ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА - ТИП ИСТИНСКОГ ЧОВЈЕКА

Свети Григорије Палама, тумачећи библијско учење да је човјек саздан „по образу и подобију Божијем” (Пост. 1, 26), објашњава да је једино човјек створен по икони Свете Тројице. Као својеврсни микрокосмос и сабрање цјелокупне Божије творевине, човјек у својој духовној конституцији посједује три елемента: ум, разум (логос) и животворни дух.

• ​Анђели, будући бестјелесни духови, посједују ум и разум, али немају животворни дух који би оживотворавао физичко тијело.
• ​Животиње, као бесловесна бића, посједују само животворни дух који оживотворава њихова тијела, док су ум и разум изван њихове природе – њима у потпуности руководе инстинкти.
• ​Човјек је, међутим, „мјешовити поклоник” – биће границе које у себи спаја духовно и материјално. Он посједује сва три тројична елемента, као и четврти елемент – материјално тијело.

​Због овог тројичног духовног склопа (ум, разум и животворни дух), човјек је тријадолик. Међутим, због свог тијела и соматске природе, он је предвиђен да буде и христолик. Слично као што се у пуноћи времена Друга Личност Свете Тројице – Син Божији – оваплотила и узела људску природу на Себе, тако је праотачки задатак Адама био управо то: да нестворену божанску благодат, примљену кроз свој тројични елемент, пренесе на тијело, а преко тијела – као кроз какав свештени орган – на васколику видљиву творевину. Свети Јован Златоусти и Свети Максим Исповједник такође свједоче о човјеку као свештенику творевине, позваном да сједини земљу са небом.

​Међутим, први Адам то није испунио. Умјесто преображења материје, препустио се гријеху и „стропоштао у прах земаљски” од кога је и настао, подвргавши цијелу творевину трулежности. Како каже Апостол Павле: „Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). Оно што је Адам пропустио да учини, испунио је Христос, Кога Апостол Павле са правом назива Новим Адамом: „Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба” (1. Кор. 15, 47). Син Божији је постао Богочовјек, а не Богоанђео, чиме је људска природа узнесена изнад свих створених бића.

​У светоотачком предању постоји и дубоко богословско схватање о паду Денице (Луцифера). Он је, према предању, одбио да се поклони Божијем вјечном плану о стварању човјека – бића које је „хибрид” (спој духовног и материјалног). Луцифер је припадао највишим анђеоским чиновима, Херувимима, који се у иконографији приказују са много очију, што симболише огромно знање и најдубљи увид у божанске тајне. Не могавши да прихвати - гордошћу затрованим умом -  да ће Бог створити биће које је привремено „мање од анђела” (Пс. 8, 5), али које у потенцијалу (свом подобију) има могућност да се кроз божанску благодат вине и превазиђе све анђеоске силе, Луцифер је отпао од Бога, повукавши са собом трећину небеских сила.

​Управо ту долазимо до централне личности свих створених бића – Пресвете Владарке наше Богородице. Она је истински тип, образац и правило истински оствареног човјека.

​Будући човјек од крви и меса, она је најприје својим тројичним, духовним елементима отворила простор за потпуно усељење Божанске благодати. Као трогодишње дијете, Пресвета Дјева бива уведена у најсветији дио јерусалимског храма – Светињу над светињама – гдје је приступ имао само првосвештеник, и то само једном годишње. У храму проводи једанаест година у непрестаној молитви, тиховању (исихији), проучавању Светога писма и служењу. Свети оци истичу да су њен ум и срце били потпуно очишћени и непрестано усмјерени ка Богу.

​Пошто је свој дух учинила чистим огледалом Божанства, постала је способна за највеће чудо у историји творевине: да у своју утробу – у своје материјално тијело – смјести Несмјестивога. На Благовијести, њеним пристанком: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој” (Лк. 1, 38), Нестворено се сјединило са створеним.

​Богородица је у потпуности испунила првобитни Божији план за човјека:

1. ​Своје духовне потенцијале довршила је до пуног подобија Божијег.
2. ​Кроз своје тијело пренијела је благодат на целокупну материјалну природу, поставши Дрво Живота и Љествица која спаја земљу и небо, како је то у старозаветном прасликовању видио Јаков (Пост. 28, 12).

​Зато је Црква прославља и у химнама велича као „ часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима”. Она је превазишла највише анђеоске чинове и заузела мјесто са десне стране Престола Божијег, поставши прва остварена личност.

Важно је нагласити да овакав преображај и висина нису резервисани искључиво за Пресвету Богомајку. Она није изузетак из људског рода, већ његов првенац и образац. Сви ми који смо крштени у Христа и који смо повјеровали у Његово Васкрсење посједујемо исте боголике потенцијале. По ријечима Апостола Павла: „Или не знате да је ваше тијело храм Светога Духа који је у вама, кога имате од Бога?” (1. Кор. 6, 19).

​Да бисмо тај потенцијал остварили, Христос нам је оставио Своју Цркву – Своје Живо Тијело. Кроз учешће у Цркви, подвиг поста, непрестану молитву, држање заповијести и, изнад свега, кроз Свету Тајну Причешћа (Евхаристију), ми се духовно и тјелесно испуњавамо истом оном благодаћу која је освјештала утробу Богородице.

​Примајући Тијело и Крв Христову, ми на тајанствен начин „оваплоћавамо” Христа у сопственом бићу. Они који у том подвигу истрају до краја, који очисте свој ум, разум и дух, приближавају се и уздижу ка висинама које је досегла Пресвета Богородица. Најбољи свједоци и доказ за то су Светитељи Цркве Божије, који су постали богови по благодати и свједоци преображеног, новог човјека.

Бојан Чечар, протођакон