Бојан Чечар

Код нас Срба има свакаквих обичаја. Има, хвала Богу, лијепих и добрих, старинских и благочестивих обичаја који красе и украшавају наше празнике, весеља, а и туге. Такви су, рецимо, обичаји везани за прославу Божића и Васкрса, за крсну славу, као и обичаји приликом сахране — наравно, ако се изузму неке старинске, паганске лудорије које су се, као рђа, залијепиле на народне обичаје у разним крајевима. Међутим, колико год то нама било тешко да признамо, а још теже да чујемо, међу нашим обичајима има и оних накарадних, саблажњивих и духовно штетних. То су обичаји због којих човјек, ако је имало црквен, ако га боли духовно стање нашег народа, пожели да пропадне у земљу од стида и бола. Јер није лако гледати како се светотајински народ претвара у пуки фолклорни рефлекс. Примјера је, нажалост, много: од везивања црвених конца „против урока“, преко „душних брава“ и других празновјерних изума, до пијанства и преједања на славама, сахранама и другим сабрањима гдје се, умјесто духа молитве и бла...

Стара је и прилично раширена предрасуда да мудрост нужно долази с годинама. Али мудрост није пуки збир искустава. Мудрост је дар – духовни дар који човјеку даје способност да разликује добро од зла, али и снагу да зло избјегне. Заиста, истински мудар човјек није онај који је све искусио, већ онај који живи по вољи Божијој, размишљајући о Његовом закону „дан и ноћ“ (Псалам 1,2). Најбољи примјер да мудрост није увијек у вези са животним добом јесте цар Соломон. У младости је био испуњен Богом, и молећи га, није тражио ни славу ни богатство, него – мудрост. И Бог му је даровао мудрост већу од мудрости свих људи тога времена. Његова слава проширила се свијетом, а страни владари долазили су да чују његове ријечи и виде величанственост његовог двора. Ипак, тај исти Соломон, који је у младости својој био огледало богобојажљивости и смирења, под старост је отпадао од Господа. Умјесто да као његов отац Давид остане вјеран Јединоме Богу, он је сабрао 700 жена и 300 наложница – многе од њих из не...

Апсурдна је, али нажалост стварна ситуација, да се у нашим храмовима на Светим Литургијама често окупља више народа на такозвану младу недјељу — обичајно-предањски празник — него на један од најузвишенијих догматских празника Цркве Христове: Вазнесење Господње — Спасовдан. Ова појава јасно свједочи о дубоком неразумијевању суштине наше вјере и о извитопереном систему вјерских вредности који се утабао у животу нашег народа. А шта уопште значи млада недјеља? Апостол Павле, као да је предвидио овакав однос према небитним обичајима, упозорава Колошане: „Нека вас, дакле, нико не осуђује због јела или пића, или због каквог празника, младине или суботе; јер је све то сјенка онога што треба да дође, а тијело је Христово.“ (Кол. 2, 16–17) Другим ријечима, младина је сјенка. Христос је тијело, суштина, пуноћа. С друге стране, Вазнесење Господње није обичај, већ Догађај. Није народна навика, већ спасоносна реалност. Данас, четрдесет дана након Свог славног Васкрсења, Христос се узноси на небеса. ...

,,Вријеме је да се спусти тон и узме бич у руке" – Ф. М. Достојевски Доста је било!  Свијет је доведен до ивице амбиса. Западна либерална идеологија, лишена сваког осјећаја за свето, за истину, за морал, пустила је своје отровне жиле у све поре људске цивилизације. Њена авангарда – сатанистичка булумента глобалних кловнова, первертованих „пророка“ новог доба, разуларених „културних радника“ и „експерата“ без образа и без савјести – поносно маршира, носећи заставу смрти, разврата и богохулства. Вријеме је да престанемо са улудим дијалозима. Вријеме је да престанемо да се удварамо демонској култури политичке коректности. Вријеме је да зло назовемо злом, а добро добром. Без фуснота. Без извињења. Без страха. Јер зло које долази са Запада више не крије своје лице – оно се поноси својом ружноћом, својом антијеванђеоском поруком, својом хладном демонском логиком. И баш зато – више нема простора за сентиментализам и наду у дијалог. Њихова ријеч је отров, њихов поглед је замка, њихова рук...

Како смо, побогу, од великана српског глумишта – од Данила Бате Стојковића, Павла Вујисића, Гидре Бојанића, Зорана Радмиловића, Мије Алексића – спали на ове блиједе, неубједљиве и крајње бесмислене реликте једне пропале титоистичке, југонoстaлгичарске епохе? На људе чији умјетнички домет не добацује даље од јефтине сатире и вулгарног цинизма, чија је једина опсесија да се ругају, исмијавају, пљују и газе све оно што је светo и темељно у српском народу, у српској традицији и православној духовности. И то се нама нуди као култура! То нам се сервира као елита! Што се мене тиче – комотно можемо затворити сва позоришта, галерије, такозване културне центре и остале установе у којима „дјелују“ овакви културни радници. Јер оно што се тамо производи нема никакве везе с културом народа, с надахнућем, са стваралачким актом који израста из дубине колективне душе. Оно што се тамо данас приказује јесте карикатура културе, њена пародија, мртвачки одјек некада живе и плодотворне стваралачке снаге. У п...

Докле ће западњаци да пријете Русији? Када ће више да науче?  Проблем је у томе што је Запад увијек више волио да чита сладуњавог Толстоја него брутално искреног Достојевског. Опчињени су „Аном Карењином“. Одатле и потиче цијела бујица западних филмова на ту тему. Међутим, Толстој је и даље сувише њихов, сувише западњачки. Близак им је његов нихилизам. Толстој се цијелог живота трудио да живи и ради на селу, заједно с руским сељаком. Но, сав тај његов труд био је узалудан — он је и даље био превише градски, превише петроградски. Достојевски, с друге стране, иако је живио у граду, боље је и дубље познавао руско село и руског сељака. У руском сељаку похрањена је сва снага руског духа, повезаног с православном вјером — а та вјера се, у великој мјери, пренијела и на савременог руског човјека. Такав човјек је непобједив. Да би га боље разумјели, ови западни пајаци од политичара треба да почну читати Достојевског.  ,,Ако на свету постоји земља која би за друге, удаљене или суседне ј...

Када је поредио Достојевског и Толстоја, Освалд Шпенглер је запазио једну дубоку разлику: Достојевски је светац, Толстој је револуционар. Достојевски представља све што је аутентично руско у руском човјеку, дубоко укоријењеном у духовно и народно тло Русије, док је Толстој, упркос свим својим унутрашњим трагањима и борбама, био типичан западњак – у сталној чежњи за рационализмом, морализмом, па и утопијом грађанског друштва. Шпенглер је отишао још даље, рекавши: „Толстој прича о Христу, а мисли на Маркса.“ То значи – ријечи су еванђелске, али је дух који их покреће дух идеолошке револуције. Ова запажања добијају готово пророчку актуелност када их примјенимо на одређене токове савремене српске либералне теологије. Многи теолози данас, наизглед, говоре о Христу, о љубави, слободи, достојанству личности – али суштински, иза тих ријечи не стоји дух Цркве, него дух револуције. И не било какве револуције, већ управо оне исте чији је првосвештеник био Карл Маркс: револуције против сваког ауто...

Сјећам се када сам први пут чуо чувену фразу Фридриха Ничеа: „Бог је мртав!“ Та реченица је на мене оставила прилично потресан утисак, јер сам управо у то вријеме истински повјеровао у Бога и почео редовно да идем у Цркву. Чуо сам је од једног пријатеља, који је са мном ишао у средњу школу и који се отворено декларисао као атеиста. Учинило ми се тада да је ту реченицу изговорио некако злобно, сикћући кроз зубе, као да у томе ужива. Колико год сам тада желио да протестујем против једне тако застрашујуће и злокобне мисли, нисам се усуђивао – нарочито када ми је тај пријатељ поменуо аутора те изјаве и рекао: „Фридрих Ниче.“ Помислио сам одмах: „Ау, па то је рекао Нијемац, а они су опасни мислиоци. Они не могу да погријеше.“ Ваљда сам ту мисао, из неког разлога, доводио у везу с беспријекорношћу њемачких аутомобила. Више се и не сјећам тачно. Са том фразом поново сам се сусрео за вријеме студија теологије, када ју је споменуо наш професор философије. Вјероватно да би нас пробудио из дубоко...

Кур'ан је једна од најконтрадикторнијих књига које сам у животу читао. За разлику од Библије (Светог писма) – која прати не само хронолошки ток догађаја који су се збили ради спасења људског рода, него и логичну структуру самих догађаја, ликова и локалитета на којима се радња одиграва – у Кур'ану свега тога не само да нема, него се човјеку чини као да је неко, онако офрље, узео и набацао на једно мјесто нешто више од шест хиљада неповезаних реченица (ајета). Осим тога, добар дио ајета директно побија неке друге ајете. Да ствар буде још тежа, постоји и велики број ајета који су у контрадикцији сами са собом. То ћемо најбоље приказати на примјеру који слиједи: „Бог није Света Тројица, Аллах је само један“ – ово је један од најчешћих аргумената које муслимани износе против хришћанства. По њиховом схватању, човјек не може бити истински монотеиста ако вјерује да је Бог истовремено Један и Тројица. У Сури Ел-Маиде 5:73 читамо: Невјерници су они који говоре: ’Аллах је један од троји...

Прво што ми сваки пут падне на памет када видим наше српске европоклонике како, у потпуној еуфорији и самозадивљеном одушевљењу, говоре о Америци, Европи, Западу и такозваним западним „вриједностима“, а истовремено се стиде и самопрезиру све што је српско, православно и светосавско — јесте лик и мисао великог Фјодора Михаиловича Достојевског. Још у своје вријеме, Достојевски је прозрео дубоку болест „европејштине“ — духовну и културну зависност од Запада, која је захватила руску интелигенцију. Нарочито је указивао на штетност западњачког образовног модела, који не ствара људе духа и морала, већ површне имитаторе туђих идеја. У скоро свим својим дјелима, у бројним писмима и у „Пишчевом дневнику“, он разобличава ту лажну просвјећеност која, под плаштом науке и напретка, води народ у морално и духовно поробљавање. Достојевски је видио да је најопаснија посљедица европејштине управо преваспитавање младе генерације у духу Запада — одгој без Бога, без коријена, без истинског осјећаја за свој...

Један од најзначајнијих текстова Светог Григорија Паламе у вези са односом хришћанина према световној науци јесте онај у којем он оштро критикује Никифора Григораса — представника теолошке струје унутар Цркве склоне хуманизму, философији и рационалном знању. Иако је и сам био врло добро упућен у световне науке, Палама је, ослањајући се на ријечи Светог Григорија Ниског, сматрао да је таква мудрост у основи јалова: „ Световна наука јесте јалова, односно увијек бременита, а никада не доноси дијете на свијет.“ Кроз ову снажну метафору указује се на то да се из те мудрости не рађа истинско богопознање, него привид знања који стално производи нове теорије које се међусобно оповргавају и не воде ка спасењу. Безбројне научне теорије и системи из физике, философије, биологије, психологије, социологије и других области представљају само привремене обрасце који једни друге поништавају.  Палама затим, позивајући се на тумачење Светог Григорија Ниског, узима као примјер причу о Мојсију. Царев...

Ниједна научна теорија о свијету не може замијенити просвјетљење нествореном благодаћу Духа Светога. Годинама слушам о „Теорији Великог праска“, „Квантној теорији“, „Теорији инфлације“, „Теорији струна“, ,,М-теорији", „Суперсиметрији“ и другим наизглед моћним моделима стварности. Много великих и звучних ријечи, сложене математичке формуле, лабораторијски експерименти, а суштински – резултати оскудни, а спознаја ограничена. Циљ свих ових теорија јесте откривање тајне постојања – онога што неки називају „божанском честицом“, замишљеним почетком свега. Но, ова потрага, ослоњена на чулно-математичке инструменте, не може прећи праг нестворене стварности. Истинска тајна Космоса не открива се у лабораторији, већ у срцу човјека који се сјединио са Богом кроз подвиг, молитву и благодат. Постоји сигурнији и поузданији пут ка тој тајни – пут који води преко преображења самог човјека. То је пут исихазма, који није само метод молитвеног тиховања, него начин живота у којем ум, очистивши се од с...

Да ли се историја понавља или не понавља – тешко је рећи. Идеја цикличног или, како неки воле рећи, спиралног кретања времена одувијек је интригирала многе велике мислиоце. Познато је да је и Ниче говорио о ,,вјечном враћању истог“. Међутим, и ми у Цркви познајемо годишњи ,,круг" празника, што је, на свој начин, такође једна врста цикличног схватања времена. Вријеме, нема сумње, иде напријед – ка Есхатону и Царству Христовом. Штавише, с обзиром на новије догађаје, чини се да се чак и убрзава. Али људи, њихове врлине и мане, страсти, карактери, начини размишљања и промишљања – они се несумњиво понављају. Ту, без икакве дилеме, можемо рећи да је на дјелу управо „враћање истог“. У историји тако срећемо бројне „близанце“, личности које дијеле сличну судбину или дух, иако их дијеле вијекови – а понекад и читави миленијуми. Таква два „духовна близанца“ су јеретик Варлаам Калабријски и  наш ,,просветитељ" Доситеј (Димитрије) Обрадовић. Просто је запањујућа сличност њихових животних ...

Слушам данас на радију „Београд 2“ емисију у којој једна госпођа — ваљда и професорка — објашњава како је нама, Србима, потребно двјеста цивилизацијских година да бисмо се извукли из невоље у којој се налазимо. Сложио бих се. Али бих је запитао: на коју цивилизацију, тачно, мисли? Ми Срби, као и Руси, још увијек нисмо створили своју властиту цивилизацију. Говорећи шпеглеровски, налазимо се у стању псеудоморфозе — нашу младу културу испуњавамо у већ готове форме западне, тзв. фаустовске цивилизације, која је на издисају. И сасвим је природно да заједно с њом издишемо и ми. Фаустовска цивилизација започела је свој развој прије отприлике хиљаду година, а по мишљењу многих великих мислилаца, управо у наше вријеме достиже свој крај. Како онда можемо очекивати избављење, ако и даље баштинимо тековине једне цивилизације која одумире? Западна „фаустовска“ цивилизација, као што је добро познато, почиње са снажним метафизичким (религијским) импулсом, који јој је дао успон римокатолицизма у X и X...

Није случајно што су стари људи говорили да млади слушају „ђавољу музику“ када су се појавили Битлси, Дорси, Лед Цепелин, Пинк Флојд и други. Већина савремене музике – било да је ријеч о попу, року, џезу, блузу, електронској музици, па све до блек и дет метала – у великом броју случајева, чак и несвјесно, повезана је с окултним. Називи бендова, иконографија, поруке које се преносе, начин живота извођача, као и њихове ране и често трагичне смрти – све то указује на једну дубљу духовну девијацију. Деценије изложености оваквој музици оставиле су дубоке посљедице на савременог човјека. Оно што је некада била обична галама и дрека, данас се у свијести просјечног слушаоца доживљава као „класика“ и „квалитетна музика“. У питању је очигледна декаденција духа. Но, овдје није ријеч само о природном паду једне цивилизације која је исцрпила своје духовне потенцијале и више није у стању да створи нешто истински племенито. Ово је, прије свега, духовна декаденција – посљедица приклањања демонском и о...

"Бог може створити слободна створења, али не може проузроковати или одредити да она чине само оно што је исправно. Јер ако то чини, тада она, на концу нису у бити слободна ... Да би створио створења која су способна за морално добро, Он је морао створити створења која су способна и за морално зло." - Алвин Плантинга Људски ум, помрачен и рањен гријехом, од памтивијека је давао себи за право да преиспитује све и свашта. Није у стању ваљано да процијени ни неку најобичнију ствар која му се налази пред носом, али у својој умишљености ипак мисли да може донијети тачан суд о стварима које у многоме превазилазе његово тренутно стање.      Једно од таквих питања, које превазилази људске могућности разумјевања, јесте питање поријекла зла у свијету или оправдања Бога (лат. theodicea ). Многи сматрају да је ово један од најжешћих приговора не само хришћанству, него и религији уопште. То је својеврсни теолошко-философски ,, Гордијев чвор" који до дана данашњег није распетљан. Кр...