Бојан Чечар

​Са великом тугом и душевним болом, проживљавајући изузетно тешко стање у којем се наш народ налази већ дуже вријеме, дошао сам до закључка да смо, када је ријеч о историјском трајању, стигли до трагичне тачке са које више нема повратка. Рубикон је пређен и сад нам преостаје само да посматрамо посљедњи ход српског народа до његовог коначног нестанка. ​Никада нисам сумњао у есхатолошку перспективу нашег народа. Она је и више него свијетла, овјенчана нашим најбољим синовима: бројним светитељима, мученицима и исповједницима. То је она Небеска Србија која тако јако иде на живце тзв. прогресивној, проевропској и културној Србији – оној која би више вољела да се једном за свагда раскрсти са Небом и да се, зарад бољег сутра, окренемо искључиво овоземаљским питањима. ​Међутим, посумњао сам у историјску перспективу нашег народа, за чију је тешку и готово безизлазну ситуацију највише одговорна управо ова „овоземаљска Србија”. Та овоземаљска Србија настаје на Доситејевом одбацивању Светог Саве. У...

​Свједоци смо фасцинантних дешавања на Западу: све већи број Американаца, махом младих људи испод 40 година, прелази у Православље. Овај талас трагања за пуноћом вјере и Светим Оцима покреће тиху револуцију унутар савременог друштва. ​Америка — која данас по својој моћи, утицају и унутрашњим противрјечностима представља нову Картагину, нови Вавилон и нови Рим — суочава се са могућношћу унутрашњег преображаја. Историја нас учи да материјална сила није вјечна, али да Дух Свети дише гдје хоће. Оно што се чини као неосвојива тврђава секуларизма, може бити исцијељено и препорођено изнутра, управо онако како се десило прије седамнаест вијекова са Римским царством. ​Тадашњи Рим је фронтално, свом својом војном и државном машинеријом, кренуо на Цркву кроз крваве прогоне, мучења и забране. Насупрот тој сили, Свети Апостоли су кренули са обичним штаповима и у сандалама, улазећи међу вукове и лавове који су настојали да их растргну. Људском уму је било непојмљиво да ће та шачица рибара побиједити...

Бог нас љуби неизмјерно, али Он исто тако неизмјерно поштује и нашу слободну вољу. Христос јесте спасао нашу људску природу и вазнео је, посадивши је са десне стране Оца – испуњавајући ријечи Светог писма: „А Господ, пошто им изговори ово, вазнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк. 16, 19). Међутим, Он неће нашу личност на силу угурати у Рај. Како стоји записано у Откривењу: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему...“ (Отк. 3, 20). Овај стих јасно свједочи да Спаситељ не проваљује у простор наше личности, већ чека наш слободан пристанак. ​Христос је испунио наш задатак – урадио је све. Од нас се, с друге стране, тражи минимум. Тај минимум се састоји у томе да, колико до нас стоји, своју слободну вољу саобразимо вољи Божијој, сјећајући се опомене: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21). То се у пракси остварује кроз благодатно-подвижнички жив...

​Ако хоћеш да упознаш један народ, упознај његове светитеље.  У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга те...

Пресвета Богородица је својим смиреним пристанком — „нека ми буде по ријечи Твојој“ (Лк 1,38) — омогућила да Бог уђе у историју. Цјелокупна старозавјетна историја била је усмјерена на појаву истинског човјека, Оне која ће бити способна да смјести Несмјестивог. То је, у својој суштини, била и цијела поента одабира праоца Авраама, као и склапања Савеза са њим. Аврам је и одабран да би од њега дошла Пресвета Богородица.  ​Каснија библијска историја јеврејског народа била је у потпуности подређена „брушењу” својеврсног духовног дијаманта — човјечанства које кроз вјекове сазријева да би изнијело Личност кроз коју Бог може да се оваплоти и уђе у овај свијет. ​Овакав преокрет у историји спасења био је од суштинске важности јер Творац има апсолутно поштовање према човјековој слободној вољу. Бог не насилује људску природу; Он не проваљује у свијет као тиранин, већ куца на врата људског срца. Зато је слободан пристанак човјека био космолошки неопходан. ​У овој тајни открива се и чудесна божа...

Цјелокупна историја људског рода јесте једна грчевита и грозничава борба некадашњег цара васељене да искључиво сопственим снагама достигне Престо Божији — покушај самообожења. Човјек је кроз историју чинио све да се самозацари и прогласи богом на земљи. Познати су многи случајеви у којима су владари појединих народа носили називе „син божији“ и били сматрани боговима међу људима. И данас је много оних моћника који за себе мисле да су нека врста бога на земљи. ​Међутим, све су то пусте жеље и трагични промашаји заблудјелог људског ума. Прах многих тих некадашњих лажних и самообожених богова данас прекрива сјенка заборава. Нови самообожени богови данашњице живе и понашају се као да њих та судбина неће задесити. ​Ако ствари посматрамо кроз призму Светог писма и Светих отаца, схватићемо да је то самообожење заправо непрестано понављање исте древне грешке — оне сатанске ријечи: „Бићете као богови“ (1. Мојс. 3, 5). ​Бог је створио човјека „по своме образу и подобију“ (1. Мојс. 1, 26) и поста...