УНУТРАШЊИ ПРЕОБРАЖАЈ КАО ЈЕДИНА РЕВОЛУЦИЈА

-
Не видим гдје појединци у православном Предању уопште налазе упориште за ангажовану теологију усмјерену на свијет и његове институције. Све што сам икада прочитао или чуо о православној теологији и духовности усмјерено је ка унутра — ка срцу и невидљивој борби. Нико од светих отаца не говори о спољашњем превирању, нити о рушењу власти и институција, какве год оне биле. Ни до дана данашњег не схватам концепт „теологије бунта”. Истински бунт је одувијек био унутрашњи, а никада спољашњи; спољашњи бунт лишен дубоког духовног преображаја није ништа друго до лицемјерје и гријех. Јер у том случају важе оне Христова ријечи: ,,А зашто видиш трн у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: Сачекај да ти извадим трн из ока твога; а ено брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трн из ока брата свога.“ (Матеј 7, 3-5)
​Да би се друштво у цјелини преобразило, неопходно је да већина спозна значај те тихе, унутрашње борбе. Тек тада се јавља смислена потреба да се друштвени поредак утемељи на плодовима такве духовности. То је било кудикамо остваривије у средњовјековним монархистичким системима; данас, у оквирима неолибералне демократије, то представља неостварив подухват. Демократија је сувише уроњена у хоризонталу, док вертикалу помиње тек узгред — а управо из вертикале извире цјелокупан систем вриједности. Из брлога свакодневице нема излаза као ни из живог блата. Сасвим сам сагласан са Ничеовом оцјеном да је демократија заправо „збир нула”. У њој је одувијек царовао медиокритет, данас можда очигледније него икада прије.
​У таквом поретку човјек посвећен унутрашњој борби готово да нема шта да тражи. Блиско ми је искључиво јеванђелско начело: „Подајте цару царево, а Богу Божије”. Дакле, свести свјетовни ангажман на неопходни минимум — само на оно што се мора — а сву снагу усмјерити на богомислије и духовну борбу. „Смири себе смирићеш хиљаду око себе”, каже Свети Серафим Саровски. Јер, шта човјек уопште може преобразити у друштву ако у сопственој души носи само пакао и хаос?

Бојан Чечар, протођакон 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све

О АНЂЕОСКИМ СИЛАМА

-
            „Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење?“ (Јев. 1, 14) Наш Бог је Света Тројица — Отац, Син и Свети Дух — Један Бог у Тројици и Тројица у Јединици. Како свједоче свети оци, начин на који Бог постоји (грч. τρόπος τῆς ὑπάρξεως ) јесте управо љубав. У Светом писму читамо да је „Бог љубав“ (1. Јов. 4, 8), што значи да љубав није тек једно од Божјих својстава или дјелатности, него само биће Божје у његовом вјечном кретању и заједништву. Отац не остаје егоистично затворен у свом божанском индивидууму, него се у непрестаној, екстатичкој љубави вјечно предаје другим двијема Божанским Личностима — Сину и Духу Светоме. Исти тај динамични, љубавни покрет узајамног самопредавања чине и Син и Дух према Оцу, као и један према другом, чинећи узајамно прожимање (грч. περιχώρησις) у пуноћи божанског живота. Управо је ова преизобилна, несебична љубав постала основни разлог због кој...
Прикажи све

У ПОХОДЕ СВЕТИТЕЉИМА JЕЛАДЕ И ПРЕОБРАЖАЈ МОГ СТАВА ПРЕМА ГРЧКОЈ И ГРЦИМА

-
​Ако хоћеш да упознаш један народ, упознај његове светитеље.  У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга те...
Прикажи све