Бојан Чечар

ДЕПРЕСИЈА И ИСИХАЗАМ Слушао сам на Радио Београду 2 емисију у којој се разговарало о великом проблему савременог човјека – депресији. Поставља се питање зашто је депресија тако честа болест код савременог човјека? Један од гостију је почео да објашњава да узрок треба тражити у претјераној изложености (хиперстимулацији) савременог човјека спољашњим утисцима. Захваљујући савременим технологијама, данашњи човјек је напросто запљуснут спољашњим утисцима. ​Ова константна стимулација непрестано подиже ниво допамина код човјека до несагледивих висина. Чим престане доток спољашњих утисака, допамин нагло пада, и човјек упада у стање депресије и анксиозности.​ Савремени човјек је навикао на хипертензични начин живота: нон-стоп мора да буде у покрету, нон-стоп нешто мора да ради, нон-стоп мора да контролише нотификације на телефону... Ако те "дроге" нема, допамин нагло пада и човјек запада у страшно стање. Да би се изборили са депресијом, гости наводе рјешење које предлажу многи савреме...

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вјечна свјетлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Свјетлости, слава Теби!  (Тропар Преображења)  Празник Преображења јесте својеврстан испит духовне зрелости за свакога од нас. Сваке године, када започне нови црквени годишњи круг, ми изнова почињемо да испуњавамо своје биће духовним садржајем свих празника – Господњих, Богородичних и светитељских – који се као на траци ређају пред нашим очима. Иако смо тај круг прошли једном, двапут, трипут или педесет пута, садржај који нам се нуди у сваком наредном циклусу увијек је нов, јер се претпоставља да у њега улазимо обогаћени духовним сазнањима и осјећањима стеченим у претходној години. Тако наше духовно узрастање тече узлазном путањом, из године у годину. Сваки од нас позван је да непрестано расте, да се све више и више обогаћује нествореном благодаћу Духа Светога, и да тако лагано, али...

Једна од најопаснијих и најпогубнијих појава у савременом српском друштву јесте то што већина људи своје промишљање о држави, Цркви, политици, образовању и другим важним темама гради искључиво на опаскама глумаца из југословенске кинематографије. Нарочито је забрињавајуће то што су глумци данас стекли један од највећих ауторитета у нашем народу. Ауторитети више нису озбиљне књиге из философије, историје, теологије, умјетности… Све се свело на понављање отрцаних реплика из домаћих филмова и на безусловно дивљење глумцима и пјевачима. Пажња јавности усмјерава се искључиво на то шта је неки глумац или пјевач изјавио, урадио или написао на друштвеним мрежама. То, наравно, не значи да глумци не могу бити интелектуалци — напротив, има међу њима доста истинских интелектуалаца. Али проблем је у томе што се у нашем друштву створила илузија да су они једини интелектуалци, што је апсурд и трагедија. Некада глумци и пјевачи нису могли обављати никакве важне државне функције, нити се њихово мишљење...

Хегел је, можда више него било који други философ, тежио да сву стварност – логичку, природну, историјску и духовну – провуче кроз јединствени „филтер“ свога дијалектичког принципа. То га вјеровантно лини једним од најдосљеднијих философа икада. Његова тежња ка тоталитету и систематичности управо је оно што га издваја као најрепрезентативнијег мислиоца класичне метафизичке традиције. Чак и када се чини да постоји извјесна напетост између Науке логике, Филозофије религије и његовог схватања историје у оквиру Филозофије духа, та напетост није израз недосљедности, него динамике саме дијалектичке методе. Унутрашња противрјечност стварности није нешто што треба елиминисати, већ напротив – она представља кључни моменат развитка апсолутне идеје. Оно што изгледа као „неконзистентност“, заправо је неопходан дио хегеловске органске логике. Штавише, управо та његова философија, при свом апстрактном врхунцу, може бити од велике користи и нама православнима. Јер, ако је западни свијет духовно обоље...

Ми смо данас у потпуности упрегнути у кола западног неолибералног наратива који систематски проповиједа атомизовано, распарчано друштво у којем су стварни господари — корпорације. Људи, задојени илузијом слободе, мисле да самостално одлучују, а нијесу ни свјесни да су постали најобичнији робови. Одбацују религију, вјеронауку у школама, Светог Саву... и зато добијају шопинг-молове, хипермаркете, ријалити програме и непрестану буку. А што је најстрашније — увјерени су да су слободни. Али нема ни истинске слободе, ни личности, ни обожења (индивидуације), ни правог друштва — без вјере, без живота у Цркви, у благодати и подвигу. Златно доба нашег народа и државности било је утемељено управо на тим стубовима. Када смо одбацили тај крајеугаони камен — Христа — почели смо да зидамо вавилонске куле на пјесковитом тлу. И, као што је и очекивано, оне се руше при свакој већој олуји. Чувени њемачки философ - Хегел је још давно запазио да се срећа и благостање појединца и државе увећавају њиховом ре...

Мухамед је своје „откривење“ примио у тами једне пећине. Његов први закључак био је да је дух који му је пренио уводне стихове Курана заправо зло биће. Зато је изузетно важно да процјену ислама започнемо управо истраживањем начина на који је Мухамед позван да буде пророк Алаха. Сахих Бухари, Том 1, Књига 1, Хадис 3: Посланик је додао: „Анђео ме ухватио (силовито) и притиснуо тако јако да то више нисам могао поднијети. Потом ме пустио и поново тражио од мене да читам, а ја сам одговорио: ’Ја не знам да читам.’ Онда ме поново ухватио и други пут снажно притиснуо док више нисам могао издржати. Потом ме пустио и опет затражио да читам, али сам поново одговорио: ’Ја не знам да читам (или шта да читам?)’ Тада ме трећи пут ухватио и силно притиснуо, па ме пустио и рекао: ’Читај у име Господа твога, који је створио (све што постоји), створио је човјека од угрушка. Читај! А Господар твој је Најдарежљивији.’” (96.1, 96.2, 96.3) Тада се Аллахов Посланик вратио с ,,откривењем", срце му је...