О ГЛУМИ И О ПОЗОРИШТУ
Цјелокупна савремена цивилизација почива на темељима глуме. Све је глума. Имитација, опонашање, симулирање, кревељење, дерање, хистерично церекање, бонтонско увијање, извјештаченост... Кажу да човјек треба кроз позориште да доживи катарзу. Исто су - али у оквиру старохеленског култа - радили и грчки глумци. Само што се та катарза остваривала кроз дионисијски оргијазам. Умјетност је била средство за борбу са болном стварношћу. Човјек је био беспомоћан пред космичким поредком - судбином. Он је био само једна безначајна честица у неумољивом точку историје. Његова судбина је најбоље изражена у одговору који је фригијском краљу Миди дао сатир Силен, пратилац бога разврата Диониса: "За човјека је најбоље да се никад не роди, а ако је већ рођен, да умре што прије.“ Позориште је дакле било једини простор у којем је човјек могао да постане неко и да у њему изазове чак и богове. Оно што треба та катарза да ослободи је осјећај слободе. Да си слободан; да си неко и нешто, а не нико и ништа. Б...