. Наш циљ није жабокречина овога свијета, у којој заудара кужни задах лешева оних који су пали и који још увијек падају, настојећи да овладају њиме. Наш циљ је сам престо Божији — престо на којем сада, као Човјек, сједи Христос и призива нас Себи. Управо на ту висину треба да буде подигнута љествица свих наши...

(Panem et circenses)  Све је одувијек било само представа. Кловнови изводе своју тачку под рефлекторима, док се иза завјесе дешавају права збивања. Тамо, у сјени позорнице, они се договарају, тргују, шићаре и пазаре. Кловнови су добро плаћени – од стране оних који заиста управљају свиме – да би забавили народ. А народ, као и увијек, тражи само panem et circenses – хљеба и игара. Овај пута кажу да ће цијене нафте умјесто да порасту нагло опасти. Значи, народ ће добити задовољење. Нема везе што је нечија крв узалуд проливена. Па и у прошлости никог од народа није било брига што се прољевала крв гладијатора.  Ми, публика, стојимо с отвореним устима, гледамо и ложимо се. Будале, које не виде да представа није стварност, већ параван. Али вријеме је да скренемо поглед с позорнице и утишамо у себи ту буку лажи – буку ратова, политичких криза, медијских сензација, јавних спектакала и вјештачки створених паника. Све је то ометање (енгл. distraction), све је то магла која нам замагљује ...

,,ОПКОЛИШЕ МЕ КАО ПЧЕЛЕ САЋЕ И ИМЕНОМ ГОСПОДЊИХ БРАЊАХ СЕ ОД ЊИХ!" (Пс. 117, 12) Нешто размишљам — у овој свеопштој лудници званој свијет, најмудрије је заћутати и утишати се. Олуја из дана у дан бјесни све силније. Шта год да кажеш — испашћеш глуп, објективно глуп. Најбоља опција је вратити свој ум потпуно унутра, закључати га у тијело, не допустити му да блуди за цунамијем овосвјетских, непотребних и празних информација. Уму треба дати један једини задатак: да пребива у Имену Христовом. Шта год човјек радио — било да ради, путује, служи, одмара — у дубини свега тога треба да живи једно унутрашње тиховање, једно свето сјећање: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ То је суштина исихазма — духовног подвига тишине, сабраности, повратка унутарњем човјеку. Исихазам није бјекство од свијета, већ враћање човјека себи и Богу унутар себе. Свети Оци, попут Светог Григорија Паламе, учили су да се ум мора сјединити са срцем, и да управо у томе лежи истински мир. Ум који се расипа...

Ако је овом свијету остало било какве будућности у смислу продужетка његовог историјског трајања — онда она, без икакве сумње, припада руској (словенској) цивилизацији која је у најтјешњој могућој спрези са православном мишљу. Тако су то видјели велики руски славјанофили, тако је то видио генијални Николај Данилевски, тако је то видио и — по мом скромном мишљењу — највећи писац и мислилац свих времена, Фјодор Михаилович Достојевски. Уосталом, бројни велики и свети руски, грчки, грузијски, румунски, а и српски старци говоре о томе да ће Русија у једном историјском моменту направити такав искорак који ће у многоме одредити и судбину свијета у цјелости. Тада ће цијели свијет препознати значај, вриједност и љепоту православне вјере. Шта год други причали, какву год здраворазумску аргументацију износили, колико год њихови примјери из прошлости ишли у прилог опањкавању Русије и њене улоге у свијету — ја напросто у дубини свога срца и душе осјећам да ствари стоје сасвим супротно од тога. Руси...

За краља Милутина су говорили да није урадио само оно што није хтио да уради — све остало је остварио. Био је један од најмоћнијих и најбогатијих европских владара свога времена. Његова политичка мудрост, градитељска визија и геополитичка проницљивост претходиле су ономе што ће касније достићи цар Душан. Без Милутина не би било ни Душана. Он је био темељ, а Душан — круна. А опет, оно што је Душан урадио, било је оно што је Милутин могао, али из неког разлога није хтио. Некад кажу да је Милутин био охол, надмен, тежак у опхођењу. Али шта очекивати од човјека који је управљао огромним простором, сударао се с византијским царевима, преговарао са папом, и подизао манастире као што неки данас подижу бензинске пумпе? Ипак, када се упокојио и када су његове мошти пронађене нетљене и мироточиве, показало се да је та охолост била само спољашњи омот. Унутар те царске силе крио се човјек дубоке вјере, смирен и благ пред Богом. Зар то није образац правог владара? Споља непоколебљив, унутра кротак....

У савременој јавности, нарочито у постдејтонској Босни и Херцеговини, често се понавља тврдња да је такозвана „ратна застава Армије БиХ“ из рата 1992–1995. године „историјска застава Бошњака“. Међутим, то није ништа друго до грубо присвајање туђег историјског, хришћанског и српског насљеђа. Та застава са љиљанима не припада бошњаштву нити има било какве везе с исламом, него представља варијацију грба и заставе српске средњовјековне босанске државе из доба династије Котроманића. Љиљани су дубоко хришћански симбол — симбол чистоте, чедности, крста и Пресвете Богородице. Управо се у том кључу мора тумачити њихова појава у хералдици српске властеле у 13. и 14. вијеку. Историјски гледано, љиљани се у српској хералдици први пут појављују у доба Стефана Уроша I Немањића, који се оженио француском принцезом Јеленом Анжујском (канонизованом као Света Јелена). Са њом у Србију долази и западна хералдичка традиција, укључујући управо мотиве љиљана – fleur-de-lis – који су били и остали симбол фран...

Уводне ријечи уз превод текста А. С. Хомјакова: Текст који слиједи представља дубоку и надахнуту рефлексију великог руског мислиоца, богослова и пјесника, Алексеја Степановича Хомјакова, о значају прве велике руске опере „Живот за Цара“, коју је компоновао Михаил Иванович Глинка. Овај осврт, објављен 1844. године у часопису Москвитянин, много је више од музичке критике – он је свједочанство о буђењу руске народне самосвијести и тражењу аутентичног израза руске душе у умјетности. Хомјаков у овом тексту показује да права умјетност не може бити плод пуке технике нити слијепог подражавања Западу, већ мора проистицати из дубина народног искуства, вјере и живљења. У дјелу Глинке он препознаје не само музичко достигнуће, него и обнављање саборног, заједничког духа руског народа, оличеног у лику Ивана Сусанина, обичног сељака који својом жртвом спасава цара и тиме утемељује идеју народне државе. Превод који слиједи има за циљ да савременом читаоцу приближи овај изузетни текст, у којем се прожи...

Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...

Ове године прослављамо 1700 година од сазива Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји 325. године по Христу. Овај велики и судбоносни Сабор представља прекретницу у историји Цркве, јер је на њему побијеђена једна од најопаснијих јереси која је икада уздрмала темеље хришћанске вјере – аријанство. Арије, свештеник из Александрије, учио је да Син Божији – Логос – није истински Бог, већ прво створење које је Бог Отац створио „прије свих вјекова“ и преко којег је потом створио све остало. Ова учења су, на први поглед, дјеловала као да поштују величанство Бога Оца, али су, у својој суштини, представљала порицање божанства Господа Исуса Христа. Ако је Син створење, па макар и најузвишеније, онда Он није истинити Бог, већ неко мањи, неко ко није вјечан, већ има свој почетак. Такво учење неминовно урушава само Јеванђеље и цијелу икономију спасења. Порука ове јереси није Бог, већ човјек. У њеној основи лежи човјекова тежња да рационализује и поједностави тајну Божије суштине, прилагођавај...