,,ДАЈЕМ НАДУ ЉУДИМА, ЗА СЕБЕ НЕ ОСТАВЉАМ НИШТА"

У ово вријеме свеопште ентропије духа, када је све некако непримијетно стропоштано у црнило безнађа, савремени тренутак неодољиво подсјећа на оне новозавјетне ријечи пророка Исаије које наводи Свети јеванђелист Матеј: „Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија” (Мт 4, 16). Јесте да се изнад нас надвила тама и сјенка смрти, али треба да знамо да је баш то моменат када, ако се мало потрудимо можемо угледати свјетлост велику. 

​Када кажем ентропија духа, под тим подразумијевам да ми данас - иако се то људима другачије чини - немамо толико материјалних, односно тјелесних проблема. Сити смо, одјевени и технички опремљени, али човјек данашњице страда душевно и духовно. Наш проблем је у души, односно у духу. Сам Господ Христос нас опомиње: „Дух је срчан, али је тијело слабо” (Мт 26, 41), као и: „Дух је онај који оживљава, тијело не користи ништа” (Јн 6, 63). То значи да тијело само по себи не може ништа. Оно тражи да га његова душа — као каква мудра и будна игуманија — управи у правцу стицања нестворене благодати Божије. То је основни задатак душе. Међутим, душа то више не ради; умјесто да буде свјетлост тијела, она је постала његова тама и узрочник смрти.

​Предала се душа савременог човјека и пустила стихији духа овога свијета да је носи. Што је најгоре, и душа хришћана — која би требало да буде со овог бљутавог свијета — и сама је потамнила и обљутавила. Умјесто да се вине у нестворене висине ,,трећег неба"  (2. Кор 12, 2–4) уз помоћ благодати Духа Светога, она се спустила у кужни задах дневнополитичких тема. Ту тражи свој одушак и лажни излаз. Тражи спасење у хуманизму, а хуманизам није ништа друго до повампирени аријанизам. Он нам поручује: човјек, а не Бог. Бог се ту потпуно избацује из једначине. По тој идеологији, рај ће на земљи наступити када се људи сами, без Бога, удруже и успоставе најбољи могући политички систем. Џаба је велики Достојевски говорио да се свако удруживање људи искључиво на хуманистичким принципима завршава увијек антропофагијом. 

​И то човјек ради вијековима. Изнова и изнова зида Вавилонску кулу, а кула се изнова и изнова руши. Међутим, у прошлим вијековима хришћани су били ти који су једини сијали у тами лудачких утопијских настојања. Они су били савјест свијета, свједочећи да се без Бога не може ништа. Наш народ је ту истину сажео у изреку: „Без Бога ни преко прага”, што сам Господ потврђује ријечима: „Без мене не можете чинити ништа” (Јн 15, 5). Али душа данашњих хришћана превише се утопила у дух овога свијета. Много ситничаримо и пребирамо по трулежи овога свијета, па смо и сами обљутавили. Одатле и потиче безнађе чак и код оних који би требало да доносе наду свијету.

​Смисао нашег призива снажно осликава једна моћна сцена из Толкиновог „Господара прстенова” (у трећем дијелу филмске трилогије, „Повратак краља”), када виловњак Елронд доноси Арагорну мач Андурил (Пламен Запада) — искован од крхотина Нарсила мача којим је Изилдур одсјекао Прстен са Сауронове руке. Наиме, све до тог момента Арагорн се — иако је законити Изилдуров насљедник на пријестолу Гондора — нећка, оклијева и одбија ту улогу. Он радије бира да буде обични шумар и да са стране помаже у борби против Мрачног Господара Саурона. До тог тренутка он бира некако просјечан — рекли бисмо медиокритетски — начин борбе. Наравно, има ту и оправданих разлога: он се плаши да и сам не падне у искушење власти и не пожели Прстен само за себе, као што су то чинили други краљеви прије њега, а најпознатији је управо примјер Изилдура, који је задржао Прстен за себе.

​Међутим, када му Елронд донесе мач, он га на виловњачком језику опомиње ријечима које је Арагорнова мајка Гирлеана изговорила приликом њиховог посљедњег сусрета:

— „Ónen i-Estel Edain...” („Дајем наду људима...”)

А Арагорн му на то одговара:

— „...ú-chebin estel anim.” („...за себе не остављам ништа.”)

​Арагорново име у дјетињству и јесте било Естел (Нада). Елронд га тиме подсјећа на то која је његова истинска дужност: дужност истинских владара и краљева јесте да буду они који дају наду другима, а за себе не остављају ништа. Овдје видимо класичан примјер самопрегорне љубави спремне да се до краја жртвује за друге, која директно проистиче из хришћанског јеванђеоског учења (познато је да је цјелокупно Толкиново дјело дубоко засновано на хришћанској вјери). У Јеванђељу читамо ријечи самог Христа: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а Син Човјечији нема гдје главу склонити” (Мт 8, 20). Другим ријечима, сви на овом свијету имају неко прибјежиште, а једино Он нема гдје главу склонити и добровољно полази на Крсну жртву да би побиједио ђавола, свезао јакога (Мт 12, 29) и нама донио наду на спасење и живот вјечни. Он је дошао да сву наду дарује нама, а за Себе није оставио ништа.

​Оваква самопрегорна љубав тражи се и од нас хришћана. Од нас се тражи да у другима непрестано палимо свјетлост наде. За себе не смијемо оставити ништа — односно, не смијемо ситничаво чувати свој овоземаљски живот и комфор, већ морамо бити спремни да га, ако треба, и положимо за друге („Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје”, Јн 15, 13). То није никакав губитак, него незамислив добитак. Свети апостол Павле каже: „Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан” (2. Кор 4, 16). 

У духовном животу нема калкулација. Ми хришћани морамо бити свјетлост свијету и со земљи: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ не буде ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мт 5, 13), и: „Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!” (Мт 6, 23). 

​Ми, међутим, сами по себи — искључиво својим психофизичким капацитетима — немамо снаге за овакав подвиг. Нама је пријеко потребна нестворена благодат Духа Светога, а она се неће стећи тако што ћемо штедјети сами себе и ситничаво, „на кашичицу”, предавати себе другима. Свети оци у Патерику сажели су овај духовни закон у чувену изреку: „Дај крв и прими Духа!” — уложи сав свој труд и жртву да би примио благодат Божију.

​Будимо зато непрестано доносиоци наде у животе других људи. Чак и када је најцрње и када се чини да нема никаквог излаза, будимо заговорници и проповједници наде. Будимо спремни на самопрегорну жртву у којој нећемо ништа остављати за себе, него ћемо сав свој фокус усмјерити ка доношењу истинске Наде — Христа — другима.

Бојан Чечар, протођакон