Бојан Чечар

Данас се на сав глас пропагира како је главни циљ образовања „стицање вјештина (τέχνη) и способности“. Имамо промоцију релативизованог, атомизираног, субјективног, испарцелисаног и све више усмјереног образовања, чији је главни циљ да се одређена научна област што је могуће више истражи и објасни. Међутим, све се то ради науштрб поимања цјелине. Да би се могла појмити цјелина, мора се признати постојање ума. Са философског становишта, УМ је орган којим се посматра (созерцава) и сазнаје цјелина. ​Доносилац и утемељивач софистичког образовања (стицање способности и вјештина) код нас јесте Доситеј Обрадовић. И он се, као и софисти, једино уздао у људски разум. У његовим дјелима нигдје не налазимо појам ума. Доситеј је тако посијао сјеме које ће, у деценијама које су долазиле, донијети плодове атеизма, материјализма и нихилизма. До Доситеја тога није било код Срба. Ове идеје су дошле лијепо упаковане у шарену лажу звану „Доситејево просветитељство“. Он је мислио да гријех и зло потичу из н...

На моју скоро оптимистичну опаску да још увијек није касно - да има времена да се покрене нека позитивна духовна и идејна промјена, како у нашем народу тако и у читавом свијету - један изузетно паметан човјек, чије мишљење дубоко цијеним, одговорио је кратко и без оклијевања: ​„Нема. Одавно смо прешли Рубикон; назад нема. У ситуацији смо када Бог више не шаље Арханђела, него Воланда.” ​Дуго сам размишљао о ономе шта је хтио да каже, а онда ми се дубока трагичност те мисли сама отворила. Бог шаље Арханђела када људима треба донијети благу вијест, утјеху или позив на покајање. Воланда Бог не шаље - не, никада. Он га само пушта или одријешује са ланца и допушта му да дјелује онда када један народ, или читава једна цивилизација, добровољно одбаци Бога и заглиби дубоко у богоодступништво, духовно слијепило и разврат. Бог му допушта дјеловање не да би уништио човјека, већ да би оне који су се одрекли Бога, кроз судар са страшном реалношћу зла, сурово подсјетио на то да Бог постоји. ​Слично к...

Колико је само Достојевски био испред свог времена. Готово као пророк. Његова „шигаљевштина” је, у суштини, прича о златној милијарди. Срж шигаљевштине састоји се у томе да 10% одабраних влада и управља цијелим свијетом, док преосталих 90%, као некаква аморфна маса, служи тим првима. И то ће, наводно, бити једини и прави „рај на земљи”. ​Сам Шигаљев каже да је у својој теорији новог уређења свијета кренуо од неограничене слободе, а завршио у неограниченом деспотизму — дакле, у апсолутној контроли и надзору. Наравно, за оних 90% ту слободе нема. То је својеврсни „Кристални дворац” о којем Достојевски говори у „Записима из подземља”. Тај дворац је заснован на хладном математичком принципу: два плус два су четири (2 + 2 = 4). Када се тај дворац успостави, долетјеће митска птица Каган и наступиће срећа и рај за људски род. Једино што слободе неће бити. ​Мени све ово неодољиво подсјећа на савремену крилатицу коју данас често чујемо: да долази свјетско устројство у којем „нећемо имати ништа,...

Есхатологија као темељ хришћанске умјетности ​Прије него што почнемо да говоримо о овој важној теми, треба да напоменемо да есхатологија није напросто тек један посебан одјељак унутар хришћанског богословског система, већ прије његов основ и темељ, његов водећи и надахњујући принцип, или, рекли бисмо, поднебље свеукупног хришћанског мишљења. ​Хришћанство је у самој својој суштини есхатолошко, а Црква је есхатолошка заједница, будући да је она Нови Завјет, коначни и завршни, и тиме „посљедњи”. Само хришћанство је усмјерено према Царству које долази и као такво, оно је читав свој живот, мисли и дјела усмјеравало према том Царству. Све је било инспирисано ишчекивањем тога Царства. Отац Георгије Флоровски на једном мјесту каже да је хришћанска перспектива у суштини есхатолошка: „Старо прође, гле, све ново постаде” (2. Кор. 5, 17). ​Према томе, уколико желимо да сагледамо најбитније аспекте византијске иконографије, треба рећи да је есхатологија у том случају незаобилазна тема. Ипак, ин...

Међу Србима данас постаје све популарније, готово помодно, да се пљуне на Русију. То више није само обичај оних који су одувијек били задојени заједљивим антиправославним и антируским духом; данас тај отров затичемо и међу онима који су до јуче важили за патриоте, који су се заклињали у заједничку историју и чежњиво гледали пут Истока.  ​Та изненадна промјена шињела правда се небулозним, плиткоумним причама које заударају на политикантску пијацу. Говоре нам како нас Русија кроз историју „никада није истински подржавала”, пребројавајући војне контингенте и дипломатске ноте као кусур на бувљаку. Савјетују нас, са оним карактеристичним паланачким цинизмом, да коначно будемо „прагматични”, да гледамо своје ускогруде, овоземаљске интересе и да се приклонимо сили која тренутно диктира правила игре. Додају томе и баналне констатације како обичне Русе „баш брига за Србе”, те како Кремљом и даље управљају нелегитимисани комунистички духови прошлости. Све су то изговори за духовни замор и ка...

„ И биће знаци на сунцу и мјесецу и звијездама; а на земљи туга народа у недоумици од хуке морске и валова.“   (Лк. 21, 25) Ових дана се у медијима, и то са прилично бомбастичним насловима, најављује нови филм Стивена Спилберга -  Disclosure Day (,,Дан разоткривања"). Свјетска премијера филма била је управо ових дана, тачније 02. јуна, а главну улогу тумачи позната енглеска глумица Емили Блант. Иако сам одавно престао да пратим остварења холивудске филмске индустрије због апсолутне доминације woke агенде, овај ми је наслов ипак привукао пажњу. Друштвене мреже, телевизија и радио преплављени су коментарима о томе како ће нови Спилбергов филм „уздрмати вјеру хришћана”. ​Према ријечима самог Спилберга, његов најновији научнофантастични пројекат покренуће озбиљна теолошка и духовна питања, нарочито у оквиру хришћанског свјетоназора. Филм се бави фикционалним разоткривањем строго чуване владине тајне о постојању ванземаљског живота, истражујући дубоке друштвене и духовне по...

​Са великом тугом и душевним болом, проживљавајући изузетно тешко стање у којем се наш народ налази већ дуже вријеме, дошао сам до закључка да смо, када је ријеч о историјском трајању, стигли до трагичне тачке са које више нема повратка. Рубикон је пређен и сад нам преостаје само да посматрамо посљедњи ход српског народа до његовог коначног нестанка. ​Никада нисам сумњао у есхатолошку перспективу нашег народа. Она је и више него свијетла, овјенчана нашим најбољим синовима: бројним светитељима, мученицима и исповједницима. То је она Небеска Србија која тако јако иде на живце тзв. прогресивној, проевропској и културној Србији – оној која би више вољела да се једном за свагда раскрсти са Небом и да се, зарад бољег сутра, окренемо искључиво овоземаљским питањима. ​Међутим, посумњао сам у историјску перспективу нашег народа, за чију је тешку и готово безизлазну ситуацију највише одговорна управо ова „овоземаљска Србија”. Та овоземаљска Србија настаје на Доситејевом одбацивању Светог Саве. У...

,,Америка ће бити света." - Свети старац Пајсије Светогорац Свједоци смо фасцинантних дешавања на Западу: све већи број Американаца, махом младих људи испод 40 година, прелази у Православље. Овај талас трагања за пуноћом вјере и Светим Оцима покреће тиху револуцију унутар савременог друштва. Да ово није само субјективни утисак, потврђују и званични подаци америчких социолога религије. Према свеобухватним истраживањима Скупштине канонских православних епископа САД (Assembly of Canonical Orthodox Bishops of North and Central America), док западно хришћанство биљежи забрињавајући пад, православне парохије широм Америке налазе се у константном порасту. У појединим заједницама број вјерника је порастао и до 30%, а удио обраћеника — људи који нису породично, традицијски или етнички везани за Православље — у многим живим парохијама данас износи невјероватних 60% до 70%. Међутим, у појединим случајевима ове бројке иду још даље, потирући све досадашње социолошке пројекције. Тако је от...

Бог нас љуби неизмјерно, али Он исто тако неизмјерно поштује и нашу слободну вољу. Христос јесте спасао нашу људску природу и вазнео је, посадивши је са десне стране Оца – испуњавајући ријечи Светог писма: „А Господ, пошто им изговори ово, вазнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк. 16, 19). Међутим, Он неће нашу личност на силу угурати у Рај. Како стоји записано у Откривењу: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему...“ (Отк. 3, 20). Овај стих јасно свједочи да Спаситељ не проваљује у простор наше личности, већ чека наш слободан пристанак. ​Христос је испунио наш задатак – урадио је све. Од нас се, с друге стране, тражи минимум. Тај минимум се састоји у томе да, колико до нас стоји, своју слободну вољу саобразимо вољи Божијој, сјећајући се опомене: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21). То се у пракси остварује кроз благодатно-подвижнички жив...

​Ако хоћеш да упознаш један народ, упознај његове светитеље.  У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга те...

Пресвета Богородица је својим смиреним пристанком — „нека ми буде по ријечи Твојој“ (Лк 1,38) — омогућила да Бог уђе у историју. Цјелокупна старозавјетна историја била је усмјерена на појаву истинског човјека, Оне која ће бити способна да смјести Несмјестивог. То је, у својој суштини, била и цијела поента одабира праоца Авраама, као и склапања Савеза са њим. Аврам је и одабран да би од њега дошла Пресвета Богородица.  ​Каснија библијска историја јеврејског народа била је у потпуности подређена „брушењу” својеврсног духовног дијаманта — човјечанства које кроз вјекове сазријева да би изнијело Личност кроз коју Бог може да се оваплоти и уђе у овај свијет. ​Овакав преокрет у историји спасења био је од суштинске важности јер Творац има апсолутно поштовање према човјековој слободној вољу. Бог не насилује људску природу; Он не проваљује у свијет као тиранин, већ куца на врата људског срца. Зато је слободан пристанак човјека био космолошки неопходан. ​У овој тајни открива се и чудесна божа...

Цјелокупна историја људског рода јесте једна грчевита и грозничава борба некадашњег цара васељене да искључиво сопственим снагама достигне Престо Божији — покушај самообожења. Човјек је кроз историју чинио све да се самозацари и прогласи богом на земљи. Познати су многи случајеви у којима су владари појединих народа носили називе „син божији“ и били сматрани боговима међу људима. И данас је много оних моћника који за себе мисле да су нека врста бога на земљи. ​Међутим, све су то пусте жеље и трагични промашаји заблудјелог људског ума. Прах многих тих некадашњих лажних и самообожених богова данас прекрива сјенка заборава. Нови самообожени богови данашњице живе и понашају се као да њих та судбина неће задесити. ​Ако ствари посматрамо кроз призму Светог писма и Светих отаца, схватићемо да је то самообожење заправо непрестано понављање исте древне грешке — оне сатанске ријечи: „Бићете као богови“ (1. Мојс. 3, 5). ​Бог је створио човјека „по своме образу и подобију“ (1. Мојс. 1, 26) и поста...

Питање човјекове слободне воље једно је од главних питања хришћанске теологије уопште. У Св. писму читамо да је на крају стварања свега видљивог и невидљивог свијета Бог створио једно биће, које ће бити господар цијелог тог свијета и које ће га принијети у бесмртну заједницу љубави са Богом. Међутим, иако је овај свештени задатак и мисију намијенио човјеку, Он га није присилио да то и испуни. Напротив, будући да га је створио „по својој слици и прилици“ (Пост. 1, 26), Бог је човјека обдарио највећим даром, а то је слобода. Човјек је био позван да прихвати задатак који му је Бог намијенио, али исто тако имао је слободу и да га одбије. Из библијског извјештаја знамо да је човјек – нажалост – изабрао ову другу опцију. Таква (зло)употреба слободне воље човјека је увела у свијет трагедије, болести и смрти. Божански, бесмртни и огњем Божијим окупани Адам наједанпут постаде наг, болестан и смртан. Послије њега ситуација је постајала све тежа усљед умножавања гријеха. Свијет умјесто да буде...

Пророк Исаија живио је у осмом вијеку прије Христа. У својој 53. глави он до задивљујућих појединости описује страдање Христово – страдање Онога који ће „раном својом нас исцијелити“ и „на себе узети гријехе многих“. Ипак, Јевреји и данас чекају Месију. Каква трагедија историје и духа! Чекали су Га вијековима, читали су о Њему у Закону и Пророцима, а када је коначно дошао – нису Га препознали. Штавише, својим су Га рукама предали на распеће. Око осамсто година слушали су ријечи пророка Исаије и других боговидаца, а онда су, пред очима испуњења, остали слијепи. Имали су очи – и не видјеше; имали су уши – и не чуше. А Он је управо пред њима испунио све што је о Њему било написано. Но, не треба да журимо да судимо њима, јер и ми, данашњи хришћани, често стојимо у истом положају. И ми имамо очи и уши, али не видимо и не чујемо. Јер, очи и уши којима се Христос гледа и слуша нису тјелесне, него духовне. Тјелесне могу да виде само пролазно и спољашње; духовне продиру у тајну присуства Божије...